Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro dvanaest godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6741/2011
17.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. iz B. i Ž. S. iz B. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J. i Ž. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Zaječaru u predmetu P. 3/10 (ranije P. 3/02 Okružnog suda u Zaječaru) povređe no pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. iz B. i Ž. S. iz B. B, su 23 . decembra 2011. godine izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu, preko punomoćnika S. Đ, advokata iz B, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Zaječaru u predmetu P. 3/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci, kao tužioci, podneli tužbu 3. jula 2002. godine, radi zaštite prava i naknade štete protiv R. B. G. – T. DOO B, kao tuženog. U trenutku podnošenja ustavne žalbe, rapravljanje o tužbi još uvek nije okončano, ni posle više od devet godina. Podnosioci ističu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, donese odluku kojom će naložiti nadležnom sudu da postupak hitno okonča i da odluči o naknadi štete koju trpe zbog suđenja dužeg od razumnog roka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Vrhovnog kasacionog suda dostavljanje spisa predmeta Rev. 1290/13 zajedno sa spisima premeta Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 i nakon izvršenog uvida u spise, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneli su 3. jula 2002. godine Opštinskom sudu u Boru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv R. B. G. – T. DOO B, radi zaštite prava i naknade štete, smatrajući da njihova inovacija predstavlja tehničko unapređenje, koju tuženi koristi bez ugovora i plaćanja naknade.

Opštinski sud se rešenjem P1. 763/02 od 8. jula 2002 . godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim i odredio da se spisi predmeta, po pravosnažnosti rešenja, dostave Okružnom sudu u Zaječaru.

Pred Okružnim sudom u Zaječaru (u daljem tekstu: Okružni sud) predmet je dobio broj P. 3/02. Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je i održano 13 ročišta za glavnu raspravu, na kojima su saslušani tužioci u svojstvu parnične stranke i 10 svedoka, te direktor tuženog, a zatim određeno veštačenje od strane veštaka diplomiranog hemičara i pribavljen njegov nalaz, te zatim i dopunski nalaz. Na ročištu održanom 14. aprila 2004. godine određeno je i ekonomsko veštačenje, pribavljen nalaz i još dva dopunska nalaza veštaka ekonomske struke, te utvrđena vrednost spora od 10.589.041,00 dinara, prema visini tužbenog zahteva.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru P. 3/02 od 22. decembra 2005. godine, u prvom stavu izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca da njihova metoda predstavlja tehničko unapređenje u smislu internog akta tuženog i zakona, dok je, drugim stavom izreke delimično usvojen njihov zahtev na ime finansijskih efekata za tehničko unapređenje. Trećim stavom izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka.

Donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine delimično je potvrđena prvostepena presuda, i to u stavu jedan izreke, dok je prvostepena presuda Okružnog suda u Zaječaru P. 3/02 od 22. decembra 2005. godine ukinuta u stavu dva i tri izreke i predmet vraćen tome sudu na ponovno suđenje. Navedena presuda je 5. jula 2007. godine uručena punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Tuženi je Vrhovnom sudu Srbije izjavio reviziju protiv presude Vrhovnog suda Srbije Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine, koja je odbijena kao neosnovana presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3125/07 od 5. decembra 2007. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Okružnim sudom u Zaječaru dobio novi broj P. 4/07. Do donošenja druge prvostepene presude, bilo je zakazno 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 8. Dva ročišta nisu održana jer zakonski zastupnik tuženog, te u drugom navratu, njenog punomoćnik, nisu bili uredno pozvani. Okružni sud je zaključio glavnu raspravu na ročištu održanom 30. oktobra 2009. godine, ali je Viši sud u Zaječaru, pred kojim je postupak nastavljen pod brojem P. 3/10, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, na ročištu održanom 28. jula 2010. godine ponovo otvorio glavnu raspravu i zaključio je.

Presudom Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 od 28. jula 2010. godine, u prvom stavu izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade štete zbog korišćenja tehničkog unapređenja tužilaca bez ugovora i plaćanja naknade u periodu od 2. jula 1999. godine od 28. septembra 2002. godine uplati ukupan iznos od 4.265.460,00 dinara (zakonska kamata je određnjna po označenim pojedinačnim iznosima), dok je odbijen njihov zahtev za isplatu razlike od dosuđenih pa do traženih iznosa. Protiv navedene presude obe parnične strane su izjavile žalbe, pa je Apelacioni sud u Beogradu, najpre rešenjem Gž. 15318/10 od 18. decembra 2010. godine, vratio spise Višem sudu u Zaječaru, radi dopune postupka, jer žalba tužilaca nije dostavljena punomoćniku tuženog na odgovor. Nakon dopune postupka, postupajući sudija je dao naredbu 21. januara 2011. godine da se spisi dostave Apelacionom sudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 379/11 od 13. marta 2013. godine delimično je potvrđena presuda Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 od 28. jula 2010. godine, u prvom stavu izreke, i to u delu izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocima iplati iznos od 2.897.267,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2002. godine do isplate, ali je drugim stavom izreke ožalbena presuda potvrđena i u prvom delu izreke kojom je delom odbijen zahtev tužilaca, dok je trećim stavom izreke presuda preinačena u delu stava prvog izreke ožalbene presude i odbijen tužbeni zahtev tužilaca na ime naknade u određenim označenim iznosima. Četvrtim stavom izreke je ukinuto rešnje o troškovima parničnog postupka sadržano u drugom stavu izreke presude Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 od 28. jula 2010. godine i predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 od 27. maja 2013. godine obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 662.889,36 dinara. Presudu Apelacionog suda u Beogradu i rešenje o troškovima punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe primio je 23. juna 2013. godine. Podneskom od 2. jula 2013. godine podnosioci su se odrekli prava na žalbu na rešenje o troškovima.

Tužioci su protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 379/11 od 13. marta 2013. godine izjavili reviziju 26. jula 2013. godine. Odgovor tuženog na reviziju tužilaca primljen je 16. septembra 2013. godine u Višem sudu u Zaječaru, a naredba postupajućeg sudije da se spisi predmeta dostave Vrhovnom kasacionom sudu je data 21. oktobra 2013. godine. U toku je postupak po reviziji pred Vrhovnim kasacionim sudom pod brojem Rev. 1290/13.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. jula 2002. godine podnošenjem tužbe podnosilaca ustavne žalbe, a da je okončan 23. juna 2013. godine dostavljanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 379/11 i rešenja o troškovima Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 od 27. maja 2013. godine. Međutim, postupak po izjavljenoj reviziji protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu još uvek traje.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do r azmatranja ustavne žalbe proteklo 11 godina i devet meseci. U ovom periodu, posle četiri godine i četiri meseca pravnosnažno je odlučeno o delu tužbenog zahteva kojim je utvrđeno da metoda podnosilaca predstavlja tehničko unapređenje za tuženog. Međutim, u delu tužbenog zahtev a za isplatu određenog iznosa po osnovu korišćenja ove inovacije u toku je postupak po reviziji.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sud ova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka u navedenom periodu ne može biti opravdano ni jednim od ovih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da se u ovom parničnom postupku radi o relativno složenom sporu stranaka, u kome je u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja sproveden obiman dokazni postupak i više puta dopunjavana izvedena veštačenja. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja koja je sud trebalo da raspravi i da potom odluči, ipak nisu bila takve prirode da bi pre dstavljala opravdane razloge za ovako dugo trajanje postupka.

Razmatrajući značaj pravnog interesa podnosilaca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci nesumnjivo imala opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje nadležnog suda , jer se raspravljalo o priznavanju njihove inovacije kao tehničkog unapređenja i o značajnim materijalnim sredstvima na ime naknade.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci svojim ponašanjem nisu doprineli dužem trajanju parničnog postupka , bez obzira što su tužbu podneli stvarno i mesno nenadležnom sudu, s obzirom na to da je ona ustupljena nadležnom sudu već posle mesec i po.

Ocenjujući postupanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je, uprkos tome što je o jednom delu tužbenog zahtev pravosnažno odlučeno u granicama razumnog roka, odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka u pogledu odluke o naknadi dao pre svega nadležni prvostepeni sud - Okružni sud u Zaječaru, odnosno Viši sud u Zaječaru. Iako su do donošenja prve prvostepene presude ročišta zakazivana redovno i u kratkim vremenskim razmacima, u ponovnom prvostepenom postupku, radi odlučivanja o naknadi, tokom dve godine održana su samo po dva ročišta, a zatim je neposredno pred donošenje druge prvostepene presude postojao period neaktivnosti suda od osam meseci. Naime, Okružni sud u Zaječaru je zaključio glavnu raspravu 30. oktobra 2009. godine, ali nije izradio otpravak presude, te je Viši sud u Zaječaru, posle uspostavljanja nove mreže sudova, tek 28. jula 2010. godine ponovo otvorio glavnu raspravu. Takođe, zbog propusta Višeg suda u Zaječaru da dostavi na odgovor žalbu stranci, Apelacioni sud u Beogradu mu je vraćao spise, što je doprinelo da se postupak produži za još šest meseci. U vezi sa tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlu čivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo neposredno sudovi, već i svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju „Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske“, o d 13. jula 1983. godine (broj aplikacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu P. 3/10 Višeg suda u Zaječaru u predmetu (ranije P. 3/02 Okružnog suda u Zaječaru), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao tački 1. izreke.

U cilju otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom ustavnog prava, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnim sud ovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak što pre okončao.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno predmet spora i njegovu složenost, te dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti