Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa penzijskim pravima i razumnim rokom

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima o penziji. Sud zaključuje da trajanje postupaka nije bilo nerazumno, delom i zbog propusta podnosioca da koristi pravna sredstva protiv „ćutanja uprave“.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6746/2018
19.11.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. V . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnim postupcima koji su vođeni pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Sombor u predmetima br. 41-181.10.037682/13 i 41-181.10.37682/16.

2. Odbacuje se ustavna žalba Milana Vučkovića izjavljena protiv presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7081/16 i U. 9693/16, obe od 5. aprila 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Sombora je, 5. juna 2018. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u upravnim postupcima koji su vođeni pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Sombor u predmetima br. 41-181.10.037682/13 i 41-181.10.37682/16, kao i protiv presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7081/16 i U. 9693/16, obe od 5. aprila 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 58. i 70. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku imajući u vidu dužinu trajanja predmetnih postupaka; da su podnosiocu osporenim presudama povređena prava na koja se u ustavnoj žalbi poziva zbog neosnovano g umanjenja penzije, jer mu je utvrđen niži godišnji lični koeficijent, i to tako što je nadležni Fond stavljao u odnos podatke osnovice osiguranja unete u matičnu evidenciju u neto iznosu sa bruto prosečnom zaradom u Republici Srbiji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u cel okupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 22. jula 2012. godine podneo zahtev Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Sombor za priznavanje prava na starosnu penziju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Sombor broj 41-181.10.037682/13 od 3. decembra 2013. godine podnosiocu je utvrđeno pravo na starosnu penziju od 21. juna 2012. godine, na način i u iznosu bliže određenim u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa uprave broj 30-02/181.10-37682 od 10. marta 2014. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac je 12. aprila 2014. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5858/14 od 3. februara 2016. godine, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ uprave je rešenjem broj 3002/181.10-37682 od 1. aprila 2016. godine ponovo odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja.

Podnosilac je protiv ovog akta podneo tužbu sudu 26. aprila 2016. godine, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7081/16 od 5. aprila 2018. godine.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2015. godine podneo zahtev Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Sombor za priznavanje prava na nov iznos starosne penzije, nakon što je što je ponovo bio u osiguranju, po osnovu zaposlenja, i to najmanje godinu dana.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Sombor broj 41-181.10. 37682/16 od 1. aprila 2016. godine određeno je da se menja rešenje tog Fonda broj 41-181.10.037682/13 od 3. decembra 2013. godine i da se podnosiocu određuje nov iznos starosne penzije od 1. januara 2016. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa uprave broj 30-02/181.10-37682 od 9. juna 2016. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac je protiv ovog akta podneo tužbu sudu 1. jula 2016. godine, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9693/16 od 5. aprila 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („ Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka ( član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok ( član 174.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, prvi osporeni upravnosudski postupak pokrenut 22. jula 2012. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju i da je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7081/16 od 5. aprila 2018. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak okončan za pet godina i devet meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave u upravnom postupku i nadležnih sudova u upravnom sporu, broja donetih odluka u tim postupcima, i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca , Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da je za pet godina i devet meseci u predmetnom postupku doneto jedno rešenje prvostepenog organa, dva rešenja drugostepenog organa uprave i da su vođena dva upravna spora. Ustavni sud ukazuje da, osim što je prvostepeno rešenje doneto nakon zakonom propisanog roka za odlučivanje, da u daljem postupku nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju organa uprave. Pored toga, Upravni sud je o obe tužbe odlučio u roku kraćem od dve godine.

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da nadležni organi o predmetnom zahtevu odluče u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da je prvostepeno rešenje doneto nakon godinu i po dana, te da je podnosilac bio nezadovoljan visinom utvrđene starosne penzije, zbog čega je dalje vođen predmetni postupak.

Ocenjujući ponašanje samog podnosioca, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije , kada je za to imao mogućnosti, koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“ kako bi doprineo bržem okončanju predmetnog postupka. Naime, podnosilac je 22. juna 2012. godine podne o predmetni zahtev, te je prvostepeno rešenje doneto 3. decembra 2013. godine, odnosno nakon godinu i po dana. Podnosilac je, saglasno navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, imao pravo da već nakon dva meseca podnese najpre žalbu zbog „ćutanja uprave“, a potom da koristi i druga prosecnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“, a što podnosilac nije učinio.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, odnosno da bi postupak koji je inače okončan za pet godina i devet meseci, mogao biti okončan za najmanje godinu i po dana pre, da je podnosilac podneo žalbu zbog „ćutanja uprave“, te eventualno i druga sredstva protiv „ćutanja uprave“.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je drugi osporeni upravnosudski postupak pokrenut 30. decembra 2015. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za priznavanje prava na nov iznos starosne penzije i da je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9693/16 od 5. aprila 2018. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak okončan za dve godine i tri meseca.

Polazeći od činjenice da je postupak pred tri instance okončan za dve godine i tri meseca, Ustavni sud je ocenio da ni u ovom slučaju podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao da su mu osporenim presudama Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 7081/16 i U. 9693/16, obe od 5. aprila 2018. godine, povređena prava iz čl. 32, 36, 58. i 70. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenim upravnosudskim postupcima koji su okončani osporenim presudama Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao najpre u žalbama, a potom i u tužbama Upravnom sudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu da povredu prava iz čl. 58. i 70. Ustava podnosilac izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnosilac nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da su već same osporene presude Upravnog suda koje su donete u upravnom sporu po tužbama podnosioca, dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa penzijskim pravima i razumnim rokom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti