Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 21 godinu. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnosti sudova, posebno prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. G. iz sela B, opština L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. G. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 11588/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 3064/90), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. G. iz sela B, opština L, je 24. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz L, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 11588/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 3064/90).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 1990. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženih Opštine Leskovac i Republike Srbije, radi vraćanja dva konja koja su mu neosnovano oduzeta od strane MUP-a Leskovac ili isplate njihove novčane protivvrednosti; da je tokom postupka preinačio tužbeni zahtev zahtevajući naknadu štete za dva oduzeta konja u visini njihove novčane protivvrednosti i naknadu štete u visini izgubljene dobiti zbog oduzetih konja jer su mu oni služili kao sredstvo za obavljanje delatnosti; da je 31. maja 2004. godine doneta prvostepena presuda kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev prema Republici Srbiji dok je odbijen tužbeni zahtev prema Opštini Leskovac; da je Okružni sud u Leskovcu kao drugost epeni sud ukinuo navedenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je nova prvostepena presuda kojom je odlučeno na isti način kao i prvom prvostepenom presudom doneta 7. decembra 2005. godine; da je protiv te presude zakonski zastupnik tužene Republike Srbije izjavio žalbu ali do kraja 2009. godine, do kada je predmet bio u nadležnosti Okružnog suda u Leskovcu kao drugostep enog suda, taj sud nije odlučio o žalbi; da je Viši sud u Leskovcu kao nadležan drugostepeni sud od 2010. godine rešenjem od 14. decembra 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev prema Republici Srbiji i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku tada nadležan Osnovni sud u Leskovcu 25. novembra 2011. godine doneo presudu kojim je usvojen tužbeni zahtev te je tom presudom postupak pravnosnažno okončan; da mu je ukupnim trajanjem predmetnog postupka od preko 21 godine, a posebno što je prva prvostepena presuda doneta posle više od 13 godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 11588/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. septembra 1990. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podneo tužbu protiv tuženih Opštine Leskovac i Socijalističke Republike Srbije – SUP-a Beograd, radi povraćaja stvari. Predmet je dobio broj P. 3064/90.

Pred Opštinskim sudom u Leskovcu bilo je održano osam ročišta, na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka veterinara, kao i od strane Veterinarskog instituta u Nišu, saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem veštaka, kao i svedoka, dok sedam ročišta nije bilo održano i to: dva zbog nedolaska veštaka a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, dva zbog neprisustvovanja zastupnika tuženih, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog nedolaska tužioca koji je bio uredno pozvan.

Tužilac je 20. maja 2003. godine precizirao tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 3064/90 od 31. maja 2004. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je tužena Republika Srbij a obavezana da tužiocu na ime naknade štete za oduzeta dva radna konja isplati novčani iznos od 90.000,00 dinara, a na ime izgubljene zarade po osnovu rada konja za period od 2. oktobra 1985. do 2. oktobra 1993. godine isplati novčani iznos od 48.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke tužbeni zahtev prema tuženoj Opštini Leskovac kojim je traženo da se ista obaveže da tužiocu isplati na ime naknade štete za oduzete konje iznos od 90.000,00 dinara i izgubljene zarade u iznosu od 48.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, je odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu isplati 34.700,00 dinara na ime troškova spora.

Odlučujući o žalbi tužene Republike Srbije, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1689/04 od 18. oktobra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 3064/90 od 31. maja 2004. godine i predmet je vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 2799/05 i održano je pet ročišta, na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušani su svedoci, saslušane su parnične stranke, pribavljeni su određeni izveštaji od Opštinske uprave za privredu i poljoprivredu, i od Preduzeća „A.“, d.o.o. B.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2799/05 od 7. decembra 2005. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je tužena Republika Srbija obavezana da tužiocu na ime naknade štete za oduzeta dva radna konja isplati novčani iznos od 90.000,00 dinara, a na ime izgubljene zarade po osnovu rada konja za period od 2. oktobra 1985. do 2. oktobra 1993. godine, novčani iznos od 48.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena Opština Leskovac obaveže da tužiocu na ime naknade štete za oduzete konje isplati 90.000,00 dinara, a na ime izmakle zarade 48.000,00 dinara; u stavu trećem izreke obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu na ime troškova spora isplati iznos od 84.345,00 dinara.

U odlučivanju o žalbi tužene Republike Srbije, rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 2247/10 od 14. decembra 2010. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 2799/05 od 7. decembra 2005. godine u stavovima prvom i trećem izreke i predmet je u tom delu vraćen istom sudu na ponovni postupak, dok je presuda u stavu drugom izreke ostala neizmenjena.

U ponovnom postupku pred tada nadležnim Osnovnim sudom u Leskovcu kao prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 11588/10 i održano je tri ročišta, na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta i izvršeno je ponovno veštačenje od strane veštaka veterinarske struke, dok tri ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog nedolaska zastupnika tužene, a jedno jer veštak nije preuzeo predmet veštačenja.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 11588/10 od 25. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je precizirani tužbeni zahtev tužioca protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, pa je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade štete za oduzeta dva radna konja, isplati novčani iznos od 200.000 dinara, a na ime izgubljene zarade po osnovu rada konja za period od 2. oktobra 1985. godine do 2. oktobra 1993. godine isplati 561.600 dinara, odnosno da tužiocu ukupno iplati novčani iznos od 761.600 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja – 25. novembra 2011. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 296.689 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u predmetnom ustavnosudskom sporu od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 16 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 24. septembra 1990. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe prvostepena odluka je doneta posle 13 godina i osam meseci i u tom periodu bilo je održano osam ročišta, dok sedam ročišta nije bilo održano. Drugostepeni sud je nakon četiri meseca odlučio, tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, dalje, nova prvostepena presuda je doneta nakon godinu dana i u tom periodu je bilo održano pet ročišta. Zatim, Okružni sud u Leskovcu kao drugostepeni sud do kraja 2009. godine, do kada je predmet bio u njegovoj nadležnosti, dakle četiri godine nije odlučio o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene odluke, dok je Viši sud u Leskovcu kao nadležan sud od 2010. godine, posle nepunih godinu dana od kada je predmet bio u njegovoj nadležnosti odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je prvostepeni sud odlučio posle godinu dana i postupak je pravnosnažno okončan.

Dakle, parnični postupak je trajao 21 godinu, što predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskog prava.

Po oceni Ustavnog suda, najveću odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi Opštinski sud u Leskovcu koji je nakon podnošenja tužbe odlučio posle 13 godina i osam meseci i u tom periodu bilo je zakazano ukupno 15 ročišta, od kojih je samo osam održano. Takođe Okružni sud u Leskovcu kao drugostepeni sud četiri godine nije odlučio o žalbi protiv prvostepene presude.

Ustavni sud konstatuje da predmetni postupak nije bio toliko složen da bi trajao 21 godinu, a predmet spora je za podnosioca nesumnjivo bio od značaja imajući u vidu da se radilo o naknadi štete za njega značajnog novčanog iznosa.

Sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka, jer na dva ročišta nije pristupio iako je bio uredno pozvan.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3064/90, a zatim pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 11588/10, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupaka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti