Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Iako je postupak trajao preko pet godina, čime je prekoračen zakonski rok od šest meseci, sud ocenjuje da trajanje nije nerazumno s obzirom na procesnu dinamiku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Dinića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ranka Dinića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 175/08 (kasnije u predmetu P1. 764/11 Osnovnog suda u Zaječaru).

O b r a z l o ž e nj e

1. Rank o Dinić iz Zaječara podneo je 26. decembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 175/08 (kasnije u predmetu P1. 764/11 Osnovnog suda u Zaječaru).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je radni spor za poništaj rešenja tuženog Grada Zaječara - Gradska uprava grada Zaječara, kojima je ostao neraspoređen, započeo tužbom 31. marta 2008. godine pred Opštinskim sudom u Leskovcu, te da, i pored obaveze suda da spor pravnosnažno okonča u roku od šest meseci, ovaj spor, u vreme podnošenja ustavne žalbe, još uvek nije okončan. Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i dosudi mu naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Osnovnog suda u Zaječaru P1. 764/11 suda i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, je 31. marta 2008. godine podneo Opštinskom sudu u Zaječaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Grada Zaječara - Gradska uprava grada Zaječara, radi poništaja rešenja tuženog, kojim je ostao neraspoređen, kao i rešenja kojim je odbijen njegov prigovor izjavljen protiv rešenja o neraspoređivanju. Precizirao je tužbeni zahtev 18. februara 2009. godine, te tražio i vraćanje na rad, a podneskom od 19. marta 2009. godine tražio je i da ga sud rasporedi na označeno radno mesto kod tuženog.

Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P1. 175/08. Nakon pet zakazanih i održanih ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je presudom P1. 175/08 od 19. marta 2009. godine odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti. Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1699/10 od 7. aprila 2010. godine predmet vratio prvostpenom sudu radi dopune postupka (zbog pogrešno označenog broja rešenja i združivanja Pravilnika spisima predmeta). Osnovni sud u Zaječaru je rešenjem P1. 175/08 od 2. juna 2010. godine ispravio prvostepenu presudu. Novim rešenjem Apelacionog suda Gž1. 5726/10 od 25. maja 2011. godine predmet je ponovo vraćen Osnovnom sudu u Zaječaru radi dopune postupka (provere da li je punomoćniku tužioca uručeno rešenje o ispravci). Nakon ustupanja spisa na uvid Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru, predmet je ponovo dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 2871/11 od 7. septembra 2011. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu, ispravljenu rešenjem, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 764/11, te je Osnovni sud u Zaječaru, pred kojim je postupak nastavljen nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godine, do donošenja presude zakazao i održao tri ročišta za glavnu raspravu. Do zaključenja glavne rasprave spisi su ponovo dostavljeni VJT u Zaječaru, a tužilac je predložio određivanje privremene mere podneskom od 1. novembra 2011. godine.

Osnovni sud u Zaječaru je rešenjem P1. 764/11 od 21. novembra 2011. godine odbio predlog tužioca da se odredi prevremena mera prema tuženom da se tužilac vrati na rad do okončanja sudskog postupka. Predlog tužioca za izuzeće postupajućeg sudije od 6. decembra 2011. godine, odbijen je 8. decembra 2011. godine rešenjem v.f. predsednika suda.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 764/11 od 20. decembra 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celosti i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž1. 161/11 od 27. decembra 2011. godine potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Zaječaru P1. 764/11 od 21. novembra 2011. godine, kojim je odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj 22. decembra 2011. godine protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 666/12 od 21. septembra 2012. godine preinačio navedenu presudu, ispravljenu rešenjem od 10. januara 2012. godine, tako što je poništio kao nepravilna i nezakonita rešenja tuženog, ali je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da ga vrati na radno mesto koje je u vreme kada je ostao neraspoređen bilo nepopunjeno - šef službe za poslove lokalne poreske administracije, a sada radno mesto načelnik odeljenja za poslove lokalne poreske administracije. Preinačio je i rešenje o troškovima postupka, odbivši zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka i odbio zahtev tuženog da mu naknadi troškove po žalbi kao neosnovan. Navedena presuda je uručena tužiocu 31. oktobra 2012. godine. Tužilac je podneskom od 8. novembra 2012. godine predložio da se drugostepena odluka dopuni, jer je sud propustio da tuženog obaveže da naknadi troškove tužiocu i podneo troškovnik. Pred Apelacionim sudom u Beogradu održana je rasprava 21. septembra 2012. godine u odsustvu uredno pozvanog tužioca. Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 666/12 od 7. marta 2013. godine obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka, koje je rešenje uručeno punomoćniku tužioca 25. aprila 2013. godine. Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj 30. novembra 2012. godine protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 666/12 od 21. septembra 2012. godine, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 817/10 od 30. oktobra 2013. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca. Ovo rešenje je tužiocu uručeno 14. januara 2014. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi, kako u vreme pokretanja parničnog postupka, tako i njegovog okončanja, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 31. marta 2008. godine, kada je podnosilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru, a da je o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja i vraćanje na rad pravnosnažno rešeno nakon četiri godine, pet meseci i 29 dana, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 666/12 od 21. septembra 2012. godine. O zahtevu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu troškova postupka, odlučeno je dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 666/12 od 7. marta 2013. godine, koje je uručeno punomoćniku tužioca 25. aprila 2013. godine.

Ustavni sud nije uzeo u obzir postupak po reviziji koja je odbačena kao nedozvoljena, a imajuću u vidu pravni stav ovog suda da u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu/teljki ustavne žalbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj sudski postupak trajao pet godina i 25 dana.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i značaj istaknutog zahteva, odnosno predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stvar bila od nesumnjivog značaja za podnosioca, jer se radilo o radnom sporu, koji je za predmet imao , između ostalog, poništaj rešenja o radnopravnom statusu podnosioca.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, kao tužilac u radnom sporu, nije u doprineo produžavanju trajanja postupka.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Zaječaru redovno zakazivao ročišta, da je prva prvostepena presuda doneta nakon 11 meseci i 19 dana od podnošenja tužbe, ali da je, istina, u drugostepenom postupku, ukinuta i vraćena na ponovno suđenje.

Mada je rok za pravnosnažno okončanje radnog spora, predviđen odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu, u osporenom postupku prekoračen, Ustavni sud je ocenio da radni spor, koji je pravnosnažno okončan u pogledu glavnog zahteva za poništaj rešenja i vraćanje na rad u roku od četiri godine, pet meseci i 29 dana, te uz dopunsko rešenje o troškovima za ukupno pet godina i 25 dana, nije trajao neopravdano i nerazumno dugo sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Polazeći od iznetog, kao i činjenice da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, u pretežnom delu, za poništaj rešenja o sticanju statusa neraspoređenog radnika pravnosnažno usvojen, ali ne i delu koji se odnosio na raspoređivanje kod poslodavca za koje sud nije ovlašćen, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

U vezi navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da je označenim članom garantovano pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1, te je ocena povrede ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi cenjena u odnosu na navedeni član Ustava.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić