Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi naslednika rehabilitovanog lica za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu naslednika rehabilitovanog lica, potvrđujući stavove redovnih sudova. Zaključeno je da, prema Zakonu o rehabilitaciji, pravo na naknadu materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode pripada isključivo rehabilitovanom licu, a ne i njegovim naslednicima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6730/2015
07.09.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Dabić i Biljane Dabić , obe iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olivere Dabić i Biljane Dabić izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu P. 64/14 od 10. juna 2014. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3287/14 od 5. septembra 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1559/14 od 21. maja 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olivera Dabić i Biljana Dabić iz Novog Sada podnele su Ustavnom sudu, 22. oktobra 201 5. godine, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu, prava nasleđivanja i prava na pravnu pomoć, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. st. 1. i 2, člana 59. stav 1. i člana 67. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak vođen radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode rehabilitovanog lica. Povredu prava na pravično suđenje, podnositeljke ustavne žalbe zasnivaju na nepravilnoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava. Prema navodima podnositeljki, prvostepeni sud je, u skladu sa odredbama člana 13. Zakona o rehabilitaciji, bio dužan da samostalno istražuje sve činjenice koje su relevantne za donošenje odluke, kao i da ih uputi kako da postave predmetni tužbeni zahtev. Podnositeljke su istakle da je prvostepeni sud, saglasno odredbi člana 85. stav 10. Zakona o parničnom postupku, bio dužan da ih kao neuke stranke uputi da mogu angažovati punomoćnika da se ne bi desilo da propuste da se koriste pravima koja im po zakonu pripadaju. S tim u vezi, podnositeljke su navele da su one trebale u toku postupka, pored postojećeg tužbenog zahteva radi naknade materijalne štete, da postave i zahtev da se utvrdi da je njihov pravni prethodnik stekao pravo na naknadu materijalne štete u trenutku smrti. Podnositeljke smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog toga što je prvostepeni sud doneo osporenu presudu iako prethodno nije izveo sve predložene dokaze radi utvrđivanja relevantnih činjenica (visina štete), tj. što im j e onemogućeno da u postupku dokazuju visinu nematerijalne štete. Podnositeljke smatraju da im je usled navedenog propusta prvostepenog suda da ih uputi da mogu kao neuke stranke angažovati punomoćnika povređeno i pravo na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava. Povredu prava nasleđivanja, podnositeljke zasnivaju na tvrdnjama o nepravilnoj primeni odredaba materijalnog prava. Podnositeljke su istakle da njihovom pravnom prethodniku kao rehabilitovanom licu pripada pravo na naknadu materijalne štete, saglasno odredbama člana 185. stav 1, člana 186. i člana 189. st. 1. do 3. Zakona o obligacionim odnosima, te da njima kao naslednicima pripada to pravo na osnovu odredaba člana 1. stav 2. Zakon a o nasleđivanju, a u vezi člana 590. st. 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku. Podnositeljke smatraju da iz povrede prava na nasleđivanje proizlazi i povreda prava na imovinu, jer je podnositeljkama ustavne žalbe uskraćeno pravo da naslede naknadu materijalne štete koja im pripada, shodno pravu na nasleđe na osnovu zakona. Podnositeljke su predložile da Ustavni sud utvrdi da su im osporenim presudama povređena označena Ustavom zajemčena prava i da poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 64/14 od 10. juna 2014. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kojim su tražile da sud obaveže tuženu da im na ime rehabilitacionog obeštećenja (materijalne i nematerijalne štete) ukupno isplati iznos od 83.827.700,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to tu pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, na ime razlike u visini ličnog dohotka pre i posle štetnog događaja, gubitka penzije, razlike u penzijama, te po osnovu pretrpljenog psihičkog bola i straha.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3287/14 od 5. septembra 2014. godine odbijena je žalba tužilja i potvrđena je presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 64/14 od 10. juna 2014. godine. U obrazloženju presude je, pored ostalog navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tužilja Olivera Dabić ćerka sada pokojnog Čedomira Dabića, a da je Biljana Dabić supruga pokojnog Nenada Dabića, sina Čedomira Dabića; da je rešenjem Komisije za prekršaje Narodnog odbora I reona Grada Beograda broj 556/1949 od 26. februara 1951. godine Čedomir Dabić proglašen krivim za prekršaj javnog reda i mira zbog stajanja na pozicijama IB-a i da je kažnjen kaznom lišenja slobode u trajanju od 54 dana i upućen na društveno koristan rad u trajanju od dve godine, te da mu je kazna lišenja slobode produžena za godinu dana i da je otpušten sa Golog otoka 1. novembra 1954. godine; da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 30/11 od 14. jula 2011. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju Čedomira Dabića, te je utvrđeno da je ništavo navedeno rešenje od 26. februara 1951. godine i da su ništave sve pravne posledice tog rešenja; da je Čedomir Dabić umro 31. oktobra 1984. godine, da je bio oženjen i da je imao troje dece; da je tužilja Olivera Dabić rođena 1955. godine, a da je Nenad Dabić sin Čedomira Dabića umro 2003. godine, te da je tužilja Biljana Dabić njegova supruga i zakonski zastupnik njihove maloletne dece; da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilja za naknadu materijalne štete pozivom na odredbu člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, koja pravo na materijalnu štetu priznaje samo rehabilitovanom licu; da je drugostepeni sud ocenio da je odluka prvostepenog suda pravilna; da i po oceni drugostepenog suda, tužiljama po Zakonu o rehabilitaciji nije priznato pravo na naknadu materijalne štete koju traže, pošto je odredbom člana 26. stav 1. navedenog zakona to pravo priznato samo rehabilitovanom licu; da su neprihvatljivi žalbeni navodi tužilja kojim one iznose tumačenje navedenih odredaba Zakona o rehabilitaciji, smatrajući da im prema opštim pravilima obligacionog prava pripada pravo kako na materijalnu, tako i na nematerijalnu štetu, zbog toga što zaostavštinu jednog lica čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala, pa i pravo na podnošenje tužbe; da se , suprotno žalbenim navodima, odredba člana 26. st av 1. Za kona o rehabilitaciji odnosi samo na rehabilitovano lice; da je Zakon o rehabilitaciji u ostvarivanju prava na rehabilitaciono obeštećenje napravio razliku u pogledu ostvarivanja prava između rehabilitovanih lica i zakonskih naslednika rehabilitovanih lica; da iz navedenih razloga nije osnovana žalba tužilja u delu u kojem se prvostepena presuda napada zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1559/14 od 21. maja 201 5. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilja i potvrđena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3287/14 od 5. septembra 2014. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tužilje , u smislu člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji , nemaju pravo na naknadu materijalne štete, već da to pravo ima samo rehabilitovano lice; da su sudovi pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete odbili, a za svoj pravni stav su dali jasne i valjane razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud, a koji se navodima revizije ničim ne dovode u sumnju.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede pozivaju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđena su sledeća ljudska prava, i to: pravo na pravično suđenje (član 32.), pravo na imovinu (član 58.), pravo nasleđivanja (član 59.) i pravo na pravnu pomoć ( član 67.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnosi teljki ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na tome da su postupajući sudovi nepravilno primenili odredbe procesnog i materijalnog prava prilikom odlučivanja o njihovom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu merodavnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena procesnog i materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene merodavnog prava.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o proizvoljnoj primeni materijalnog prava , Ustavni sud je pošao od odredaba člana 22. stav 1. Ustava kojom se garantuje pravo svakog čije je Ustavom zajemčeno pravo povređeno da zahteva uklanjanje posledica koje su povredom nastale i odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je zajemčeno pravo na rehabilitaciju i naknadu štete svakom ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, a na temelju kojih je zakonodavac posebnim zakonom uredio pitanje prava na rehabilitaciju. Zakonom o rehabilitaciji iz 2006. godine prvi put je (delimično) uređeno pitanje rehabilitacije lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, dok su važećim Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine prvi put uređene i pravne posledice rehabilitacije. Prema važećem Zakonu o rehabilitaciji, pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih , odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su ta lica bila lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, i obuhvataju, pored ostalog , i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Odredbama člana 20. Zakona o rehabilitaciji propisana su prava koja pripad aju rehabilitovanim licima, a odredbama člana 21. tog zakona propisana su prava koja imaju druga lica. Pravo na rehabilitaciono obeštećenje bliže je uređeno odredbama člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da se rehabilitovanim licima daje više različitih prava , među kojima i pravo na reh abilitaciono obeštećenje, uključujući i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Kada je reč o drugim licima i njihovim pravima, oni su svrstani u tri grupe, i u zavisnosti od toga kojoj grupi pripadaju zavisi i obim njihovih prava. Tako lica iz člana 7. tačka 5) navedenog zakona (deca rehabilitovanih lica koja su rođena za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja ) imaju, pored prava iz zdravstvenog osiguranja, i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, dok bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života. Konačno, naslednici rehabilitovanog lica imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. navedenog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je pravna ocena postupajućih sudova - da podnositeljke, kao naslednici rehabil itovanog lica, nemaju pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica.

Isti pravni stav o pravu o pravu drugih lica (naslednika rehabilitovanog lica) na materijalnu štetu, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnositeljki kojima se poziva ju na odredbe člana 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15), smatrajući da je pravo na naknadu materijalne štete kao vid rehabilitacionog obeštećenja pravo podobno za nasleđivanje. Ovo iz razloga što je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je pravni prethodnik podnositeljki posthumno rehabilitovan i da je preminuo znatno pre donošenja važećeg Zakona o rehabilitaciji , a kojim je ustanovljeno pravo na rehabilitaciono obeštećenje , tako da pravo na materijalnu štetu po tom osnovu nije moglo da pripada pravnom prethodniku podnositeljki u trenutku smrti.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je pozivanje podnositeljki na odgovarajuće odredbe Zakonika o krivičnom postupku bez uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Naime, navedenim zakonom uređen je postupak za naknadu štete, rehabilitaciju i ostvarivanje drugih prava lica neopravdano osuđenih i neosnovano lišenih slobode, dok su pravo na rehabilitaciju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava, bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom, i pravne posledice rehabilitacije, a u koje spada i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, uređeni važećim Zakonom o rehabilitaciji. Prema tome, za odlučivanje o pravu naslednika rehabilitovanog lica na naknadu štete (rehabilitaciono obeštećenje) merodavne su odredbe Zakona o rehabilitaciji, koje su postupajući sudovi i primenili u konkretnom slučaju, a ne odredbe Zakonika o krivičnom postupku.

Navodi podnositeljki kojima ukazuju na nepravilnu primenu odredaba procesnog prava ne mogu se prihvati kao ustavnopravno utemeljeni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Naime, podnositeljke smatraju da su one izgubile predmetni spor zbog toga što je sud propustio da utvrdi sve činjenice relevantne za donošenje odluke, te što je propustio da ih uputi da mogu angažovati punomoćnika radi zaštite svojih prava. Međutim, iz osporenih presuda proizlazi da su sudovi utvrdili sve činjenice i okolnosti relevantne za donošenje odluke, kao i da je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan iz razloga što podnositeljke kao naslednici nemaju pravo na naknadu materijalne štete, a ne iz razloga što u predmetnoj parnici nije istaknut i navedeni zahtev za utvrđenje da je njihov pravni prethodnik stekao pravo na naknadu materijalne štete . Takođe, bez osnova su i navodi podnositeljki da im je uskraćeno pravo da dokazuju sve činjenice relevantne za donošenje odluke time što sud nije izveo dokaze na okolnost visine materijalne štete. Ovo iz razloga što je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da ne postoji osnov za traženu naknadu materijalne štete, a u kom slučaju visinu štete i nije potrebno utvrđivati.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnositeljki o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljki o povredi prava na imovinu i prava nasleđivanja iz člana 58. st. 1. i 2. i člana 59. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da podnositeljke povredu tih prava zasnivaju na tvrdnji o nepravilnoj primeni materijalnog prava. S obzirom na to da je prilikom razmatranja navoda o povredi prava na pravično suđenje već ocenjeno da su sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način tumačili i primenili merodavno materij alano pravo, Ustavni sud nalazi da su navodi podnositeljki o povredi prava na imovinu i prava nasleđivanja očigledno neosnovani .

Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi podnositeljki o povredi prava na pravnu pomoć iz člana 67. stav 1. Ustava, a koje podnositeljke zasnivaju na tvrdnji da je sud propustio da primeni odredbu člana 85. stav 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) i da ih uputi da mogu angažovati punomoćnika . Prema navedenoj zakonskoj odredbi, sud je u obavezi da upozori stranku da može angažovati punomoćnika, ako se on a iz neznanja ne koristi pravima koja joj pripadaju po ovom zakonu. Međutim, iz osporenih presuda ne proizlazi da su osporene presude donete zbog propusta podnositeljki da koriste prava koja im pripadaju po Zakonu o parničnom postupku, niti da su one izgubila predmetni spor zbog toga što u toku parnice nisu istakle zahtev za utvrđenje da je njihov pravni prethodnik stekao pravo na naknadu materijalne štete, a kako to one tvrde u ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5 ) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi naslednika rehabilitovanog lica za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti