Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete zbog prekomerne dužine postupka prestanka službe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Cvetkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Cvetkovića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6862/11 od 6. decembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6862/11 od 6. decembra 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/277-11/05 od 6. juna 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Petra Cvetkovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1575 Niš u predmetu int. broj 862-1 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 7 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Cvetković iz Niša podneo je, 25. januara 20 13. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6862/11 od 6. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da trajao " od 10. maja 2005. godine do 16. decembra 2010. godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je traje „punih četiri godine“, iako je u pitanju radni spor koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, predstavljao hitan postupak. Potom se ističe da Upravni sud nije cenio ni jedan jedini navod tužbe, kao ni dokaz o postojanju upražnjenog radnog mesta telefonista u Skupštini grada Niša. Navodi se i da je "interesantan" stav Upravnog suda da nakadno pribavljeni dokazi o odlučnim činjenicama ne utiču na zakonitost upravnog akta.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 950.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/277-11/05, Vrhovnog suda Srbije U-SCG 2269/06 i Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6862/11, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1575 Niš int. broj 826-1 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Petru Cvetkoviću , ovde podnosiocu ustavne žalbe, na službi u VP 1575 Niš, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, "po potrebi službe", na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) i člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, dana 10. maja 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, navedeno da podnosilac, prema članu 110. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, treba da se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi za zapošljavanje u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 21. aprila 2005. godine, VP 1094 Beograd je rešenjem UP-2 broj 60-3/277-2 od 14. maja 2005. godine odbila žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac je 28. juna 200 5. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo tužbu protiv konačnog rešenja. Taj sud se rešenjem U. 4578/05 od 28. septembra 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje ove upravne stvari i predmet ustupio Sudu Srbije i Crne Gore kao stvarno nadležnom. Nakon što je 21. decembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore, taj sud je 4. septembra 2008. godine doneo presudu U-SCG 2269/06 , kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Razlog za poništaj je bio nedostatak dokaza u spisima predmeta o odlučnim činjenicama.

VP 1094 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije done la rešenje UP-2 broj 60-3/277-6/05 od 15. januara 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnosi oca kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. 904-2 od 8. aprila 2005. godine ukinuto radno mesto elektromehaničar za izvore struje i EAG (ujedno vozač), na koje je bio raspoređen podnosilac, što se dokazuje potvrdom Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju od 8. januara 2009. godine; da se podnosiocu nije moglo obezbediti ni jedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, što se dokazuje potvrdom Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse – Uprave za kadrove broj 10767-32 od 21. oktobra 2008. godine iz koje proizlazi da u vreme prestanka njegove službe, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; da je za eventualno ostvarivanje drugih prava koja mu po zakonu pripadaju, podnosilac upućen na Nacionalnu službu za zapošljavanje države članice na čijoj teritoriji je bio na službi.

O tužbi podnosioca protiv navedenog drugostepenog rešenja, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, odlučio je Upravni sud presudom U. 6913/10 (2009) od 11. marta 2011. godine, kojom je uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje. Taj sud je našao da je zaključak tuženog organa o nemogućnosti zasnivanja radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu, na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, suprotan sa stanjem u spisima predmeta . Ovo iz razloga što je podnosilac 19. maja 2009. godine tom sudu dostavio izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš broj 0310-101-288/2009 od 30. aprila 2009. godine iz koga proizlazi da je, prema evidenciji te organizacije, u periodu od 1. aprila do 10. maja 2005. godine, objavljen oglas za radno mesto telefonista u Skupštini grada Niša, gde je traženo i navedeno zanimanje. Stoga je taj sud smatrao da je u ponovnom postupku potrebno oceniti navedeni dokaz iz koga se vidi da je upravo u periodu prestanka radnog odnosa podnosioca, bilo mogućnosti zapošljavanja u drugom državnom organu na radnom mestu koje o dgovara njegovoj stručnoj spremi, a tim dokazom se dovodi u sumnju potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse – Uprave za kadrove od 21. oktobra 2008. godine. Pored toga, isti sud je utvrdio da je u obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno da je podnosilac za eventualno ostvarivanje drugih prava koja mu po zakonu pripadaju upućen na Nacionalnu službu za zapošljavanje, što ne proizlazi iz dispozitiva prvostepenog rešenja.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 60-3/277-11/05 od 6. juna 2011. godine po treći put odbio žabu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. Ponovivši ocenu iznetu u svom ranije poništenom rešenju, taj organ je dodao da su neosnovani navodi podnosioca da je u periodu od 1. aprila do 10. maja 2005. godine, objavljen oglas za radno mesto telefonista u Skupštini grada Niša, gde je traženo i navedeno zanimanje, budući da se to „ne dokazuje ni jednom činjenicom priloženom u spisima predmeta“, a pošto mu je 8. aprila 2005. godine uručeno rešenje o prestanku službe, postojala je mogućnost da se prijavi na oglas, ukoliko ispunjava opšte i posebne uslove raspisanog konkursa.

U tužbi kojom je pokrenut upravni spor protiv navedenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, je navedeno da tužni organ nije izveo ni jedan dokaz u pogledu mogućnosti zaposlenja podnosioca u ustanovama grada Niša, odnosno u drugim državnim organima, u smislu odred aba člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6862/11 od 6. decembra 2012. godine odbijena je tužba podnosioca. Upravni sud je našao da je podnosiocu pravilno utvrđen prestanak službe u Vojsci, jer je nje govo radno mesto ukinuto, a nije postojala mogućnost da mu se obezbedi nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Pri tome je našao i da je tuženi organ pravilno zaključio da podnosilac ničim nije dokazao da je zaista u vreme prestanka službe bio raspisan oglas za radno mesto telefonista u Skupštini grada Niša, kao i da je mogao, ukoliko je i bio raspisan, da se na njega prijavi. Taj sud je ocenio kao neosnovan navod tužbe da naknadno pribavljeni akti ne predstavljaju dokaze o odlučnim činjenicama, jer se odnose na činjenice iz vremena kada je podnosiocu utvrđen prestanak radnog odnosa, a njima se samo obrazlaže pravilnost i zakonitost donetog rešenja prvostepenog organa .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6. stav 1.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/ 04), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da je Nacionalna služba dužna da, u roku od 24 sata od dobijanja prijave od poslodavca, potrebu za zapošljavanjem oglasi na oglasnoj tabli i internet adresi Nacionalne službe, a ako poslodavac zahteva i u sredstvima javnog informisanja dostupnim građanima u Republici, u roku od pet dana od dana dostavljanja zahteva (stav 17. stav 1.); da se z aposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja (…) (član 90. stav 4.); da p rijava potrebe za zapošljavanjem obavezno sadrži podatke o poslodavcu, vrsti i opisu poslova, posebnim uslovima rada, zaradi, vrsti i trajanju radnog odnosa, mestu rada i ne sme da sadrži uslove diskriminatorske prirode (član 102. stav 2.); da n ovčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja (član 110. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Upravni sud ocenio da su prihvatljivi naknadno pribavljeni dokazi o odlučnim činjenicama, dok priloženi dokaz o postojanju upražnjenog radnog mesta telefonista u Skupštini grada Niša nije cenio.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka civilne službe podnosioca u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organi imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležnih sud ova u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrdi te činjenice i donese novo rešenje zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u ponovnom postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen i da mu se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po navedenim zakonskim o dredbama pripadaju.

S obzirom na to da je Upravni sud prihvatio sve činjenične i pravne zaključke do kojih je došao drugostepeni organ, Ustavni sud je razmatrao da li se može smatrati proizvoljnom ocena Upravnog suda da navodi tužbe nisu doveli u sumnju pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog isključivo na osnovu naknadno pribavljenih dokaza. Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 110/13), ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citirane odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, u skladu sa primedbama suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je potom našao da je drugostepeni organ dao dovoljne razloge zbog kojih je ocenio da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučn ih činjenica o ukidanju radnog mesta podnosi oca i nemogućnosti njegovog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnosioca u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, naknadno je "utvrđivana" isključivo na osnovu podataka iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse – Uprave za kadrove od 21. oktobra 2008. godine, prema kojoj u vreme prestanka službe podnosioca nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, mogla ispitati postojanje mogućnosti raspoređivanja podnosioca samo na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane, dok je za utvrđivanje mogućnosti zasnivanja radnog odnosa podnosioca na drugim odgovarajućim radnim mestima bilo neophodno pribaviti podatke kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje. U tom smislu, Ustavni sud je imao u vidu da je Upravni sud u presudi od 11. marta 2011. godine ukazao drugostepenom organu da je u ponovnom postupku potrebno oceniti izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš od 30. aprila 2009. godine , koji je podnosilac dostavio tokom upravnog spora, a iz koga proizlazi da je, prema evidenciji te organizacije, u periodu od 1. aprila do 10. maja 2005. godine bio objavljen oglas za radno mesto telefonista u Skupštini grada Niša, koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Međutim, Upravni sud je u osporenoj presudi zauzeo suprotan stav o istom dokazu, nalazeći da podnosilac ničim nije dokazao da je zaista u vreme kada mu je prestala služba objavljen oglas za navedeno radno mesto, kao i da je mogao, ukoliko je i bio objavljen, da se na njega prijavi.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije prestanak službe civilnog lica u Vojsci uslovljavao time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Prema tome, Vojska Srbije i Crne Gore je bila u obavezi da sve do utvrđenog datuma prestanka službe preduzima mere koje bi omogućile civilnom licu da ostvari jedno od zakonskih prava, a ukoliko se u tome ne bi uspelo, civilno lice je imalo pravo na jednokratnu otpremninu, kao i na novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju. Upravo je prvostepeni o rgan u rešenju o prestanku službe od 8. aprila 2005. godine, uputio podnosioca da se u roku od 30 dana od dana prestanka službe prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u skladu sa članom 110. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Imajući u vidu navedenu zakonsku obavezu Vojske, kao i da je podnosilac poučen jedino o ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, Ustavni sud smatra da se od podnosioca nije moglo očekivati da se pre prestanka službe, 10. maja 2005. godine, sam prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. Budući da pre prestanka službe podnosioca u Vojsci nije pokušano da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud nalazi da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava u tom periodu morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri ocen i zakonitosti odluke o prestanku službe podnosi oca. Tim pre što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe podnosioca, nije bilo moguće proveriti da li bi posredovanje u zapošljavanju za takvo radno mesto dovelo do zasnivanja radnog odnosa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bilo neophodno utvrditi da li je u relevantnom periodu bilo prijavljenih potreba za zapošljavanjem koja odgovaraju stručnoj spremi podnosioca i da li je podnosilac ispunjavao uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je oglašena potreba zapošljavanj a. Kako Upravni sud nije ispitao navode podnosioca koji su bili odlučujući za ocenu zakonitosti prestanka nje gove službe u Vojsci, Ustavni sud je našao da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6862/11 od 6. decembra 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja VP 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/277-11/05 od 6. juna 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu VP 1575 Niš int. broj 826-1 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 21 . aprila 2005. godine, kada je podnosilac prvi put izjavi o žalbu u upravnom postupku, do 6. decembra 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6862/11. Dakle, duže od sedam godina i sedam meseca.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosi ocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu ko ga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosi lac prvu tužbu u upravnom sporu podneo stvarno nenadležnom sudu. Ipak, kako se sud kome je podneta tužba nakon tri meseca oglasio nenadležnim i ustupio predmet nadležnom sudu, Ustavni sud ne smatra da se radi o značajnijem doprinosu podnosioca trajanju osporenog postupka, posebno ako se ima u vidu da je u nastavku koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, kada su za to postojali uslovi.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnosioca ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnosi ocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da dva drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu, bilo zato što u spisima predmeta uopšte nije bilo dokaza o odlučnim činjenicama ili zato što te činjenice na osnovu naknadno pribavljenih dokaza nisu bile pravilno i potpuno utvrđene .

Kada je u pitanju postupanje nadležnih sudova u upravnom sporu, Ustavni sud je našao da su dužem trajanju postupka, pre svega, doprinele različite ocene Upravnog suda o dokazima na osnovu kojih je utvrđivana mogućnost ostvarivanja prava podnosioca iz člana 144. stav 1. Zakona.

Pri tome je Ustavni sud uzeo u obzir stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponavno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa i protivrečno odlučivanje Upravnog suda, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu traj anja osporenog upravnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog ne efikasnog postupanja upravnih organa i suda u upravnom sporu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti