Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 13 godina. Sud je dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete, nalazeći da je prvostepeni sud prvenstveno odgovoran za prekomernu dužinu postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Beograda – Padinska Skela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5626/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8667/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz Beograda – Padinska Skela je, 26. januara 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5626/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8667/01).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je još 30. oktobra 2001. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Poljoprivredne korporacije Beograd, a.d, radi naknade štete i da je postupak pravnosnažno okončan 2. oktobra 2014. godine, dakle posle 13 godina te mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5626/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. oktobra 2001. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog P. Beograd, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 8667/01. Tužbeni zahtev je preciziran 25. februara 2002. i 9. marta 2005. godine.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 17 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke a tužilac je saslušan u više navrata, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, pribavljeni su određeni izveštaji od Republičkog fonda za PIO, kao i od obračunske službe tuženog, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko–finansijske struke, saslušan je veštak, saslušani su svedoci, dok 18 ročišta nije bilo održano, i to: pet zbog nedostatka procesnih pretpostavki, bez navođenja razloga, dva jer veštak nije dostavio sudu spise predmeta, dva na zahtev veštaka radi davanja izjašnjenja na primedbe parničnih stranaka na njegov nalaz, jedno na zahtev tužioca radi davanja odgovora na izjašnjenje veštaka, jedno na zahtev tužioca da bi precizirao tužbeni zahtev, tri na zahtev punomoćnika tuženog, jedno zbog odsustva tužioca, jedno zbog štrajka u pravosuđu, jedno jer veštak nije obavio veštačenje, jedno zbog nestanka struje u sudu.

Na ročištu od 13. oktobra 2008. godine nisu prisustvovale obe parnične stranke iako su bile uredno pozvane, a svoje odsustvo nisu opravdale, te je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8667/01 od 13. oktobra 2008. godine određeno da se tužba smatra povučenom.

Podneskom od 13. oktobra 2008. godine podnosilac je zahtevao vraćanje u pređašnje stanje i rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8667/01 od 13. novembra 2008. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje tog suda P. 8667/01 od 13. oktobra 2003. godine da se tužba smatra povučenom.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5626/10 od 1. februara 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog manje zarade za period od 1. januara 1998. do 31. decembra 2005. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa naknade štete do traženih pojedinačno opredeljenih mesečnih iznosa, sa traženom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 128.660,00 dinara.

Presudom Apelacinog suda u Beogradu Gž. 4224/13 od 2. oktobra 2014. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž. 4224/13 od 3. decembra 2014. godine zbog očigledne greške u pisanju, odbijene su žalbe parničnih stranaka kao neosnovane i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5626/10 od 1. februara 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 30. oktobra 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je upravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preuzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučivalo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 13 godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje predmetnog postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon 11 godina i četiri meseca od podnete tužbe, dok je drugostepeni sud delotvorno postupao i odlučio za nepune dve godine.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od značaja za podnosioca ali da je sam podnosilac doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da dva ročišta nisu bila održana na njegov zahtev, a jedno zbog nedolaska obe parnične stranke, što je za posledicu imalo donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom, a što je sve dovelo do produženja trajanja postupka za godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je postupajući sud morao da izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja, posebno veštačenjem, kao i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, te saslušanjem većeg broja svedoka. Međutim, i relativna složenost spora ne može biti opravdanje za prekomerno trajanje postupka od 13 godina u kome je prvostepeni sud odlučio nakon skoro 11 i po godina od podnete tužbe.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8667/01, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 5626/10, te je ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.