Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Izvršni postupak je nezakonito obustavljen zbog navodne pasivnosti poverioca, iako je on blagovremeno predložio ponovni popis i nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za obustavu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6745/2015
23.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srbe Đorđevića i Radmila Đorđević, oboje iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Srbe Đorđevića i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Vranju P. 903/14 od 12. marta 2015. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 803 /15 od 4. avgusta 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu , zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 803/15 od 4. avgusta 2015. godine, u delu koji se odnosi na Srbu Đorđevića , i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 903/14 od 12. marta 2015. godine , u delu koji se odnosi na Srbu Đorđevića .

3. Odbacuje se ustavna žalba Radmile Đorđević izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 903/14 od 12. marta 2015. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 803/15 od 4. avgusta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Srba Đorđević i Radmila Đorđević, oboje iz Vranja, podneli su Ustavnom sudu, 22. oktobra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 903/14 od 12. marta 2015. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 803/15 od 4. avgusta 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava , na pravno sredstvo i na imovinu , iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranje od 17. juna 2011. godine izvršena eksproprijacija zemljišta čiji je vlasnik bio podnosilac , a u korist tuženog Javnog preduzeća „Putevi Srbije“; da je 19. avgusta 2011. godine podnosilac zaključio sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište sa J avnim preduzećem „Putevi Srbije“; da se prilikom potpisivanja naveden og sporazuma eksproprisano zemljište kod nadležne Službe za katastar nepokretnosti vodilo kao poljoprivredno zemljište, iako je to zemljište već ranije g eneralnim urbanističkim plan om grada Vranja proglašeno za gradsko građevinsko zemljište, pri čemu u katastru nepokretnosti nije evidentirana navedena promena namene zemljišta; da je nakon usvajanja generalnog urbanističkog plana , postojala obaveza da se izvrši promena namene zemljišta kod Službe za katastar nepokretnosti ; da je podnosilac bio u zabludi u pogledu svojstva zemljišta i njegove cene, jer je zemljište tretirano kao poljoprivredno, iako je to zemljište zapravo imalo status gradskog gra đevinskog zem ljišta, koje je po prirodi stvari vrednije.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvid om u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 904/14 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranje broj 465-900/11-07 od 17. juna 2011. godine eksproprisano zemljište Srbe Đorđevića, ovde podnosioca ustavne žalbe, u korist Javnog preduzeća „Putevi Srbije“.

Pred Sekretarijatom za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranj e zaključen je sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište broj 465/900/11-07 od 19. avgusta 2011. godine, između podnosioca ustavne žalbe kao ranijeg vlasnika eksproprisanog zemljišta i Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ kao korisnika eksproprijacije.

Tužioci Srba Đorđević i Radmila Đorđević , ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su tužbu Osnovnom sudu u Vranju protiv tuženog Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, radi poništaja navedenog sporazuma o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište, zbog bitne zablude iz člana 61. Zakona o obligacionim odnosima, te radi isplate razlike između plaćene do pripadajuće naknade za oduzeto gradsko građevinsko zemljište.

Osnovni sud u Vranju je osporenom presudom P. 903/14 od 12. marta 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 803/15 od 4. avgusta 2015. godine od bio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su između tužioca Srbe Đorđevića i tuženog postignut sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište od 19. avgusta 2011. godine; da prema odluci Skupštine Grada Vranja o usvojenom generalnom urbanističkom planu („Službeni glasnik Grada Vranja“, broj 7 od 25. marta 2010. godine) i odluci Skupštine Grada Vranja broj 18 od 24. juna 2011. godine predmetno zemljište spada u reon gradskog građevinskog zemljišta; da prilikom zaključenja sporazuma o naknadi tužilac nije bio u bitnoj zabludi koja se odnosi na bitna svojstva predmeta, jer je kao zainteresovano lice mogao i bio dužan da se upozna sa činjenicom da je predmetno zemljište prema generalnom urbanističkom planu bil o u gradskoj građevinskoj zoni , imajući u vidu da je odluka bila objavljena u „Službenom glasniku Grada Vranja“, koji je bio dostupan svim zainteresovanim licima; da se tužilac ne može pozivati na bitnu zabludu iz razloga što je bio u obavezi da postupa sa pažnjom koja se u prometu zahteva, odnosno sa pažnjom dobrog domaćina, a što nije učinio; da je odbijen tužbeni zahtev tužilje Radmile Đorđević zbog nedostatka aktivne legitimacije jer ona nije potpisnik sporzuma.

4. Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama člana 61. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine (stav 1.); da strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva (stav 2.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „ Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 20/09 i 55/13-Odluka US) je propisano: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da je posle pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji opštinska uprava dužna da odmah bez odlaganja zakaže i održi raspravu za sporazumno određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost i da je korisnik eksproprijacije dužan da organu iz stava 1. ovog člana podnese pismenu ponudu o obliku i visini naknade, te da organ iz stava 1. od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenja o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade (član 56.).

Odredbama Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 18/10 i 65/13) propisano je: da su podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja (član 63.); da prikupljanje podataka o nastalim promenama na nepokretnostima obavlja geodetska organizacija (član 115. stav 1.); da je imalac prava na nepokretnosti dužan da u roku od 30 dana od nastanka promene podnese zahtev za provođenje promene Službi (član 117. stav 1.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da je u konkretnom slučaju rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranje od 17. juna 2011. godine izvršena eksproprijacija zemljišta čiji je raniji vlasnik bio podnosilac ustavne žalbe, a u korist Javnog preduzeća „Putevi Srbije“. Nakon toga, pred navedenim Sekretarijatom zaključen je sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište od 19. avgusta 2011. godine između podnosioca kao ranijeg vlasnika eksproprisanog zemljišta i Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ kao korisnika eksproprijacije. Međutim, pre zaključivanja navedenog sporazuma o naknadi, generalnim urbanističkim planom Grada Vranja od 24. decembra 2009. godine koji je objavljen u „Službenom glasniku Grada Vranja“ , br oj 7 od 25. marta 2010. godine, predmetno zemljište je proglašeno za gradsko građevinsko zemljište, ali prenamena zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko nije sprovedena u katastru nepokretnosti.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Osnovnom sudu u Vranju radi poništaja navedenih sporazuma o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište, zbog bitne zablude iz člana 61. stav 2. ZOO. Podnosilac je u sudskom postupku istakao da je bio u zabludi u pogledu svojstva zemljišta koje je u upravnom postupku povodom naknade za eksproprisano zemljište tretirano kao poljoprivredno zemljište, a radi se o gradskom građevinskom zemljištu kao vrednijem.

Sudovi su u osporenim presudama, kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev, stali na stanovište da podnosilac prilikom zaključivanja sporazuma o naknadi nije bio u bitnoj zabludi u pogledu svojstva zemljišta, s obzirom na to da je podnosilac mogao i bio dužan da se upozna sa činjenicom da je izvršena prenamena predmetnog zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko zemljište jer je planski dokument o prenameni zemljišta objavljen u „Službenom glasniku Grada Vranja“, koji je , stoga, bio dostupan svim zainteresovanim licima, a time i podnosiocu.

Ustavni sud najpre ukazuje da je u konkretnom slučaju pravo svojine podnosioca ustavne žalbe na predmetnom zemljištu oduzeto u postupku eksproprijacije. Članom 58. stav 2. Ustava izričito su utvrđeni uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi oduzimanje prava svojine bilo ustavnopravno prihvatljivo - pravo svojine može biti oduzeto samo u – 1) javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i 2) uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. U konkretnom slučaju postavlja se pitanje da li je prilikom oduzimanje prava svojine podnosiocu bio ispunjen drugi uslov – da li je isplaćena naknada koja ne može biti niža od tržišne. U cilju ispunjenja ovog uslova postoji obaveza organa koji vode postupak eksproprijacije i postupak određivanja naknade za eksproprisano zemljište, ali i javnih preduzeća koja se javljaju kao korisnici eksproprijacije, da se staraju i da preduzmu sve neophodne mere kako bi se omogućilo vlasniku oduzetog zemljišta da ostvari naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Suštinska materijalna pretpostavka za ostvarivanje naknade koja ne može biti niža od tržišne jeste tretiranje eksproprisanog zemljišta u skladu sa njegovim stvarnim statusom od strane nadležnih organa (ali i korisnika eksproprijacije), jer od toga zavisi i visina naknade za eksproprisano zemljište.

U konkretnom slučaju, generalnim urbanističkim planom Grada Vranja, koji je objavljen u „Službenom glasniku Grada Vranja“, br oj 7 od 25. marta 2010. godine, izvršena je promena namene zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko zemljište. Međutim, r ešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranje od 17. juna 2011. godine izvršena je eksproprijacija predmetnog zemljišta kao poljoprivrednog, a zatim je pred navedenim Sekretarijatom zaključen sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište od 19. avgusta 2011. godine. Znači, iako je od trenutka promene namene zemljišta u gradsko građevinsko zemljište do trenutka vođenja postupka eksproprijacije i postupka određivanja naknade za eksproprisano zemljište, proteklo više od godinu dana, Sekretarijat za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranje je predmetno zemljište i dalje tretirao kao poljoprivredno zemljište. Takođe, javno preduzeće „Putevi Srbije“ je dalo ponudu naknade za poljoprivredno zemljište i na kraju je podnosiocu ustavne žalbe isplaćena naknada koja odgovora poljoprivrednom zemljištu, što je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno sporno.

U vezi posebnog pravnog stanovišta parničnog suda da je podnosilac ustavne žalbe mogao i bio dužan da se upozna sa činjenicom da je izvršena prenamena predmetnog zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko jer je planski dokument o prenameni zemljišta objavljen u „Službenom glasniku Grada Vranja“ koji je bio dostupan svim zainteresovanim licima, Ustavni sud ukazuje da je ovakvo pravno stanovište nesporno i tačno, ali ocenjuje da treba imati u vidu pre svega da je grad Vranje doneo planski dokument o promeni namene predmetnog zemljišta, te su stoga nadležni organi grada Vranja na prvom mestu bili dužni da budu upoznati sa navedenom činjenicom. Prema tome, na samom Sekretarijatu za urbanizam i imovinsko-pravne poslove gradske uprave Vranje, kao nadležnom organu uprave pred kojim se vodio postupak eksproprijacije i postupak za sporazumno određenje naknade za eksproprisano zemljište, bila je primarna obaveza da bude upoznat sa činjenicom da je izvršena prenamena zemljišta. Uz to, navedeni organ uprave je imao i zakonsku obavezu da od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenja o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade, saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o eksproprijaciji. Međutim, pred navedenim Sekretarijatom je vođen postupak eksproprijacije poljoprivrednog zemljišta i postupak za sporazumno određivanje naknade za poljoprivredno zemljište, iako je to zemljište već godinu dana ranije bilo proglašeno za gradsko građevinsko zemljište planskim dokumentom grada Vranja.

Kada je reč o korisniku eksproprijacije - Javnom preduzeću „Putevi Srbije“, to preduzeće je bilo stranka u postupku sporazumnog određivanja naknade. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je ovo preduzeće – javno preduzeće, a ne privatno, te da ono deluje u opštem interesu, što za sobom povlači izvršavanje ustavnih i zakonskih obaveza prema ranijim vlasnicima eksproprisanog zemljišta. Javno preduzeće „Putevi Srbije“ je takođe moralo da vodi računa o stvarnom statusa zemljišta, jer to spada u domen njegovih obaveza i da u skladu sa tim podnese ponudu o visini naknade koja odgovora stvarnom statusu oduzetog zemljišta.

Ustavni sud smatra da su sudovi bili dužni da postojanje bitne zablude podnosioca ustavne žalbe u pogledu svojstva zemljišta cene imajući u vidu načelo pouzdanja u istinitost i potpunost podataka o predmetnom zemljištu upisanih u katastru nepokretnosti. Podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti su istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja (član 63. Zakona o državnom premeru i katastru). Učesnici u pravnom prometu ne mogu trpeti bilo kakvu štetu zbog činjenice da se registrovano stanje razlikuje od stvarnog stanja nepokretnosti. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je, prema njegovim navodima, pre zaključivanja sporazuma o naknadi za eksproprisano zemljište izvršio uvid u katastar nepokretnosti (što u sudskom postupku nije osporeno) i, po oceni Ustavnog suda, uvid u katastar nepokretnosti predstavljao je dovoljnu i potrebnu pažnju koju je podnosilac trebao da pokaže prilikom zaključivanja predmetnih sporazuma.

Ustavni sud dalje ukazuje da je donošenjem planskog dokumenta o prenameni zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko zemljište, to zemljište, po sili zakona, postalo javna svojina jedinice lokalne samouprave – grada Vranja. Stoga su nadležni organi grada Vranja, u smislu odredbe člana 117. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru, bili dužni da u roku od 30 dana od nastanka promene podnesu zahtev za sprovođenje promene Službi za katastar nepokretnosti, a koja zakonska obaveza očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju. Grad Vranje je doneo generalni urbanistički plan o prenameni predmetnog zemljišta 24. decembra 2009. godine, koji je objavljen u „Službenom glasniku Grada Vranja“ , od 25. marta 2010, ali se predmetno zemljište u katastru tretiralo kao poljoprivredno, kako u trenutku eksproprijacije zemljišta 17. juna 2011. godine, tako i u trenutku zaključivanja sporazuma o naknadi 19. avgusta 2011. godine. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da prikupljanje podataka o nastalim promenama na nepokretnostima obavlja geodetska organizacija, u smislu odredbe člana 115. stav 1. Zakona državnom premeru i katastru. Upravo zbog navedenih propusta nadležnih organa da se izvrši prenamena zemljišta u katastru nepokretnosti, navodi podnosioca ustavne žalbe da je bio u bitnoj zabludi u pogledu svojstva zemljišta su morali da budu predmet brižljive ocene postupajući sudova, a propust sudova da im pokloni dužnu pažnju u ovom slučaju je posledično doveo do proizvoljne primene materijalnog prava koja je dovela do povrede podnosiočevog prava na imovinu.

Podnosilac ustavne žalbe je u prilog tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava dostavio pravnosnažno rešenje Osnovnog suda u Vranju R1. 306/11 od 6. novembra 2012. godine kojim je učesniku u vanparničnom postupku određena naknada za eksproprisano zemljište. Ustavni sud ukazuje da navedeno pravnosnažno rešenje Osnovnog suda u Vranju R1. 306/11 od 6. novembra 2012. godine ne predstavlja dokaz o povredi prava na jednaku zaštitu prava, jer su osporene presude donete u parničnom postupku dok je navedeno pravnosnažno rešenje doneto u vanparničnom postupku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je sud u vanparničnom postupku, u kome je doneto pravnosnažno rešenje R1. 306/11 od 6. novembra 2012. godine, predmetno zemljište tretirao kao gradsko građevinsko zemljište, a radi se o zemljištu koje se nalazi na istom potezu na kome se nalazi i predmetno zemljište podnosioca. Dakle, zemljište podnosioca i zemljište predlagača u navedenom vanparničnom postupku obuhvaćeni su istim planskim dokumentom grada Vranja kojim je izvršena prenamena zemljišta – iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko zemljište. Međutim, Sekretarijat za urbanizam i imovinsko-pravne poslove gradske uprave Vranje takvo zemljište je tretirao kao poljoprivedno zemljište, dok je vanparnični sud isto zemljište tretirao kao gradsko građevinsko zemljište. Iako se radi o dva različita organa koji utvrđuju naknadu za eksproprisano zemljište, ne postoji nikakvo opravdanje i razlog da se pred navedenim organima isto zemljište drugačije tretira. Takvo različito tretitanje statusa istog zemljišta ima za krajnju posledicu postojanje drastičnih odstupanja u visini naknade koja se dosuđuje za istu vrstu zemljišta, što je očigledno u konkretnom slučaju (iz nalaza sudskog veštaka sledi da je podnosiocu ustavne žalbe na ime naknade za eksproprisano poljoprivredno zemljište ukupno plaćeno 2.703.430 dinara, a da je vrednost zemljišta podnosioca, obračunata kao gradsko građevinsko zemljište, iznosila 5.807.121,00 dinara). Ono što se mora garantovati ranijim vlasnicima zemljišta jeste da se isto zemljište u svim postupcima utvrđenja naknade tretira na isti način.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud ocenjuje da su svi navedeni propusti nadležnih organa – nesprovođenje promene namene zamljišta u katastru nepokretnosti, pogrešno označavanje statusa zemljišta u postupku sporazumnog određivanja visine naknade i podnošenje ponude radi određivanje naknade koja nije u razumnom odnosu sa stvarnom vrednošću izmenjenog statusa zemljišta imali za posledicu da se podnosiocu ne isplati tržišna naknada za eksproprisano zemljište utvrđena članom 58. stav 2. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 803/15 od 4. avgusta 2015. godine , u delu koji se odnosi na Srbu Đorđevića , i odredio tom sudu da donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju Osnovnog suda u Vranju P. 903/14 od 12. marta 2015. godine , u delu koji se odnosi na Srbu Đorđevića .

Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už–9026/2014 od 3. novembra 2016. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosi oca o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu Radmile Đorđević izjavljenu protiv osporenih parničnih presuda , kojima je pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev zbog nedostatka aktivne legitimacije, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju ustavnih prava i slobode . To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti