Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao jedanaest godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda. U preostalom delu, žalba koja osporava meritum pravnosnažne presude je odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. K . iz Loznice , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ž. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 196/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. K . iz Loznice je , 19. avgusta 2013. godine , preko punomoćnika D . F, advokata iz Loznice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1542/12 od 21. maja 2013. godine i Osnovnog suda u Loznici P. 196/10 od 29. novembra 2011. godine i rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 196/10 od 15. septembra 2010. godine i Višeg suda u Šapcu Gž. 95/11 od 18. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i člana 58. stav 1. Ustava, zatim propusta Opštinskog suda u Loznici da donese rešenje o nastavku parničnog postupka u predmetu P. 1809/08, zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 196/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon jedanaest godina; da je tužena na sve moguće načine opstruirala postupak, o čemu najbolje govori podatak da joj godinu dana nije mogla biti uručena tužba sa pozivom za ročište, a reč je o osobi koja se tada bavila (i još uvek se bavi) advokaturom, iz kog razloga je svakodnevno boravila u tadašnjem Opštinskim sudom u Loznici; da predmet nije bio činjenično i pravno složen u meri koja može opravdati tako dugo trajanje postupka; da je zakazan izuzetno veliki broj ročišta za glavnu raspravu, od kojih su mnoga odložena bez navođenja razloga za odlaganje, dok na većini održanih ročišta nije bilo konkretnog postupanja suda; da obrazloženja osporenih presuda ne zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, imajući u vidu da ne sadrže jasne, dovoljne i argumentovane razloge o ključnim činjenicama i pravnim pitanjima koja su se postavila u predmetnoj parnici, a naročito u vezi nedonošenja rešenja o nastavku postupka po protivtužbi koji se nalazio u prekidu (u kom pogledu se ističe i povreda prava na pravno sredstvo), načina na koji je preduzeće „U.“ moglo da mimo propisa o privrednom poslovanju, pre svih, propisa o računovodstvu i reviziji, realizuje navodni usmeni ugovor o zakupu poslovnog prostora sa podnosiocem, činjenice prestanka postojanja preduzeća „U.“ pre dopisa od 27. jula 2007. godine dostavljenog u ime tog preduzeća, na kome su sudovi zasnovali svoj stav o ništavosti spornog ugovora o zakupu, odbijanja da se u dokaznom postupku sasluša sestra podnosioca na okolnost da podnosilac nije bio obavezan da njoj „polaže račune“ o imovini koju je nasledio od oca, a koje se ona odrekla; da sudovi nisu dali dovoljne razloge ni o uticaju krivičnog postupka koji se paralelno vodio protiv podnosioca zbog krivičnog dela davanja lažnog iskaza; da je podnosiocu povređeno i pravo na jednakost procesnog oružja, kao konstitutivni element prava na pravično suđenje, kako u prvostepenom postupku, tako i na raspravi pred drugostepenim sudom; da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Loznici i Višeg suda u Šapcu pravnosnažno odbijen zahtev podnosioca za donošenje rešenja kojim se protivtužba tužene smatra povučenom.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene sudske odluke i sudovima naloži otklanjanje utvrđenih povreda ustavnih prava donošenjem zakonitih odluka u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 196/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 15. maja 2002. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tužene J. S . P . iz Loznice, radi duga po osnovu neplaćene zakupnine. Predmet je dobio broj P. 1199/02.

Prva tri ročišta za glavnu raspravu (25. jula, 3. oktobra i 19. novembra 2002. godine) nisu održana, s obzirom na to da nije bilo dokaza da je tuženoj izvršena dostava tužbe i poziva za ročište. Na ročištu održanom 21. januara 2003. godine, sud je doneo presudu zbog izostanka. Tužena je 14. februara 2003. godine podnela žalbu sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, u kome je, pored ostalog, navela da joj uz poziv za glavnu raspravu nije dostavljena tužba. Povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje sud je zakazao ukupno pet ročišta, od kojih četiri nisu održana (jedno na molbu punomoćnika tužioca, dva na molbu punomoćnika tužene, a jedno zbog neurednog pozivanja tužene strane). Predlog je usvojen na ročištu održanom 19. februara 2004. godine, na kome je određeno i izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Predmet je zaveden pod brojem P. 1125/04.

Ročište zakazano za 20. april 2004. godine je odloženo zbog sprečenosti tužene, dok je na narednom ročištu (11. maja 2004. godine) tužena predala protivtužbu radi utvrđenja ništavosti ugovora o zakupu od 10. februara 1997. godine, obaveštavajući sud da je Opštinskom javnom tužilaštvu podnela krivičnu prijavu protiv tužioca. Radi pribavljanja izveštaja o podnetoj krivičnoj prijavi, sud je odložio ročište, ne saslušavši parnične stranke. Na zapisniku sa ovog ročišta postoji rukom napisana službena beleška od 25. februara 2005. godine, kojom je konstatovano da je protivtužba „iscepljena“ iz predmeta i zavedena pod brojem P. 361/05.

Na ročište zakazano za 13. jul 2004. godine, tužilac i tužena su se odazvali pozivu za saslušanje, ali je sud odredio novo ročište radi saslušanja parničnih stranaka. Naredna dva ročišta (28. decembra 2004. godine i 22. februara 2005. godine), na koja tužena nije pristupila, odloženo je zbog namere suda da parnične stranke sasluša istovremeno. Ročište zakazano za 31. mart 2005. godine nije održano, budući da je tužena u međuvremenu zatražila izuzeće postupajućeg sudije, koje je prihvaćeno rešenjem predsednika suda Su. 22/05 od 6. aprila 2005. godine. Novi postupajući sudija je, uprkos tome što je na ročište zakazano za 1. septembar 2005. godine, u svojstvu punomoćnika tužene, pristupio advokat, prihvatio kao razlog za odlaganje činjenicu da nije pristupio lično osnivač angažovanog advokatskog društva, a reč je o „složenom predmetu“. Na ročištu održanom 14. novembra 2005. godine izvršeno je spajanje postupaka po tužbi i protivtužbi i određeno je izvođenje dokaza saslušanjem svedoka B.G, B.T, D.K, S.S, D.P. i L.B, od kojih je dvoje saslušano na narednom ročištu. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još šest ročišta, od kojih je samo jedno održano. U tom periodu je punomoćnik tužene-protivtužilje zatražio da se tuženoj zvanično uruči tužba tužioca-protivtuženog (na ročištu od 11. aprila 2006. godine), posle čega je tužena-protivtužilja dostavila odgovor na tužbu. Nakon odbijanja svih dokaznih predloga stranaka, sud je na ročištu održanom 20. februara 2007. godine zaključio glavnu raspravu. Na zapisniku sa ovog ročišta rukom je napisana naredba sudije od istog datuma da se izdvoje spisi predmeta P. 361/05.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 1125/04 od 20. februara 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Punomoćnik tužioca je podneskom od 27. aprila 2007. godine zatražio da sud donese rešenje kojim se protivtužba tužene smatra povučenom, budući da presudom od 20. februara 2007. godine nije odlučeno o protivtužbenom zahtevu, a tužena u roku od 15 dana nije tražila donošenje dopunske presude.

Spisi parničnog predmeta su drugostepenom sudu prosleđeni 29. juna 2007. godine. Rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 1334/07 od 17. aprila 2008. godine ukinuta je presuda P. 1125/04 od 20. februara 2007. godine, sa obrazloženjem da se spisi predmeta po protivtužbi ne nalaze u predmetu, te da, po oceni toga suda, prvostepeni sud nije utvrdio gotovo nijednu pravno relevantnu činjenicu.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je zaveden pod brojem P. 684/08. Prva dva ročišta nisu održana, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo bez navođenja konkretnog razloga. Na ročištu održanom 23. oktobra 2008. godine, tužena je tražila da se rešenje Okružnog suda u Šapcu uruči njenom novom punomoćniku. Sud je prihvatio ovakav zahtev tužene, te je ovo ročište odložio radi upoznavanja novog punomoćnika tužene sa nalozima drugostepenog suda.

U periodu do 1. januara 2010. godine, kada je Osnovni sud u Loznici preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Loznici, održana su dva, a odložena pet ročišta, od kojih dva bez navođenja razloga za odlaganje. U ovom periodu je sud doneo rešenje o ponovnom spajanju postupka po tužbi sa postupkom po protivtužbi, u kome je bio određen prekid do okončanja postupka po tužbi. U spisima predmeta po protivtužbi postoji predlog tužene (tamo tužilje) od 5. decembra 2008. godine da se postupak nastavi, po kome nije doneto posebno rešenje, već je predmetu dodeljen novi broj (P. 1809/08).

Pred Osnovnim sudom u Loznici postupak je vođen u predmetu P. 196/10. Na insistiranje punomoćnika tužioca-protivtuženog, sud je osporenim rešenjem P. 196/10 od 15. septembra 2010. godine odlučio o zahtevu za donošenje rešenja kojim se protivtužba smatra povučenom (zahtev koji je prvi put istaknut u podnesku od 27. aprila 2007. godine), tako što je zahtev odbio. Ovo rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 95/11 od 18. aprila 2011. godine, koje je punomoćniku tužioca-protivtuženog uručeno 13. maja 2011. godine.

U periodu do (drugog) presuđenja, sud je održao tri, a odložio dva ročišta. U ovom periodu je prvi put izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka, i to na ročištu održanom 17. oktobra 2011. godine, posle čega je sud odbio sve dokazne predloge parničnih stranaka, konstatujući da postupak predugo traje i da je za donošenje pravilne odluke o zahtevima stranaka relevantan samo nalog Višeg suda u Šapcu da se izvrši uvid u spise parničnog predmeta P. 1201/02, koji se vodio radi iseljenja tužene-protivtužilje iz predmetnog lokala. Podneskom od 29. novembra 2011. godine, punomoćnik tužioca-protivtuženog je ponovo stavio predlog za izvođenje istih dokaza. Sud je na ročištu održanom istog dana konstatovao da su takvi dokazni predlozi već odbijeni, posle čega je glavnu raspravu zaključio.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Loznici P. 196/10 od 29. novembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a usvojen protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje i utvrđeno da je ugovor o zakupu predmetnog lokala od 10. februara 1997. godine ništav. Protiv ove presude je žalbu izjavio tužilac-protivtuženi, dok je tužena-protivtužilja žalbom osporila odluku o troškovima parničnog postupka.

Spisi su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 6. marta 2012. godine. Rešenjem Gž. 1542/12 od 17. oktobra 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom. Dva od četiri zakazana ročišta su odložena zbog nedolaska pozvanih svedoka. Na raspravi je izveden dokaz saslušanjem svedoka B.G, Lj.P. i D.P, kao i parničnih stranaka. Zbog zahteva punomoćnika tužioca-protivtuženog za izuzeće predsednika veća, izvođenje dokaza na ročištu od 14. marta 2013. godine je prekinuto i nastavljeno na ročištu održanom 21. maja 2013. godine, na kome je rasprava pred drugostepenim sudom zaključena.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1542/12 od 21. maja 2013. godine , kojom je žalbe parničnih stranaka odbio i presudu Osnovnog suda u Loznici P. 196/10 od 29. novembra 2011. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je radi otklanjanja počinjenih bitnih povreda postupka, na koje je u žalbi tužioca ukazano, Apelacioni sud otvorio raspravu pred drugostepenim sudom; da je tužena-protivtužilja (u daljem tekstu: tužena) bila u poslovnom odnosu sa privatnim preduzećem „U . " iz Loznice, koje je trebalo da za tuženu izgradi poslovni prostor – lokal; da je do predaje lokala, navedeno preduzeće bilo u obavezi da tuženoj plaća zakup drugog lokala; da je u početku tužena bila u lokalu advokata R . kome je PP „U .“ plaćalo zakupninu, a potom prešla u lokal tužioca – protivtuženog (u daljem tekstu: tužilac); da je sa tužiocem jedan od suvlasnika PP „U.“, B.G, postigao usmeni dogovor da tužena koristi njegov lokal, a da zakupninu plaća PP „U.“; da je po tom osnovu imenovani B.G. platio zakupninu tužiocu u iznosu od 3.000 nemačkih maraka, i to za šest meseci unapred, budući da je visina zakupnine bila ugovorena na iznos od 500 nemačkih maraka mesečno; da je tuženoj ključeve od predmetnog lokala predao B.G; da je nakon bombardovanja 1999. godine, PP „U.“ zapalo u teškoće, zbog čega je održan sastanak suvlasnika preduzeća D.K, B.G. i Lj. P. sa tužiocem, kom sastanku je prisustvovala i tužena i na kome je dogovoreno da se zakupnina smanji na iznos od 400 nemačkih maraka mesečno, a obavezu plaćanja je preuzeo D.K. u ime PP „U .“; da je tom prilikom D.K. postigao dogovor sa tužiocem da se deo zakupnine plati davanjem građevinskog materijala, po kom osnovu je tužilac preuzeo parket na ime zakupnine za tri meseca; da je na proslavi godišnjice mature u leto 2001. godine, tužena srela tužiočevu sestru, kojoj je u razgovoru rekla da visina zakupnine za predmetni lokal iznosi 500 nemačkih maraka mesečno; da je nakon nekoliko dana tužilac otišao kod tužene i tom prilikom joj rekao da ga je ona posvađala sa sestrom, zbog čega je tražio da tužena „potpiše papire“ da zakupnina iznosi 400 nemačkih maraka mesečno; da je tužena, kako bi izbegla dalje neprijatnosti, potpisala dokumenta koje je tužilac doneo; da se radilo o spornom ugovoru o zakupu, koji nosi datum 10. februar 1997. godine, kao i o priznanici o primljenom iznosu od 400 nemačkih maraka na ime zakupnine za novembar 1999. godine; da, prema izričitoj tvrdnji tužene, ona za sve vreme korišćenja poslovnog prostora, tužiocu nije platila ni jedan dinar na ime zakupa jer je to bila obaveza PP „U .“, te da sa tužiocem nije pregovarala, niti zaključivala ugovor o zakupu, dok su pismena koja je potpisala imala veze sa tužiočevom sestrom, i to u svrhu dokazivanja visine zakupnine; da nakon potpisivanja ugovora i priznanice tužilac nije tražio od tužene nikakvu zakupninu sve do utuženja u ovom sporu, već da je dolazio kod nje u lokal tražeći da utiče na PP „U.“ da plaća zakupninu; da kada je PP „U.“ prestalo da plaća tužiocu zakup, tužilac je tražio od tužene da mu plaća zakupninu ili da se iseli, što je tužena, iz navedenih razloga, odbila; da je tužilac 15. maja 2002. godine protiv tužene podneo dve tužbe, prvu u ovom predmetu i drugu u predmetu P. 1201/02 , za predaju predmetnog lokala, pozivajući se na sporni ugovor o zakupu; da je u predmetu P. 1201/02 tužena pravnosnažno obavezana da tužiocu preda predmetni lokal uz obrazloženje da PP „U .“ nije plaćalo zakupninu tužiocu, da je tužilac ovlašćen da od tužene kao držaoca traži predaju lokala i da tužilac ne može snositi posledice ponašanja tog preduzeća prema tuženoj; da je tuženoj lokal od strane PP „U.“ predat tek 28. febru ara 2005. godine, nakon čega se ona iselila iz tužiočevog lokala; da tužilac, prema datom iskazu, sem navedene priznanice od 1. novembra 1999. godine ne poseduje nijednu drugu priznanicu o plaćanju zakupnine od strane tužene, tvrdeći da je sve ostale bacio, smatrajući ih nepotrebnim; da imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je doneo pobijanu odluku; da ocenom izvedenih dokaza nesumnjivo sledi da tužena nije imala obavezu da tužiocu plaća zakupninu, već da je tu obavezu imalo PP „U .“, sa čijim čelnim ljudima je tužilac postigao usmeni ugovor; da su okolnosti pod kojima je tužena potpisala sporni ugovor o zakupu, kao i priznanicu, detaljno opisane u iskazu tužene i svedoka L.B, koja je prisustvovala događaju; da se nečija nesmotrenost, čak i lakomislenost, ne mogu koristiti u cilju ishodavanja koristi, konkretno prava na naplatu zakupnine, koja tužiocu u odnosu na tuženu ne pripada; da je iz iskaza tužioca datih u postupku pred prvostepenim sudom i kasnije na raspravi pred drugostepenim sudom ostalo nejasno da li je tužena prestala da plaća zakupninu od decembra 1999. godine, kako je tvrdio u tužbi, ili nekoliko meseci pred utuženje u ovom sporu, kako je tvrdio u iskazu; da je nelogično da zakupac ne plaća zakupninu za korišćenje lokala više od dve i po godine, a da zakupodavac zbog toga ne traži njegovo iseljenje; da su svedoci B.G. i Lj.P, u svojim iskazima datim pred Apelacionim sudom, a čijim iskazima je Apelacioni sud poklonio veru, naveli da je kompenzacija u građi davana tužocu kada firma nije imala dovoljno sredstava, da sa tužiocem nije sačinjavan pismeni ugovor o zakupu jer je važio odnos poverenja; da je sporni ugovor o zakupu, po nalaženju suda, fiktivan pravni posao jer nije potpisan u nameri obavezivanja tužene na plaćanje zakupnine, odnosno bez namere da takav ugovor izazove pravna dejstva; da, u smislu člana 66. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama, jer one nisu htele da ga zaključe, pa se nijedna ugovorna strana ne može pozivati na njegovu punovažnost; da žalbeni navodi da je postupak po protivtužbenom zahtevu još uvek u prekidu, jer nije doneto formalno rešenje o nastavku postupka, nisu od uticaja; da je postupak po protivtužbenom zahtevu prekinut rešenjem P. 779/07 od 3. marta 2008. godine do okončanja predmeta P. 1199/02; da iz spisa proizlazi da je nakon ukidanja presude P. 1125/04 od 20. februara 2007. godine, tužena podneskom od 5. decembra 2008. godine u predmetu P. 779/07 tražila nastavak postupka, te je prvostepeni sud na ročištu od 29. januara 2009. godine rešenjem spojio ovu parnicu sa parnicom P. 779/07 (novi broj P. 1809/08); da u takvoj situaciji i kod činjenice da se nakon spajanja parnica postupak vodio i isti okončao donošenjem pobijane odluke kojom je odlučeno i o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu, to eventualni propust suda da donese i formalno rešenje o nastavku postupka po protivtužbi ne može voditi zaključku da je odluka o protivtužbenom zahtevu nezakonita; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da mu je onemogućeno da raspravlja pred sudom, budući da je prvostepeni sud odbio da izvede dokaze koje je on tokom postupka predlagao; da to koje će od ponuđenih dokaza prvostepeni sud izvesti predstavlja dispoziciju suda, iz kog razloga odbijanje predloženih dokaza kao suvišnih ne predstavlja onemogućavanje stranke da raspravlja pred sudom; da se predloženo saslušanje sestre tužioca, na okolnost da li je imala potraživanja prema njemu, pokazalo suvišnim, posebno zbog toga što tužilac nije predložio njeno saslušanje na okolnost da li se ona srela sa tuženom na maturi; da način na koji je PP „U .“ plaćalo zakupninu tužiocu nije od uticaja na rešenje ove pravne stvari, niti je zakonitost poslovanja predmetne privatne firme predmet spora; da je Apelacioni sud cenio i pismo od 27. jula 2007. godine, koje su tužiocu uputili svedoci B.G. i Lj.P, ali nalazi da isto nije od uticaja, budući da su u njemu iznete činjenice i okolnosti o kojima su navedeni svedoci svedočili pred sudom; da doneta presuda K. 5/13 ne predstavlja nov dokaz koji bi se mogao isticati u smislu člana 359. Zakona o parničnom postupku, jep u vreme roka za žalbu u ovom sporu ista nije postojala.

Spisi predmeta su Osnovnom sudu u Loznici vraćeni 4. jula 2013. godine, a osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 19. jula 2013. godine.

Nakon pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka, tužilac je 7. oktobra 2013. godine podneo predlog za ponavljanje postupka. Rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 196/10 od 7. februara 2014. godine predlog za ponavljanje postupka je odbijen kao neosnovan. Po žalbi tužioca-protivtuženog, Viši sud u Šapcu je doneo rešenje Gž. 317/14 od 3. aprila 2014. godine, kojim je žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje potvrdio.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2. ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.).

Odredbom člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 15. maja 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Loznici, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1542/12 od 21. maja 2013. godine, koja je punomoćni ku podnosioca uručena 19. jula 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao jedanaest godina. Navedeno trajanje, samo po sebi, ukazuje na činjenicu da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja, budući da je reč o postupku po tužbi i protivtužbi, što je iziskivalo i sprovođenje odgovarajućeg (složenog) dokaznog postupka. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice. Sama suština i priroda spora, stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka , pokazuje da relativna složenost predmeta spora nije mog la da predstavlja opravdanje za jedanaestogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on neznatno doprineo produžavanju trajanja ovog postupka, budući da su tri ročišta za glavnu raspravu odložena na molbu njegovog punomoćnika.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. U postupku pred prvostepenim sudom ukupno je zakazano trideset i osam ročišta, od kojih dvadeset pet nije održano. Značajan broj ročišta je odložen bez navođenja konkretnog razloga za odlaganje. Prvi dokazi (saslušanje dvoje svedoka) izvedeni su nakon tri i po godine od podnošenja tužbe. Rešenje o izvođenju dokaza saslušanjem parničnih stranaka doneto je 19. februara 2004. godine, a ovaj dokaz je prvi put izveden sedam i po godina kasnije (17. oktobra 2011. godine), uz odlaganje većeg broja ročišta na kojima jedna od parničnih stranaka (uglavnom tužena) nije bila prisutna, a prvostepeni sud je insistirao na njihovom istovremenom saslušanju. Postupak po protuvtužbi tužene je dva puta razdvajan od postupka po tužbi podnosioca, a da o tome nijednom nije doneto posebno rešenje, već samo postoje naredbe postupajućeg sudije. U celokupnom dokaznom postupku izveden je samo dokaz saslušanjem dvoje svedoka i parničnih stranaka, kao i uvid u spise parničnog predmeta P. 1201/02 . Neizvođenje predloženih dokaza, koji su se pokazali pravno relevantnim, bio je najpre razlog ukidanja prve presude, a kasnije je taj propust ishodovao i otvaranje rasprave pred drugostepenim sudom. Ustavni sud naročito ima u vidu da je prvostepeni sud prihvatio gotovo svaku molbu za odlaganje ročišta, koju procesnu mogućnost je tužena u većem delu postupka izuzetno koristila, ne ceneći, pri tom, opravdanost razloga zbog kojih se odlaganje, u konkretnom slučaju, traži.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosioscu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 196/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe, nakon pravnosnažnog okončanja predmetne parnice, podneo predlog za ponavljanje postupka koji je pravnosnažno odbijen. Polazeći od usvojenog pravnog stava da postupak povodom predloga za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka, u kome je odlučivano o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan, niti sa njim čine jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da ova činjenica ne utiče na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupaka povodom predloga za ponavljanje postupka, što predstavlja još jedan razlog zbog kojeg se njime nije bavio u ovoj odluci.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, budući da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7.1. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da obrazloženja osporenih presuda, a naročito presude Apelacionog suda u Beogradu, ne zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja, iz kog razloga smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. U presudi Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud za ljudska prava je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke . Neophodno je sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, odnosno da li je zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima (presuda Helle protiv Finske , od 19. decembra 1997. godine).

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu je podržao ocenu prvostepenog suda da je tužbeni zahtev podnosioca za isplatu zakupnine neosnovan, a protivtužbeni zahtev tužene, kojim je tražila utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu, osnovan. Svoju ocenu je dodatno potkrepio i utemeljio dokaznim postupkom, koji je sproveo u okviru rasprave određene na osnovu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Ovaj sud je dokaze koji su već izvedeni u postupku pred prvostepenim sudom ponovo izveo, dok je neke dokaze izveo po prvi put. U situaciji u kojoj je konačna odluka o zahtevima stranaka doneta na osnovu rezultata dokaznog postupka sprovedenog pred drugostepenim sudom, Ustavni sud nalazi da obrazloženje te odluke po kvalitetu mora biti takvo da otklanja svaku sumnju u tačnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, od kojeg zavisi i pravilna primena materijalnog prava.

Uvidom u osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud je utvrdio da Apelacioni sud u Beogradu nije dao suštinski drugačije razloge u odnosu na one koje je za osporenu presudu dao prvostepeni sud, ali je iste detaljno razradio i kvalitativno unapredio i tako ih učinio jasnijim i argumentovanijim. S tim u vezi, Ustavni sud ocenu redovnih sudova da je sporni ugovor o zakupu od 10. februara 1997. godine prividan, što predstavlja razlog njegove ništavosti, a od koje ocene je direktno zavisila odluka i o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu, ne smatra proizvoljnom, budući da je za takvu ocenu dato izuzetno jasno, precizno i detaljno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni odredbe člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Uzimajući u obzir još i da je Apelacioni sud u Beogradu detaljno i precizno odgovorio na sve žalbene navode podnosioca, dajući za svaki od njih ustavnopravno prihvatljive argumente o njihovoj neosnovanosti, Ustavni sud je, sledom iznetih stavova Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu predstavlja primer kvalitetno obrazložene odluke kojom se zadovoljavaju svi standardi pravičnog suđenja, uspostavljen i ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava .

Što se tiče navoda o povredi jednakosti procesnog oružja, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je saglasan sa konstatacijom koju je tim povodom dao Apelacioni sud u Beogradu, da je u dispoziciji suda koji će od predloženih dokaza biti izvedeni u toku dokaznog postupka, te da odbijanje određenih dokaza kao suvišnih ne predstavlja onemogućavanje stranke da raspravlja pred sudom, odnosno da to ne znači da je procesni položaj te stranke automatski učinjen nepovoljnijim u odnosu na suprotnu stranku.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7.2. Kada je reč o rešenjima Osnovnog suda u Loznici P. 196/10 od 15. septembra 2010. godine i Višeg suda u Šapcu Gž. 95/11 od 18. aprila 2011. godine, Ustavni sud je, polazeći od toga da je podnosilac osporeno rešenje Višeg suda u Šapcu primio 13. maja 2011. godine, našao da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, imajući u vidu da je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. navedenog zakona.

Takođe, kada je u pitanju propust (nečinjenje) Opštinskog suda u Loznici da u predmetu P. 1809/08, koji se vodio po protivtužbi tužene, donese rešenje o nastavku postupka protiv kojeg bi bila dozvoljena žalba, iz kog razloga podnosilac ističe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba i u tom delu neblagovremena, imajući u vidu da je rok za podnošenje ustavne žalbe protiv nečinjenja suda započeo 29. januara 2009. godine, kada je na ročištu izvršeno spajanje postupka po tužbi podnosioca sa postupkom po protivtužbi tužene i od kog momenta je postupak u navedenom predmetu suštinski nastavljen bez donošenja odgovarajuće procesne odluke.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, takođe kao u drugom delu izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje, te iste nije razmatrao.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti