Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, umanjena zbog njegovog doprinosa odugovlačenju postupka. Ostali navodi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S . iz S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu K. 4020/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S . iz S . je 15. avgusta 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Smederevu K. 4020/10 od 27. septembra 20 11. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž 1. 780/12 od 6. juna 201 2. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 3. stav 1, člana 18. st. 1. i 2, člana 20. stav 2, člana 21. st. 1. i 2, člana 22. stav 1, člana člana 23. stav 1, člana 25. stav 1, člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36, člana 51. stav 2, člana 56. stav 2, člana 97. stav 1. tačka 2), člana 142. stav 2, člana 145. stav 2, člana 156. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se označena odredb a Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje povrede prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je osporenim presudama pravnosnažno okončan krivični postupak koji se protiv njega vodio pred Opštinskim sudom u Smederevu od aprila 200 3. godine, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac potom detaljno iznosi tok dođaja koji je bio predmet krivičnog postupka i sve radnje koje su potom preduzeli učesnici istog, kao i nadležni državni organi, analizira činjenično stanje i izvedene dokaze, te zaključuje da su mu povređena označena Ustavom utvrđena načela i zajemčena prava i ističe „da mu je kao građaninu žao što posle skoro deset godina nije uspeo da dokaže da nije kriv“.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povred u „prava na pravično suđenje u razumnom roku i jednakost prava stranaka pred sudom“, prava na naknadu štete, te poništi osporene presud e.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu K. 40120/10 i odgovor Osnovnog suda u Smederevu od 6. decembra 2012. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim (ranije Opštinskim) sudom u Smederevu, koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je vođen povodom događaja od 5. novembra 2002. godine u kome su učestvovali podnosilac ustavne žalbe i Č.Ž.

Opštinsko javno tužilaštvo u Smederevu je 19. novembra 2002. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podnelo zahtev za sprovođenje istrage za krivično delo teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije na štetu oštećenog Č.Ž, a 8. aprila 2003. godine je protiv Č.Ž. podnelo optužni predlog za krivično delo ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči ili svađi iz člana 56. istog zakona na štetu podnosioca (koji je zaveden u Opštinskom sudu u Smederevu pod brojem K. 221/03).

Istražni sudija Opštinskog suda u Smederevu je 23. decembra 2002. godine doneo rešenje Ki. 514/02 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga za krivično delo teška telesna povreda.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Smederevu je 27. marta 2003. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu i predmet je u Opštinskom sudu u Smederevu zaveden pod brojem K. 184/03.

Branilac okrivljenog je protiv navedene optužnice izjavio prigovor, koji je odbijen rešenjem Opštinskog suda u Smederevu Kv. 59/03 od 22. maja 2003. godine, čime je optužnica stupila na pravnu snagu i glavni pretres je zakazan za 1. oktobar 2003. godine.

Na glavnom pretresu koji je održan 1. oktobra 2003. godine, Opštinski sud u Smederevu je na predlog branioca podnosioca ustavne žalbe, doneo rešenje da se spoje krivični postupci koji se pred tim sudom vode u predmetima K. 221/03 i K. 184/03, radi vođenja jedinstvenog postupka i odredio da se spisi predmeta K. 221/03 združe spisima predmeta K. 184/03 i ubuduće vode pod brojem K. 184/03, nakon čega je odredio da se izvrši neuropsihijatrijsko veštačenje okrivljenog - oštećenog Č.Ž.

Sudski veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 18. februara 2004. godine.

Tokom krivičnog postupka Opštinski (potom Osnovni) sud u Smederevu je glavni pretres zakazao još 16 puta, i to:

- u 2004. godin i – nijednom nije održan ;

- u 2005. godin i – nijednom nije održan;

- u 2006. godin i dva puta – oba neodržana (6. juna, jer je podnosilac ustavne žalbe angažovao novog branioca i 29. juna, jer podnosilac nije hteo da se izjašnjava o optužnici);

- u 2007. godine šest puta – dva puta održan, a četiri puta ne (17. aprila na zahtev branioca podnosioca ustavne žalne; 28. juna zbog sprečenosti predsednika veća; 19. oktobra zbog nedolaska Č.Ž. i njegovog branioca; 20. novembra zbog štrajka radnika u pravosuđu;

- u 2008. godine jednom – neodržan (29. decembra);

- u 2009. godine – nijednom nije održan .

Podnosilac ustavne žalbe je tokom 2008. i 2009. godine podneo više zahteva za izuzeće predsednika veća u predmetu K. 184/03, predsednika Osnovnog suda u Smederevu, predsednika Okružnog suda u Smederevu, kao i predsednika Vrhovnog suda Srbije, koji zahtevi su ili odijani ili odbacivani.

Nakon izvršene reforme pravosuđa, krivični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu pod brojem K. 19/10.

Tokom 2010. godine glavni pretres je zakazan jedanput, 24. februara i nije održan. Istog dana je doneto rešenje Osnovnog suda u Smederevu K. 19/10 (koje je postalo pravnosnažno donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 3863/10 od 2. novembra 2010. godine) kojim je obustavljen krivični postupak u odnosu na okrivljenog Č.Ž, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči ili svađi iz člana 56. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Krivični postupak je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe nastavljen pod novim brojem predmeta K. 4020/10.

U 2011. godini glavni pretres je zakazan šest puta, a samo jedanput nije održan (20. januara), jer je podnosilac ustavne žalbe podneo inicijativu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, te su spisi predmeta prosleđeni Osnovnom javnom tužilaštvu u Smederevu.

Osnovni sud u Smederevu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 27. septembra 2011. godine doneo osporenu presudu K. 4020/10 kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo.

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan 6. juna 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 780/12, kojom su izjavljene žalbe odbijene, a prvostepena presuda potvrđena.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je v ladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da se lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se z akonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da se d ostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. stav 2.); da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da s vako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je lj udsko dostojanstvo e neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da je f izički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da s vako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je l išenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51. stav 2.); da zbog upućivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice (član 56. stav 2.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana; ustavnost i zakonitost; postupak pred sudovima i drugim državnim organima; odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata; amnestije i pomilovanja za krivična dela (član 97. stav 1. tačka 2)); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2.); da j avno tužilaštvo vrši svoju funkciju na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona (član 156. stav 2.).

5. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka vođenja postupka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 23. decembra 2002. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 6. juna 2012. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 780/12 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao devet godina i skoro šest meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka prvenstveno snosi prvostepeni sud koji je vodio postupak , u kome je prvostepena presuda doneta tek nakon osam godina i četiri meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako je u konkretnom slučaju spojeno dva postupka u jedan, činjenična i pravna pitanja od kojih je zavisilo donošenje zakonite i pravilne odluke nisu takve prirode da mogu opravdati ovoliko trajanje osporenog postupka, imajući u vidu da se krivični postupak vodio protiv dva lica, povodom jednog događaja iz koga su proizašla dva krivična dela – teška telesna povreda i ugrožavanje opsanim oruđem pri tuči ili svađi. Sud je utvrdio i postojanje perioda potpune neaktivnosti Osnovnog suda u Smederevu u trajanju od dve godine i osam meseci (od 1. oktobra 2003. godine do 6. juna 2006. godine), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda u osporenom krivičnom postupku nadležni sud nije zakazao niti jednom glavni pretres. Ovakvo postupanje se ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, dok je njegov očigledni doprinos dugom trajanju postupka uzet u obzir kod utvrđivanja iznosa naknade štete.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra u , dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno da je podnosilac tokom 2008. i 2009. godine podneo više zahteva za izuzeće kako postupajućeg predsednika veća, tako i predsednika Osnovnog i Okružnog suda u Smederevu i predsednika Vrhovnog suda Srbije, što je u znatnoj meri usporilo rad prvostepenog suda, kao i da glavni pretres nije održan četiri puta (od ukupno deset) na zahtev podnosioca, odnosno njegovog branioca. Navedeno predstavlja veoma značajan doprinos samog podnosioca ukupnoj dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka, te Ustavni sud nalazi da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo u konkretnoj pravnoj stvari. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe kojima obrazlaže povrede Ustavom utvrđenih načela i zajemčenih prava iz člana 3. stav 1, člana 18. st. 1. i 2, člana 20. stav 2, člana 21. st. 1. i 2, člana 22. stav 1, člana člana 23. stav 1, člana 25. stav 1, člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36, člana 51. stav 2, člana 56. stav 2, člana 97. stav 1. tačka 2), člana 142. stav 2, člana 145. stav 2, člana 156. stav 2, Ustavni sud je ocenio da podnosilac zapravo ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje „jer nije uspeo da dokaže da nije kriv“, odnosno da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim osuđujućim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je trebalo da podnosilac bude oslobođen od optužbe. U tom smislu podnosilac od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti