Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o visini otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu o visini otpremnine. Iako je stanovište parničnih sudova o konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa ustavnopravno neprihvatljivo, ishod postupka je tačan jer je isplaćena otpremnina bila u skladu sa kolektivnim ugovorom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Marinković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednic i Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vere Marinković izjavljena protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11391/10 od 13. decembra 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1137/13 od 12. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na sudsku zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Marinković iz Beograda je, 14. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika Radmile Bosanac, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11391/10 od 13. decembra 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1137/13 od 12. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na sudsku zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da joj je isplaćena otpremnina u iznosu od 183 evra po godini staža, koji je utvrđen odlukom upravnog odbora tuženog preduzeća, a koja je protivna odredbama kolektivnog ugovora kod tuženog jer je tim ugovorom bila predviđena otpremnina od 400 evra po godini staža, ali da su parnični sudovi ipak odbili njen tužbeni zahtev za isplatu razlike između ova dva iznosa. Podnositeljka je istakla da je njeno pravo na otpremninu u slučaju kada je proglašena tehnološkim viškom garantovano članom 60. stav 4. Ustava, kao i da se, saglasno navedenoj odredbi Ustava, zaposleni ne može odreći tog svog prava, ali da je parnični sud smatrao da se ona saglasila sa ponudom poslodavca za isplatu 183 evra po godini staža, čime je postignut sporazum između zaposlenog i poslodavca koji važi među stranama sporazuma, budući da njegova valjanost nije osporen u parničnom postupku. Takođe, navedeno je da je podnositeljka u žalbi protiv prvostepene presude ukazala da je pojedinim zaposlenima isplaćen veći iznos od 183 evra, kao i da je grupi zaposlenih kojima je prestao radni odnos naredne godine isplaćen iznos od 250 evra, na osnovu druge odluke upravnog odbora, ali da drugostepeni sud te činjenice nije uzeo u razmatranje. U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava podnositeljka je dostavila presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2440/12 od 5. februara 2013. godine, kao i sentencu iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 399/10 od 29. decembra 2010. godine. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporene presude i objavi svoju odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju,utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11391/10 od 13. decembra 2012. godine, između ostalog, odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud obaveže tuženo preduzeće, njenog bivšeg poslodavca, da joj, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće otpremnine, isplati opredeljeni novčani iznos.

Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je odlukom tuženog od 29. jula 2007. godine pokrenut postupak utvrđivanja viška zaposlenih usled ekonomskih teškoća, a u cilju pozitivnog poslovanja društva sa optimalnim brojem zaposlenih putem smanjenja njihovog ukupnog broja, na osnovu dobrovoljnog izjašnjenja zaposlenih. Dalje je utvrđeno da je programom rešavanja viška zaposlenih od 23. avgusta 2007. godine određen kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih, kao i da će se zaposlenima za čijim je radom prestala potreba isplatiti otpremnina utvrđena odlukom upravnog odbora tuženog u visini od 183 evra neto u dinarskoj protivvrednosti, koja će biti isplaćena do 31. avgusta 2007. godine, pre otkaza ugovora o radu. Takođe, utvrđeno je da je odredbom člana 2. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora kod poslodavca, koji je donet 27. jula 2007. godine, dopunjuje član 71. Kolektivnog ugovora novim st. 2. i 3. Prema novom stavu 2. člana 71. Kolektivnog ugovora, kako je utvrđeno, zaposlenima koji se do 31. jula 2007. godine izjasne da dobrovoljno prihvataju da budu proglašeni kao višak zaposlenih, prema anketi koja je dostavljena svakom zaposlenom, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu tom licu isplati otpremninu u visini od po 183 evra neto u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, za svaku navršenu godinu ukupnog radnog staža, a ne otpremninu iz stava 1. ovog člana, kao i da po isteku roka i isplate navedene otpremnine, a najkasnije do 31. avgusta 2007. godine, ovaj stav prestaje da važi. Istom odredbom bilo je propisano da nijedan radnik koji se u ostavljenom roku nije dobrovoljno prijavio prema navedenoj anketi ne može biti proglašen tehnološkim viškom. Utvrđeno je i da je odredbom novog stava 3. člana 71. Kolektivnog ugovora bilo određeno da je u preostalom delu Kolektivni ugovor kod poslodavca ostao nepromenjen. Parnični sud je utvrdio i da je tužilja izjavila da je saglasna sa ponudom od 2. jula 2007. godine da joj prestane radni odnos kao tehnološkom višku uz isplatu otpremnine u iznosu od 183 evra po godini ukupnog efektivnog radnog staža neto (210 evra bruto), u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, najkasnije do 31. avgusta 2007. godine, uz pravo na novčanu naknadu, penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu kod Nacionalne službe za zapošljavanje, te da je ta izjava upućena generalnom direktoru tuženog. Pred prvostepenim sudom u svojstvu parnične stranke saslušana je tužilja koja je iznela da je radila kod tuženog od 1986. godine sve do 1. septembra 2007. godine, nakon čega se prijavila Nacionalnoj službi za zapošljavanje i da je ostvarivala pravo na novčanu naknadu, kao i da joj je pre otkaza ugovora o radu isplaćena otpremnina u iznosu od 388.000,00 dinara, umanjena za iznos od 100.000,00 dinara na ime neisplaćenog dela kredita. U obrazloženju osporene presude navedeno je da otpremnina u iznosu od 183 evra neto po godini staža nije niža od zakonske.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te odredbe čl. 158. i 195. Zakona o radu, prvostepeni sud je ocenio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje jer joj je isplata otpremnine izvršena u skladu sa rešenjem koje tužilja nije osporila u odgovarajućem postupku, te je ono postalo konačno i pravnosnažno. U obrazloženju presude navedeno je da je prvostepeni sud cenio i navode tužilje da je bila obmanuta jer su kasnije zaposlenima isplaćivani veći iznosi na ime otpremnine, ali je našao da su ti navodi bez značaja, jer je tužilja bila poučena da ukoliko smatra da su njena prava povređena sadržinom rešenja, može da pokrene spor pred nadležnim sudom radi zaštite tih prava u roku od 90 dana od dostavljanja rešenja. Prema oceni prvostepenog suda, kako je navedeno u obrazloženju sudske odluke, nije od značaja ni okolnost da su neki drugi zaposleni dobili drugačiji iznos otpremnine nego tužilja, budući da postavljenim tužbenim zahtevom nije tražen poništaj rešenja tuženog, već isplata razlike otpremnine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1137/13 od 12. juna 2014. godine, između ostalog, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11391/10 od 13. decembra 2012. godine, uz obrazloženje da je njeno potraživanje razlike između isplaćenog iznosa otpremnine i iznosa od po 400 evra po godini staža bez pravnog osnova, jer je suprotno sadržini sporazuma. Drugostepeni sud je navod žalbe da je otpremnina isplaćivana u različitim iznosima drugim zaposlenima ocenio da nije od značaja, budući da je tužilja svojom voljom prihvatila isplatu otpremnine u iznosu koji joj je i isplaćen.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2440/12 od 5. februara 2013. godine pravnosnažno je usvojen tuženi zahtev tužilaca, te je obavezan njihov bivši poslodavac da im isplati opredeljene novčane iznose na ime razlike između isplaćene i pripadajuće otpremnine, odnosno iznosa otpremnine utvrđenog na osnovu sporazuma ovde parničnih stranaka i iznosa određenog kolektivnim ugovorom kod tuženog.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158. st. 1. i 2.); da se zaradom u smislu člana 158. ovog zakona smatra se prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina (član 159.).

5. Ustavni sud, najpre, konstatuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka povredu prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Stoga je Ustavni sud ocenio da podnositeljka, u suštini, ukazuje da joj je osporenim presudama povređeno i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je navode ustavne žalbe razmatrao i sa aspekta tog prava.

Polazeći od činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljki ustavne žalbe radni odnos prestao otkazom ugovora o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, a na osnovu odredbe člana 179. tačka 9) Zakona o radu. Kao sporno, u konkretnom slučaju, postavilo se pitanje visine iznosa otpremnine koji pripada podnositeljki zbog prestanka radnog odnosa. Naime, podnositeljka smatra da joj pripada iznos koji je po njenom mišljenju bio predviđen kolektivnim ugovorom (po 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po godini staža), dok su parnični sudovi ocenili da joj pripada ugovoreni iznos (od po 183 evra po godini staža), jer podnositeljka nije osporila rešenje kojim je taj iznos utvrđen, pri čemu je ocenio da je taj iznos u potpunosti u skladu sa odredbom člana 158. Zakona o radu.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, najpre, ukazuje da na svoj ranije izražen stav (videti, između ostalih, Odluku u predmetu Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine) da činjenica da podnositeljka ustavne žalbe u zakonom predviđenom roku nije tražila poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ne isključuje prav o da zahteva od tuženog isplatu neisplaćenog dela otpremnine. Ovo stoga što isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava niko ne može odreći. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda izraženo u osporenim presudama.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je kolektivni ugovor kod tuženog bio privremeno izmenjen, te da je u vreme kada je donošeno rešenje o utvrđivanju visine otpremnine i u vreme njene isplate podnositeljki, tim ugovorom bio određen iznos od po 183 evra za svaku odinu radnog staža, odnosno onaj iznos koji je podnositeljki i isplaćen. Imajući u vidu izneto, te činjenicu da su sudovi našli da je utvrđen iznos u skladu sa odredbom člana 158. Zakona o radu, Ustavni sud je ocenio da, i pored uočenih propusta, osporenim odlukama parničnih sudova o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva, podnositeljki ustavne žalbe nisu osnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu i navod ustavne žalbe kojim se ukazuje da drugostepeni sud nije razmotrio navode žalbe podnositeljke izjavljene protiv prvostepene presude da su drugim zaposlenim isplaćivani veći iznosi na ime otpremnine, ali je konstatovao da iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi suprotno. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se eventualna isplata većih novčanih iznosa na ime otpremnine drugim zaposlenima u nekom kasnijem periodu, pri oceni da je u konkretnom slučaju podnositeljki isplaćen iznos koji je u skladu sa kolektivnim ugovorom, ne može smatrati dokazom za tvrdnju o diskriminatornom postupanju.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, podseća da je uslov koji mora da postoji da bi mogla da se ceni povreda označenog prava taj da postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju ocenio da se ne može smatrati da su osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu i dostavljena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu donete u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da se ni u situaciji postojanja jedne eventualno različite odluke donete u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da postojanje navedene odluke može da dovede do sistemski relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu. Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i Evropski sud za ljudska prava (vidi presudu Vučković i drugi protiv Srbije, br. 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, tačka 60.) .

U odnosu na dostavljenu sentencu Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud ukazuje da se izvodi iz sudske prakse ne mogu smatrati dokazom za tvrdnju o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je i za ove navode ustavne žalbe ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjeni Ustavom utvrđeni uslovi za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o visini otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti