Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko 21 godinu. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen zbog značajnog doprinosa podnosioca dužini postupka i male vrednosti spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živote Milosavljevića iz Bara, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živote Milosavljevića i utvrđuje da je u postupku izvršenja koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Kruševcu I. 2564/91 (kasnije u predmetu Osnovnog suda u Kruševcu I. 5031/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se odbacuje ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na imovinu zajemčeno g članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Života Milosavljević iz iz Bara, Republika Crna Gora, podneo je, 16. avgusta 2012. godine , preko punomoćnika Zorana M. Cvetkovića, advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u postupku izvršenja koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Kruševcu I. 2564/91 (kasnije u predmetu Osnovnog suda u Kruševcu I. 5031/10).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je postupak izvršenja nerazumno dugo trajao, i to 21 godinu. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređen a navedena ustavna prava podnosio cu ustavne žalbe . Podnosilac ustavne žalbe je tražio naknadu nematerijalne štete, kao i „naknadu materijalne štete u iznosu od 75.000, 00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od uredne dostave ove odluke, koja je ekvivalentna izdacima tužioca za plaćanje nagrade punomoćnika, advokatu Zoranu C vetkoviću iz Kruševca, za sastavljanje i podnošenje ove ustavne žalbe po AT.“

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu I. 5031/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Izvršni poverilac Života Milosavljević, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 3. aprila 1991. godine predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Kruševcu protiv izvršnog dužnika P.J, radi namirenja novčanog potraživanja, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Opštinski sud u Kruševcu je rešenjem I. 2564/91 od 5. aprila 1991. godine dozvolio izvršenje.

Popis i procena pokretnih stvari izvršnog dužnika sproveden je 8. jula 1991. godine.

Treće lice, otac izvršnog dužnika, podneo je prigovor, s obzirom na to da su popisane pokretne stvari koje su u njegovom vlasništvu.

Izvršni poverilac i izvršni dužnik nisu pristupili na ročište koje je zakazano za 1. avgusta 1991. godine.

Opštinski sud u Kruševcu je rešenjem I. 2564/91 od 26. septembra 1991. godine uputio treće lice da pokrene parnični postupak radi utvrđenja nedopuštenosti izvršenja na popisanim pokretnim stvarima i u tom delu izvršenje je odloženo.

Izvršni poverilac i izvršni dužnik nisu pristupili ni na ročište koje je zakazano za 11. oktobar 1994. godine.

Opštinski sud je dopisima od 21. novembra i 10. decembra 1996. godine i od 14. januara 1997. godine naložio izvršnom poveriocu da uplati predujam troškova veštačenja. Izvršni poverilac je uplatio predujam troškova veštačenja 28. januara 1997. godine.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomske struke je dostavljen sudu 31. januara 1997. godine.

Izvršni poverilac i izvršni dužnik nisu pristupili na ročište koje je zakazano za 1. april 1997. godine, a povodom primedbi izvršnog poverioca na nalaz i mišljenja sudskog veštaka.

Dopunski nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljen i sudu 21. aprila 1997. godine.

Izvršni sudija je 20. juna 1997. godine dao nalog službenom licu da naplati potraživanje na ime glavnog duga u iznosu od 1,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. aprila 1997. godine i novčani iznos od 150 dinara na ime troškova izvršnog postupka.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Kruševcu I. 5031/10.

U zapisniku o popisu i proceni od 9. jula 2012. godine je konstatovano da je službeno lice 5. jula 2012. godine sprovelo izvršenje tako što je od izvršnog dužnika naplatio novčani iznos od 301,00 dinara i predmetni novčani iznos je uplaćen u depozit suda.

Osnovni sud u Kruševcu je rešenjem I. 5031/10 od 9. jula 2012. godine zaključio postupak izvršenja usled namirenja potraživanja, a u smislu odredbe člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o izvršnom postupku ( Službeni list SFRJ", br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakon o izvršnom postupku („Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je počeo da se primenjuje od jula meseca 2000. godine i koji se primenjivao u konkretnom izvršnom postupku do 17. septembra 2011. godine, u članu 262 . je propisivao da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 4. Zakona je bilo propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona je propisano da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Polazeći od toga da je ustavna žalb a izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku) i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, izvršni postupak, kao posebna vrsta sudskog postupka, predstavlja jedinstvenu celinu i pokreće se podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se zaključenjem ili obustavom izvršnog postupka. U konkretnom slučaju, izvršni postupak je okončan zaključenjem usled namirenja. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo period trajanja izvršnog postupka, od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Kruševcu , 3. aprila 1991. godine, do donošenja rešenja Osnovnog suda u Kruševcu I. 5031/10 od 9. jula 2012. godine, kojim je zaključen postupak izvršenja usled namirenja potraživanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno izvršenje traja lo više od 21 godinu, što, samo po sebi, može ukazivati da nije okončano u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, te je Sud i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da izvršni postupak, koji predstavlja završnu fazu u ostvarivanju subjektivnih građanskih prava i koji nije kontradiktoran postupak, po pravilu, isključuje postojanje složenih činjeničnih i pravnih pitanja, što se odnosi i na ovaj slučaj. Ustavni sud smatra da je svojim nedelotvornim postupanjem sam izvršni sud učinio izvršni postupak složenijim.

Ustavni sud dalje nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac imao nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da ostvari novčano potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom presudom u što kraćem roku. Interes izvršnog poverioca se inače podudara sa osnovnim ciljem izvršnog postupka, a to je da se potraživanje izvršnog poverioca namiri efikasno i u razumnom roku. Međutim, nezavisno od navedenog, postoje okolnosti za koje je odgovoran podnosilac i koje su doprinele dužini trajanja postupka. Najpre, podnosilac ustavne žalbe nije pristupio na tri zakazana ročišta. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je uplatio predujam troškova veštačenja nakon trećeg naloga suda. Ustavni sud, zatim, naglašava da iako se izvršenje sprovodi po službenoj dužnosti, to ne znači da izvršni poverilac treba da bude pasivan i da ne pokazuje nikakvo interesovanje za konačan ishod postupka izvršenja, pogotovo kada se u dužim vremenskim periodima ne sprovodi bilo kakva sudska aktivnost. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je izvršni sud bio potpuno pasivan tri godine u periodu od 26. septembra 1991. godine, kada je doneto rešenje o prigovoru trećeg lica, do 11. oktobra 1994. godine, kada je zakazano ročište, ali podnosilac ustavne žalbe u tom vremenskom periodu nije dostavio nijedan podnesak sudu radi ubrzanja postupka. Zatim, u vremenskom periodu od 15 godina, od 20. juna 1997. godine do 5. jula 2012. godine, sud nije preduzeo nijednu radnju izvršenja, ali se podnosilac ustavne žalbe u tom dugom vremenskom periodu nijednom nije obratio sudu.

Prema oceni Ustavnog suda, dužini trajanja predmetnog postupka izvršenja prvenstveno je doprinelo neefikasano postupanje redovnih sudova. Ustavni sud ukazuje da glavno načelo na kome se zasniva izvršni postupak jeste načelo hitnosti. Poštovanje ovog načela izvršne procedure podrazumeva obavezu suda da pravilno primenjuje procesne odredbe izvršnog postupka koje, u suštini, predstavljaju konkretizaciju navedenog načela, i to, prvenstveno, odredbe koje predviđaju izuzetno kratke rokove za preduzimanje pojedinih radnji u izvršnom postupku, kao i sprovođenje radnji izvršenja po službenoj dužnosti (izvršni postupak u fazi sprovođenja je pretežno oficijelan). U konkretnom slučaju to očigledno nije poštovano. Izvršni sud je pokazao neefikasnost u predmetnom postupku izvršenja. Naime, izvršni sudija je 20. juna 1997. godine dao nalog službenom licu da preduzme radnje namirenja novčanog potraživanja podnosioca, koji je sproveden tek nakon 15 godina, i to 5. jula 2012. godine. Pri tome nisu postojale nikakve procesne ili faktičke smetnje za sprovođenja izvršenja, te je stoga potpuno neprihvatljivo to što službeno lice izvršnog suda nije postupilo po sudskom nalogu tako dugo. Ustavni sud je imao vidu neznatno novčano potraživanje podnosioca ustavne žalbe, ali izvršni sud ima zakonsku obavezu da okonča postupak efikasno i ekspeditivno, bez obzira na vrednost potraživanja izvršnog poverioca, te da trajanje takvog izvršnog postupka može biti predmet ustavne žalbe.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku izvršenja koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Kruševcu I. 2564/91 (kasnije u predmetu Osnovnog suda u Kruševcu I. 5031/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

7. U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je zbog nesprovođenja izvršenja povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe kao poverilac namiren u predmetnom postupku, te je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, kao oč igledno neosnovanu , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenih ustavnih prava.

9. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da utvrđivanje povrede navedenog ustavnog prava predstavlja dovoljno i odgovarajuće pravično zadovoljenje za podnosioca. Ustavni sud je prilikom donošenja ove odluke imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju postupka, pasivnost podnosioca u predmetnom postupku izvršenja, kao i neznatnu vrednost podnosiočevog potraživanja. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

11. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti