Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog delimičnog odbijanja tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete. Potvrđen je stav redovnih sudova da se duži rok zastarelosti za štetu iz krivičnog dela primenjuje samo ako je delo utvrđeno pravnosnažnom presudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, drAgneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Ade, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3217/12 od 24. maja 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Ade je, 13 . avgusta 20 12. godine, preko punomoćnika O. J , advokata iz Subotice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3217/12 od 24. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao i povredu načela o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma iz člana 10. Ustava, načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 21. i 22. Ustava, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku , prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na pravno sredstvo iz čl. 32, 35. i 36. Ustava, kao i povredu odredbe člana 199. Ustava, kojom je utvrđeno korišćenje jezika u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporena drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava na štetu podnosioca jer nije u celosti usvojen tužbeni zahtev, a iznos na ime dosuđene naknade nematerijalne štete je prenizak; da zastarelost potraživanja naknade štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti nastale zbog posttraumatskog ratnog stresnog poremećaja teče od momenta kad je bolest dobila konačan oblik i kad je tužilac saznao za obim štete; da sud nije vodio računa o narušenoj psihičkoj ravnoteži tužioca jer iznos koji je dosudio ne predstavlja pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete u odnosu na obim pretrpljenih i budućih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti; da je izvršena diskriminacija podnosioca ustavne žalbe, jer je i pored usvojenog pravnog shvatanja Vrhovnog sud a Srbije na sednici Građanskog odelj enja održanoj 27. decembra 1999. godine "da je šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ ... prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina , saglasno članu 377. stav 1. ZOO, podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer nije ostvario jednaku zaštitu pred sudom kao drugi tužioci s obzirom na to da su sudovi drugima priznali pravo na naknadu nematerijalne štete, primenjujući odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima u pogledu zastarelosti prava na naknadu štete i kao prilog tim navodima podnosilac prilaže presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1672/12 od 10. maja 2012. godine i Gž. 4537/11 od 26. aprila 2012. godine; da je u konkretnom slučaju drugostepeni sud našao da nema mesta primeni odredbe člana 377. Zakona, već da potraživanje naknade štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ zastareva u rokovima propisanim članom 376. Zakona. Podnosilac je naveo i da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da je tuženu Republiku Srbiju zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca, a ne sam Republički javni pravobranilac. Podnosilac smatra da su mu osporenom odlukom povređena označena ustavna načela i prava i predlaže da Ustavni sud utvrdi njihovu povredu i da mu se naknade troškovi sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53979/10 do 22. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republika Srbija da mu na ime pretrpljene nematerijalne štete, a zbog pretrpljenog duševnog bola, zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 120.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke, a na ime pretrpljenog duševnog bola zbog umanjenja opšte životne aktivnosti do traženih 600.000,00 dinara, to jest za 480.000,00 dinara; u stavu trećem izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati – na ime pretrpljenog i budućeg straha iznos od 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenog duševnog bola zbog povrede ugleda i časti iznos od 200.000,00 dinara, na ime duševnog bola zbog povrede slobode iznos od 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenog duševnog bola zbog povrede prava ličnosti iznos od 200.000,00 dinara, kao i na ime prinudnog i prisilnog rada iznos od 26.479,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu kod nadležnog Republičkog fonda PIO uplati doprinose na navedeni iznos, i da mu naknadi troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 77.310,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3217/12 od 24. maja 2012. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53979/10 do 22. marta 2010. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 5397/10 od 15. decembra 2011. godine je potvrđena. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac D. M. tokom avgusta meseca 1995. godine bio prinuđen da izbegne u Adu, gde je dana 24. avgusta 1995. godine, bio lišen slobode od strane pripadnika MUP-a Republike Srbije i upućen na ratište na području Vukovara, gde je ostao do 10. decembra 1995. godine; da je veštačenjem veštaka neuropsihijatra utvrđeno da je nakon boravka na ratištu 1995. godine, tužilac ispoljavao znake neurotičnog poremećaja sa anksiozno-depresivnom kliničkom slikom, te je utvrđeno trajanje, vrsta i intenzitet straha koji je trpeo tužilac, kao i da je zbog sveukupnih posledica, a naročito neurotskog poremećaja anksiozno-fobičnog tipa uz izraženu duševnu patnju, koja je posledica lišavanja slobode i boravka na ratištu, tužiocu smanjena životna aktivnost za 8%; da je prvostepeni sud primenom odredbi člana 155, člana 172. stav 1. i člana 375. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdio da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu koju je pretrpeo tužilac, s obzirom da je tužilac ovu štetu trpeo usled nezakonitog i nepravilnog rada Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije; da je primenom odredbe člana 360. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je tužena osnovano istakla prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, za sve tražene vidove nematerijalne štete i materijalnu štetu, sem za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, zaključivši da kako se tužena kao dužnik pozvala na zastarelost i kako zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, sledi da je tužbeni zahtev tužioca samo u tom delu osnovan, ceneći da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, već da potraživanje naknade štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ zastareva u rokovima koji su propisani odredbom člana 376. st. 1. i 2. istog Zakona; da kako je tužena u konkretnom slučaju odgovorna u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, to je prvostepeni sud zaključio da je zastarelo potraživanje tužioca koje se odnosi na povredu prava ličnosti, slobode, ugleda i časti, s obzirom da se tužilac na teritoriju Republike Srbije vratio 10. decembra 1995. godine, što znači da je tog dana prestala fizička i psihička tortura kojoj je bio izložen, kao i strah i da je tada šteta za tužioca nastala u punom obimu, nakon čega on više nije bio izložen bilo kakvoj torturi, da bi dalje mogao trpeti navedene vidove štete, te takođe i materijalnu štetu, koje bi bile u uzročno-posledičnoj vezi sa radnjama pripadnika MUP-a Republike Srbije, pa je imajući u vidu da je tužilac tužbu podneo sudu 15. novembra 2002. godine, zaključio da su u odnosu na ova potraživanja protekli i subjektivni i objektivni rokovi propisani odredbom člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da su cenjeni navodi žalbe tužioca u kojima je istaknuto da je u konkretnom slučaju šteta nastupila kao posledica izvršenja krivičnog dela, te da je prilikom utvrđivanja rokova zastarelosti trebalo primeniti odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, ali su ovi navodi neosnovani jer prvostepeni sud u obrazloženju ožalbene presude pravilno navodi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, obzirom da se o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom po osnovu ovog člana odlučuje samo u slučajevima kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delo, a što podrazumeva da rokovi zastarelosti iz navedene odredbe predstavljaju privilegovane rokove i teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana; da u konkretnom slučaju krivična odgovornost nije utvrđena, a rokovi zastarelosti od 15 godina kod štete prouzrokovane krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakona Jugoslavije, na koje se poziva tužilac u žalbi, računaju se samo do 19. maja 1992. godine, kada se sa teritorije bivših republika povukla Vojska Jugoslavije, odnosno do 22. maja 1992. godine, kada je izvršeno međunarodno priznanje bivših jugoslovenskih republika.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda , odnosno na zaključak da je njegovo potraživanj e naknade prouzrokovane štete prema tuženoj zastarelo.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“ koje glasi: “Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten Vrhovnog suda Srbije ", broj 2008/3). Navedeno pravno shvatanje najvišeg suda se ne odnosi na konkretni slučaj, jer šteta podnosiocu ustavne žalbe nije prouzrokovana kao pripadniku bivše JNA , niti u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske do 22. maja 1992. godine.

Ustavni sud je 7. jula 2011. godine zauzeo pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je, u ovom ustavnosudskom predmetu, drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istakao da se u konkretnom slučaju rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete ceni u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da u toku postupka nije utvrđeno da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, što bi vodilo primeni člana 377. Zakona o obligacionim odnosima (videti: Odluku Ustavnog suda Už -2689/10 od 29. septembra 2011. godine). Takođe, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi u pogledu činjenice od kada počinje da teče rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete dao jasne, logične i dovoljno argumentovane razloge. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja na strani tužene, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava zbog različitog postupanja sudova, Ustavni sud ističe da se kod odlučivanja o pravu na naknadu nematerijalne štete, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja. Ovo stoga što pravo na naknadu štete, kao i eventualna visina te naknade, zavise od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih stanja i okolnosti. U krajnjem, o pravu na naknadu nematerijalne štete odlučuju redovni sudovi, krećući se u okviru cilja kome služi ta naknada i zahteva razumnosti i proporcionalnosti. Uvidom u priložene drugostepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1672/12 od 10. maja 2012. godine i Gž. 4537/11 od 26. aprila 2012. godine koje su, po navodima podnosioca, dokaz o različitom postupanju sudova, utvrđeno je da je u navedenim presudama tužena Republika Srbija obavezana da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i u osporenoj presudi, dok stav suda u obrazloženju tih presuda i visina dosuđene naknade nisu od uticaja na ocenu ovog suda. Stoga nisu osnovani ni navodi podnosioca o različitom postupanju redovnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odnosno navodi o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.3217/12 od 24. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS, br.109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u izreci, prvi deo.

7. U vezi navoda iz ustavne žalbe kojim je, uzgredno i u jednoj rečenici, ukazano na povredu podnosi očevog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postup cima sam og podnosi oca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da u pogledu istaknute povrede prava na rehabilaticiju i naknadu štete iz člana 35. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, podnosilac ustavne žalbe povredu ovih prava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, te stoga ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge, a ni dokaze kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavn ih prava, potkrepljuje tvrdnja o nj ihovoj povredi.

Pored toga, u pogledu navoda iz ustavne žalbe da su podnosiocu osporen om odlukom povređena načela iz čl. 10, 21 , 22. i 199. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda ustavnih načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog ljudskog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti