Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 13 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 400 evra, uz odbacivanje zahteva za materijalnu štetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Radisavljevića i Živke Dulsman, oboje iz Donje Livadice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Saše Radisavljevića i Živke Dulsman i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Su dska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 234/11 (ranije pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 360/01 ) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Saša Radisavljević i Živka Dulsman, oboje iz Donje Livadice, podneli su, 15. avgusta 2014. godine, p reko punomoćnika Ružice Dugošija, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osn ovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 234/11 (ranije pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 360/01).

U ustavnoj žalbi je ukazano na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka od 14 godina.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava. Tražili su naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu – Sudske jedinice u Velikoj Plani P. 234/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Saša Radisavljević, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. aprila 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tužene Ljubinke Radisavljević, radi ukidanje službenosti prolaza. Po ovoj tužbi je formiran predmet P. 360/01.

Uviđaj na licu mesta zajedno sa sudskim veštakom geometrom je sproveden 28. maja 2001. godine.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 360/2001 od 26. marta 2004. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da tužena nema pravo službenosti preko katastarske parcele u vlasništvu tužioca, kao poslužnog dobra, a radi prolaska tužene do njene katastarske parcele, kao povlasnog dobra.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 773/04 od 14. septembra 2004. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je formiran pod novim brojem P. 745/04.

Na ročištu za glavnu raspravu od 24. decembra 2004. godine sud je, na predlog tužioca, prekinuo parnični postupak do okončanja postupka koji se vodi u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 328/04. Tužilac je van glavne rasprave naveo da je u momentu podnošenja tužbe bio vlasnik poslužnog dobra koje je kasnije poklonio svojoj majci Živki Dulsman.

Tužilac je podneskom od 23. avgusta 2007. godine tražio nastavak postupka i da na njegovo mesto stupi njegova majka Živka Dulsman.

Opštinski sud u Velikoj Plani je rešenjem P. 745/04 od 13. novembra 2007. godine odredio nastavak postupka i odbio da na mesto sadašnjeg tužioca stupi njegova majka Živka Dulsman.

Živka Dulsman, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je u podnesku od 20. februara 2008. godine podnela izjavu o stupanju u parnicu u svojstvu umešača na strani tužioca.

Na ročištu održanom 3. aprila 2008. godine sud je dozvolio Živki Dulsman stupanje u parnicu u svojstvu umešača na strani tužioca.

Uviđaj na licu mesta zajedno sa veštakom geometrom je ponovo sproveden 29. avgusta 2008. godine.

Tužilac i umešač su u podnesku od 11. maja 2009. godine podneli predlog za određivanje privremene mere.

Opštinski sud u Velikoj Plani je rešenjem P. 50/08 od 4. juna 2009. godine odbio predlog tužioca za usvajajanje privremene mere.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 1267/09 od 5. avgusta 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje.

Uviđaj na licu mesta zajedno sa veštakom geometrom je sproveden 9. septembra 2009. godine.

Tužilac i umešač su u podnesku od 21. septembra 2009. godine ponovo tražili određivanje privremene mere.

Opštinski sud u Velikoj Plani je rešenjem P. 50/08 od 24. septembra 2009. godine usvojio predloženu privremenu meru. Nije izjavljena žalba.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Smederevu – Sudske jedinice u Velikoj Plani P. 549/10.

Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani je rešenjem P. 549/10 od 19. marta 2010. godine, na predlog tužioca, prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 328/04.

Viši sud u Smederevu je rešenjem Gž. 864/10 od 19. januara 2011. godine ukinuo prvostepeno rešenje o prekidu postupka, jer postupak već duže traje. Predmet je formiran pod novim brojem P. 234/11.

Tužilac i umešač su podneskom od 18. avgusta 2011. godine tražili odlaganje ročišta koje je zakazano za 9. septembar 2011. godine za 21. ili 28. oktobar 2011. godine. Sledeće ročište je zakazano za 21. oktobar 2011. godine.

Tužilac i umešač su podneskom od 10. februara 2012. godine tražili odlaganje ročišta zakazano za 7. mart 2012. godine za neki drugi dan. Sledeće ročište je zakazano za 14. mart 2012. godine.

Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani je presudom P. 234/11 od 6. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, dozvolio Živki Dulsman stupanje u parnicu u svojstvu umešača na strani tužioca, a u stavu drugom izreke je utvrdio da tužena nema prava prolaza, dok je, u stavu trećem izreke, o bavezao tuženu da tužiocu i umešaču isplati troškove postupka.

Tužena je podnela žalbu 23. avgusta 2012. godine protiv prvostepene prtesude.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6956/12 od 16. oktobra 2013. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer je prvostepeni sud propustio da primerak žalbe dostavi suprotnoj strani.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 8681/13 od 14. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u pogledu glavne stvari, dok je, u stavu drugom izreke, preinačio rešenje o troškovima postupka, tako što je odlučio da tužena plati tužiocu i umešaču manji novčani iznos.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 40 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta nije održano (od toga dva ročišta nisu održana zbog podnosioca ustavne žalbe Saše Radisavljevića). U predmetnom parničnom postupku je sproveden dokazni postupak uviđajem na licu mesta (tri puta), saslušanjem svedoka i saslušanjem parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe Saša Radisavljević pokrenuo predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosioca ustavne žalbe Saše Radisavljevića , relevantan je period od kada je podnosilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani, dana 25. aprila 2001. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8681/13, dana 14. maja 2014. godine, kojom je pravnosnažno okonačan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 13 godina .

Kada je reč o podnositeljki ustavne žalbe Živki Dulsman, Ustavni sud ukazuje da je ona imala svojstvo umešača na strani tužioca, i po ustaljenoj praksi Ustavnog suda, ona ima aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu se dužina trajanja postupka u odnosu na podnositeljku ima ceniti od 3. aprila 2008. godine, kada je sud dozvolio podnositeljki ustavne žalbe da stupi u parnicu u svojstvo umešača na strani tužioca. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe parnični postupak trajao šest godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka u celini, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog postup ka 13 godina ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sledeće: da je parnični postupak bio u prekidu dve godine i osam meseci na predlog podnosioca ustavne žalbe; da su podnosioci ustavne žalbe u dva navrata predložili sudu određivanje privremene mere i o kojima predlozima je sud odlučivao; da su podnosioci ustavne žalbe tražili prekid parničnog postupka a koji predlog je usvojen od strane prvostepenog suda, ali je drugostepeni sud ukinuo prvostepeno rešenje o prekidu postupka iz razloga već dugog trajanja postupka; da su podnosioci ustavne žalbe u dva navrata predložili odlaganje dana održavanja ročišta za glavnu raspravu i da je sud usvojio takve predloge. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da su ovi razlozi prvenstveno od značaja za određivanje visine naknade nematerijalne štete.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osn ovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 234/11 (ranije pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 360/01), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 -dr.zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , zatim da je parnični postupak bio u prekidu dve godine i osam meseci na predlog podnosioca ustavne žalbe, da su podnosioci ustavne žalbe u dva navrata predložili sudu određivanje privremene mere i o koj ima predlozima je sud odlučivao, da su podnosioci ustavne žalbe tražili prekid parničnog postupka , a koji predlog je usvojen od strane prvostepenog suda, ali je drugostepeni sud ukinuo prvostepeno rešenje o prekidu postupka iz razloga već dugog trajanja postupka, da su podnosioci ustavne žalbe u dva navrata predložili odlaganje dana održavanja ročišta za glavnu raspravu i da je sud usvojio takve predloge. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju postojeću praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa zahtevom podnosilaca ustavne žalbe da im Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da podnosi oci ustavne žalbe ni su dostavi li dokaze o uzročnoj-posledičnoj vezi između povrede prava na suđenje u razumnom roku i eventualno nastale materijalne štete, te je odbacio zahtev podnosilaca za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Kako podnosioci navode o povredi prava na imovinu iz člana 5 8. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima koje su istica li u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a koji su razmatrani u prethodnom delu obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 58. Ustava.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić