Dozvoljenost ugovaranja troškova obrade kredita

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio žalbu G. B. u sporu oko ništavosti troškova obrade kredita. Odluka je zasnovana na dopunjenom pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda da banke nemaju obavezu da posebno dokazuju strukturu i stvarnost tih troškova ako su jasno navedeni u ponudi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6729/2019
15.10.2025.
Beograd

Ustavni sud, Malo veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije dr Vladan Petrov i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. B. iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2025. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba G. B. izjavljena protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž. 771/19 od 14. maja 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. B. iz Vršca podneo je Ustavnom sudu, 26. juna 2019. godine, preko punomoćnika G. M, advokata iz Vršca, ustavnu žalbu, koja je uređena podneskom od 31. maja 2022. godine, protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž. 771/19 od 14. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom je osporena drugostepena presuda doneta u parničnom postupku vođenom po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti odredbe ugovora koja se odnosi na troškove obrade kredita i sticanja bez osnova u iznosu od 47.380 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. Ispitujući tvrdnje o proizvoljnoj primeni prava, kojima se obrazlaže povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporenu drugostepenu presudu, utvrdio da ona sadrži dovoljno i jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za istaknutu povredu prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud ukazuje da je u Rešenju Už-6422/2023 od 26. juna 2025. godine, koje je dostupno na https://ustavni.sud.rs/sudska-praksa, izvršio ustavnopravnu analizu dopune pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 16. septembra 2021. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je, nakon usvajanja pravnog stava od 22. maja 2018. godine, podneto više od sto hiljada tužbi kojima su korisnici kredita, kao tužioci, tražili utvrđenje ništavosti odredaba koje se odnose na obavezu plaćanja naknade troškova obrade kredita iz ugovora o kreditima zaključenim nakon 2011. godine, pa je Vrhovni kasacioni sud, u skladu sa svojom zakonom ustanovljenom nadležnošću, našao da je potrebno da se usvojeni pravni stav preispita i dopuni sa stanovišta važećih propisa, a pre svega Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 39/14) i Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, broj 62/14), kao i zbog načina na koji je pravni stav od 22. maja 2018. godine protumačen i primenjen u sudskoj praksi.

Analizirajući postupanje ne samo nižestepenih sudova, već i sopstveno postupanje, Vrhovni kasacioni sud je u navedenoj dopuni pravnog stava zaključio da je on sam u najvećem broju odluka dosledno primenjivao usvojeni pravni stav. Međutim, u pojedinim odlukama revizijski sud je stao, odnosno podržao stanovište nižestepenih sudova da određivanje vrste troškova (npr. troškova obrade kredita) i visine troškova (npr. 1,00 % od vrednosti odobrenog kredita ili 4.400,00 dinara), u ponudi i ugovoru o kreditu, koji padaju na teret korisnika kredita, nije dovoljno da bi banka imala pravo na naplatu troškova (to su odluke donete u predmetima: Rev. 3901/2020, Rev. 4508/2020, Rev. 4057/2020, Rev. 4620/2020 i Rev. 1055/2021). U tim odlukama izražen je stav da banka ima pravo na naplatu troškova obrade kredita ukoliko dokaže da su oni stvarni i ukoliko su ti troškovi specificirani, odnosno ako je u ponudi banke prikazana i njihova struktura.

Nakon analize navedenih propisa i aktuelne prakse sudova, Vrhovni kasacioni sud je 16. septembra 2021. godine dopunio postojeći pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, prema kome banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. Navedeni sud je posebno naglasio da izvršena dopuna pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22. maja 2018. godine ne zadire u prava korisnika kredita koja su već ostvarena izvršenjem ranije donetih pravnosnažnih presuda, jer dopunjeno pravno shvatanje ne predstavlja osnov za ponavljanje postupaka u tim predmetima. Stoga ne postoji ni pravni osnov za vraćanje naplaćenog iznosa po osnovu glavnice, kamate i troškova spora u postupku dobrovoljnog ili prinudnog izvršenja već donetih pravnosnažnih presuda. Takođe, istaknuto je da dopunjeni pravni stav nije od uticaja ni na ostvarenje sudske zaštite korisnika kredita u pokrenutim parničnim postupcima u kojima se zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe o troškovima kredita temelji na tvrdnji da:

1. zaključenju ugovora nije prethodila pisana ponuda u kojoj je jasno i nedvosmisleno određena visina i obaveza plaćanja troškova kredita;

2. je njihova naplata izvršena mimo efektivne kamatne stope;

3. su troškovi kredita naplaćeni u dvostrukom iznosu zadržavanjem jednokratnog nominalnog iznosa iz odobrenog kredita i njihovim istovremenim uračunavanjem u efektivnu kamatnu stopu.

Primena dopunjenog pravnog stava je moguća samo u slučaju kada se uprkos postojanju nesporne pisane ponude i u njoj označene visine troškova kredita koji se naplaćuju u jednokratnom iznosu kroz efektivnu kamatnu stopu, zahteva utvrđenje ništavosti takve ugovorne odredbe samo iz razloga što njome nije izvršena specifikacija strukture i visine pojedinačnog iznosa troškova koji su u zbirnom iznosu navedeni u ponudi i prihvaćeni od strane korisnika kredita.

Polazeći od toga da podnosilac, kako u parničnom postupku koji prethodi ustavnosudskom, tako i u ustavnoj žalbi, ništavost odredbe ugovora koja se odnosi na troškove obrade kredita obrazlaže isključivo propustom banke da specificira strukturu naplaćenih troškova, čime bi dokazala i da su ti troškovi bili stvarni, Ustavni sud nalazi da primeni dopunjenog pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju, ima mesta, kao i da je obrazloženje osporene drugostepene presude u skladu sa njegovom sadržinom.

Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud smatra da je zauzimanje (dopune) pravnog stava najvišeg suda u Republici Srbiji o spornom pravnom pitanju adekvatan mehanizam za ujednačavanje sudske prakse (videti pomenuto Rešenje Už-6422/2023 od 26. juna 2025. godine), a osporena presuda Višeg suda u Pančevu sadrži obrazloženje koje je usaglašeno sa tim stavom. Stoga se ni navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

4. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42v stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Dozvoljenost ugovaranja troškova obrade kredita

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti