Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje odbacivanjem tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je poništio rešenje kojim je tužba odbačena jer punomoćnik nije dostavio overeno punomoćje, zaključivši da je sud nametnuo nezakonit procesni uslov i time proizvoljno ograničio pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6736/2015
16.07.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović , Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi B. K . iz Prizrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. K . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 532/15 od 8. septembra 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Šapcu Gž. 532/15 od 8. septembra 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe podneo protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5893/13 od 12. marta 2014. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. B. K . iz Prizrena podnela je Ustavnom sudu, 21. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika B. F . B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 532/15 od 8. septembra 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je parnični sud tražio od punomoćnika podnositeljke overeno punomoćje samo iz razloga da bi podnetu tužbu odbacio; da Zakon o parničnom postupku ne poznaje institut overenog punomoćja; da je priloženo punomoćje bilo ispravno, te da sud nije imao nijedan razlog da traži overeno punomoćje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5893/13 i u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja B. K, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 23. januara 2013. godine, p reko punomoćnika B. F . B, advokata iz Beograda, tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, zbog neosnovanog obogaćenja po osn ovu neisplaćenih penzija od 15. februara 1999. godine do dana veštačenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 5893/13 od 12. marta 2014. godine tužbu tužilje odbacio i ukinuo sve sprovedene radnje. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je advokat B . F . B, u ime tužilje K . B . iz Prizrena, podneo tužbu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje; da je na pripremno m ročištu punomoćnik tuženog izrazio sumnju u verodostojnost punomoćja koje je dostavljeno uz tužbu i predložio da se punomoćniku tužilje naloži da dostavi overeno punomoćje; da je ovaj predlog usvojen i da je sud nekoliko puta nalagao punomoćniku tužilje da dostavi overeno punomoćje, ali da po tom nalogu nije postupljeno; da je punomoćnik tuženog izrazio sumnju u verodostojnost punomoćja dostavljenog uz tužbu, a odredbom člana 91. stav 2. Zakona o parničnom postupku je propisano da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određene radnje, sud će da ukine parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje s tranka nije naknadno odobrila; da je punomoćniku tužilje više puta dat nalog da dostavi overeno punomoćje za zastupanje tužilje u ovoj pravnoj stvari, pa kako punomoćnik tužilje nije postupio po nalogu suda u ostavljenom roku, doneta je odluka kao u izreci, na osnovu člana 91. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 101. i članom 102. stav 1. istog zakona.

Viši sud u Šapcu (kao delegirani sud) je osporenim rešenjem Gž. 532/15 od 8. septembra 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika tužilje i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da kako je tuženi u ovoj pravnoj stvari posumnjao u istinitost pismenog punomoćja, to je prvostepeni sud nalagao punomoćniku tužilje da podnese overeno punomoćje; da se ovde radi o sumnji u istinitost punomoćja koje je dostavljeno u izvorniku, te je punomoćnik tužilje bio dužan da izvrši overu punomoćja na način propisan Zakonom o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, a u kom zakonu je propisano da overa služi radi potvrde verodostojnosti potpisa lica koje je određenu ispravu izdalo; da s obzirom na to da je sud rešenjem tri puta nalagao punomoćniku tužilje da podnese overeno punomoćje, te da punomoćnik po navedenom nalogu suda nije postupio, to je prvostepeni sud pravilno tužbu odbacio i ukinuo sve parnične radnje preduzete od strane tog punomoćnika.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da sud može da pozove stranku koja ima punomoćnika da se pred sudom lično izjasni o činjenicama koje treba da se utvrde u parnici (član 85. stav 5.); da stranka izdaje punomoćje u pisanom obliku ( član 90 .); da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje i da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, a ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određenje radnje, sud će da ukine parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila ( član 91 .).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledn o proizvoljna ili arbitre rna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi u konkretnom slučaju propustili da uzmu u obzir sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja samo na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Jedna od takvih garancija se odnosi na poštovanje prava na pristup sudu, kojim se strankama obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njihova građanska prava bude razmotren pred sudom i da se o njemu donese meritorna odluka, kada su za to ispunjene procesne pretpostavke (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 4451/70, od 21. februara 1975. godine).

Odbacivanjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe i zbog toga neodlučivanjem o njenom tužben om zahtevu u meritumu, svakako se zadire u pravo podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ono što se kao ključno pitanje postavlja u konkretnom slučaju jeste da li su postojali zakonom propisani razlozi za odbacivanje tužbe podnositeljke ustavne žalbe, a što predstavlja osnov za utvrđivanje povrede prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje .

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Naime, Evropski sud za ljudska prava je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti stav 20. pomenute presude). Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća, predvidljiva pravila zaista i primene.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu preko punomoćnika iz reda advokata. Ova situacija je obuhvaćena dispozicijom pravnih normi iz člana 90. i člana 91. stav 1. ZPP, kojima je propis ano da stranka izdaje punomoćje u pisanom obliku i da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku (u ovom slučaju to je podnošenje tužbe) podnese punomoćje. Ustavni sud ocenjuje da je punomoćnik podnosi teljke ustavne žalbe u parničnom postupku pošt ovao procesne zahtev e iz naveden ih zakonsk ih odredb i, jer je uz tužbu priložio pismeno punomoćje. U cilju sprečavanja mogućih zloupotreba u pogledu samog punomoćja, sud je dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, a ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određenje radnje, sud će da ukine parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 91. stav 2. ZPP).

Na pripremnom ročištu tuženi je izrazio sumnju u verodostojn ost punomoćja koje je podneto uz tužbu i predložio je da punomoćnik po dnositeljke ustavne žalbe podnese overeno punomoćje, a koji predlog je sud usvojio i naložio punomoćniku podnositeljke da dostavi overeno punomoćje. Po takvom nalogu punomoćnik podnositelj ke ustavne žalbe nije postupio, zbog čega je tužba podnositeljke odbačena. S tim u vezi , Ustavni sud ukazuje da su parnične stranke, u principu, dužne da postup aju po nalozima suda , koji upravlja parnicom, jer je to u cilju efikasnog i delotvornog vođenja parnice, odnosno u cilju otklanjanja procesnih smetnji za njeno dalje vođenje. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da nalozi suda u parničnom postupku moraju da imaju utemeljenje u parničnim procesnim pravilima. ZPP ne propisuje pravilo prema kojem je sud mog ao rešenjem naložiti punomoćniku da podnese overeno punomoćje u slučaju sumnje da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje (pravilo da će sud, ako posumnja u istinitost pismenog punomoćja, rešenjem naložiti punomoćniku da podnese overeno punomoćje, bilo je propisano odredbom člana 91. stav 2. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) ).

Ustavni sud ocenjuje da odbacivanje tužbe predstavlja najoštriji vid procesne sankcije za tužioca, te, stoga, samo izričit a procesn a odredb a u ZPP može da predstavlja osnov za odbacivanje tužbe. Međutim, ZPP ne propisuje odbacivanje tužb e u slučaju da tužilac nije postupio po nalogu suda da podnese overeno punomoćje, niti se u konkretnom slučaju može primeniti neka opšta procesna odredba o odbacivanju tužbe, niti je nalog suda kojim je traženo od punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe da podnese overeno punomoćje sadržao upozorenje da će tužba biti odbačena u skladu sa određenom zakonskom odredbom, u slučaju nepostupanja po predmetnom nalogu suda u ostavljenom roku. Sa druge strane, sama činjenica da punomoćnik podnosit eljke ustavne žalbe nije podneo overeno punomoćje, ne znači da je utv rđeno da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik podnositeljke, nije bi lo ovlašćen o za podnošenje tužbe, odnosno za zastupanje podnositeljke , s obzirom na propust suda da od podnositeljke zatraži izjašnjenje o punomoćju, pa i eventualno naknadno odobrenje radnji preduzetih od punomoćnika, jer u smislu člana 91. stav 2. ZPP sud će ukinuti parnične radnje koje je preduzeo neovlašćeni punomoćnik ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (u tužbi je navedena adresa podnositeljke, a uz tužbu je dostavljena fotokopija njene lične karte) . Osim navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni sud meritorno odlučio o žalbi punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja o odbacivanju tužbe , iz čega proizlazi da je isto punomoćje bilo validno za podnošenje žalbe a nije za podnošenje tužbe.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 532/15 od 8. septembra 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u u Šapcu Gž. 532/ 15 od 8. septembra 2015. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe podneo protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5893/13 od 12. marta 2014. godine . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje odbacivanjem tužbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti