Povreda prava na pristup sudu zbog odbacivanja žalbe po zameničkom punomoćju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje Prekršajnog apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je previše formalistički odbacio žalbu koju je podneo advokat po zameničkom punomoćju, ne pružajući okrivljenom priliku da se izjasni ili dostavi novo punomoćje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6756/2015
02.07.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popovi, Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „I.“ D.O.O. B , sa sedištem u Beogradu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „I.“ D.O.O. B. i utvrđuje da je rešenjem Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16417/15 od 8. septembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16417/15 od 8. septembra 2015. godine i određuje da Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Prekršajnog suda u Kikindi Pr. 1824/15 od 17. avgusta 2015. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „I.“ D.O.O. B, sa sedištem u Beogradu , čiji je zakonski zastupnik V. K, podnelo je Ustavnom sudu, 23. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika P. U . i M . E, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja označenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava sudska odluka kojom je odbačena, kao izjavljena od strane neovlašćenog lica, žalba koju je advokat M. E, po zameničkom punomoćju advokata P . U, izjavio protiv presude Prekršajnog suda u Kikindi Pr. 1824/15 od 17. avgusta 2015. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno da advokat koji je sprečen da postupa može svoja ovlašćenja, u interesu klijenta, preneti drugom advokatu kako bi se sprečila nenadoknadiva šteta. Podnosilac smatra da je izdavanjem punomoćja za odbranu advokatu P. U . ovlastio ovog advokata da ga zastupa i brani preduzimanjem svih pravnih radnji koje idu podnosiocu kao okrivljenom u korist, što uključuje i da branilac može, u slučaju sprečenosti, neku radnju da preduzme i preko drugog advokata, uz privremeno prenošenje punomoćja, posebno radnju koja je vezana za određeni rok, kako bi interesi okrivljenog bili adekvatno zaštićeni. Stoga smatra da je stav suda iz osporenog rešenja – da se punomoćje za odbranu ne može preneti na drugog advokata bez posebne saglasnosti stranke, protivan svim propisima koji regulišu zastupanje, te da je osporenim rešenjem povređeno podnosiočevo pravo na pristup sudu, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije i odgovora Prekršajnog suda u Kikindi Pr. 1824/15 od 18. februara 2020. godine utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Uz dopis Prekršajnog suda u Kikindi Pr. 1824/15 od 18. februara 2020. godine dostavljena su dva punomoćja za zastupanje koja se nalaze u spisima predmeta tog suda Pr. 1824/15 (raniji broj Pr. 2291/13), i to punomoćje od 9. januara 2014. godine i punomoćje od 19. avgusta 2015. godine.

Dana 9. januara 2014. godine za vlastodavca – okrivljeno privredno društvo „I.“ D.O.O, zakonski zastupnik – direktor A. S . izdao je punomoćje za zastupanje u prekršajnom postupku pred Prekršajnim sudom u Kikindi u predmetu Pr. 2291/13 sledećim advokatima: P . U, J . F, T . N . i M . V. U izdatom punomoćju, između ostalog, je navedeno da imenovani advokati mogu preduzimati i sve druge pravne radnje u ime i za račun vlastodavca za koje nađu da u poverenom zastupanju idu u njegovu korist. U navedenom punomoćju je takođe navedeno da advokata P . U . mogu zamenjivati advokatski pripravnici Ž . M, G . S . i M . L.

Presudom Prekršajnog suda u Kikindi Pr. 1824/15 od 17. avgusta 2015. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim zbog učinjenog prekršaja iz člana 74. stav 1. tačka 1) i stav 2. Zakona o trgovini.

Punomoćjem od 19. avgusta 2015. godine advokat P. U . ovlastio je advokata M . E . da ga može zamenjivati u svim pravima i obavezama koje mu pripadaju kao bran iocu privrednog društva „I.“ D.O.O. u postupku pred Prekršajnim sudom u Kikindi u predmetu Pr. 1824/15.

Osporenim rešenjem Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16417/15 odbačena je žalba koju je advokat M . E, u ime okrivljenog privrednog društva „I .“ D.O.O. izjavio protiv presude Prekršajnog suda u Kikindi Pr. 1824/15 od 17. avgusta 2015. godine, jer je izjavljena od strane neovlašćenog lica.

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da iz odredaba člana 33. stav 2. Ustava, te odredbi člana 85. stav 4. i člana 229. Zakona o prekršajima, kao odredbi člana 89. stav 1. i člana 91. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da lice protiv kojeg se vodi prekršajni postupak ima pravo da se brani uz stručnu pomoć branioca koga sam izabere, te da branilac u postupku može da preduzima radnje isključivo u okvirima ovlašćenja koja su mu data punomoćjem. Prekršajni apelacioni sud je u osporenom rešenju utvrdio da se u spisima predmeta ne nalazi punomoćje kojim su okrivljeni ovlastili advokata M . E . za zastupanje u predmetnom postupku, već da su okrivljeni opunomoćili samo četiri advokata P . U, J . F, T . N . i M . V, a da su u pogledu zamenjivanja izabranih branilaca odredili da advokata P . U . mogu zameniti iskljičivo advokatski pripravnici Ž . M, G . S . i M . L. Iz navedenog drugostepeni sud je ocenio da advokat M . E . nije ovlašćen za izjavljivanje žalbe u predmetnom prekršajnom postupku, bez obzira što ga je zameničkim punomoćjem advokat P . U . ovlastio da ga zameni u predmetnom prekršajnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog privrednog društva. U osporenom rešenju navedeno je i da protiv ovog rešenja žalba nije dozvoljena.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 227. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZOP) propisano je da se n a postupak pred sudovima, koji nije propisan odredbama ovog zakona, shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Članom 229. ZOP, pored ostalog, propisano je: da žalbu mogu izjaviti okrivljeni i podnosilac zahteva (stav 1.); da u korist okrivljenog žalbu mogu izjaviti njegov branilac, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, brat, sestra, zakonski zastupnik, usvojitelj, usvojenik, hranitelj i lice sa kojim živi u vanbračnoj zajednici (stav 3.) .

Član 240. ovog zakona propisuje da će Viši prekršajni sud, odnosno prekršajni sud odbaciti žalbu rešenjem kao neblagovremenu, nedozvoljenu ili izjavljenu od strane neovlašćenog lica, ako utvrdi da je sud ili organ uprave koji je vodio postupak, propustio da to učini.

Odredbom člana 71. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14 ) ( u daljem tekstu: ZKP) propisano je da branilac ima pravo da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni.

Odredbama člana 75. ZKP propisano je: da jednog ili više branilaca može izabrati i punomoćjem ovlastiti okrivljeni sam, ili njegov zakonski zastupnik, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojitelj, usvojenik, brat, sestra, hranitelj i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, osim ako se tome okrivljeni izričito protivi (stav 1.); da okrivljeni može dati braniocu i usmeno punomoćje izjavom na zapisnik kod organa postupka (stav 2.).

Odredbom člana 433. stav 6. ZKP propisano je da branilac i lica iz stava 2. ovog člana mogu izjaviti žalbu i bez posebnog ovlašćenja optuženog, ali ne i protiv njegove volje, osim kada je optuženom izrečena kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina ili kazna doživotnog zatvora.

Članom 22. stav 1. Zakona o advokaturi „Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 24/12) predviđeno je advokata može zameniti samo advokatski pripravnik zaposlen u njegovoj kancelariji ili drugi advokat neposredno ili posredstvom svog advokatskog pripravnika, u skladu sa zakonom.

5. Prilikom ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, koje podnosilac ističe kao povređeno, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava u primeni Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), u članu 6. stav 1 , garantovano je pravo na pravično (pošteno) suđenje, koje obuhvata “pravo na sud”, a čiji je važan aspekt pravo na pristup sudu, to jest, pravo pokretanja postupka pred sudom. Naime, ostvarenje prava na pristup sudu pretpostavka je svih drugih garancija propisanih tim članom. Kada ne bi bilo garancije prava na pristup sudu, karakteristike koje sudski postupak opisuju kao pravičan, javan i brz ne bi imale nikakvu vrednost jer sudski postupak ne bi ni započeo. Stoga je Evropski sud za ljudska prava izveo pravo na pristup sudu kao implicitno pravo iz člana 6. stava 1. Konvencije. Dakle, član 6. stava 1. Konvencije ne garantuje samo pravo na to da postupak bude pravičan, javan i brz, kada se vodi pred telima koja imaju svojstvo nezavisnog i nepristranog suda, nego prema tumačenju Evropskog suda garantuje i da se o svim pravima koja imaju svojstvo “građanskih prava i obaveza” može pokrenuti postupak pred takvim telom. S druge strane, pravo na pristup sudu nije i ne može biti apsolutno. To pravo je podvrgnuto ograničenjima jer po samoj svojoj prirodi zahteva regulaciju države, koja o tom pitanju ima izvesnu slobodu procene. Takva ograničenja moraju biti opravdana i ne smeju umanjiti pristup sudu na takav način ili do takve mere da time bude narušena sama suština tog prava. Pravo na pristup sudu pojedincu, dakle, mora biti zajamčeno ne samo formalno u zakonodavstvu države ugovornice, nego se mora omogućiti da se ono stvarno i ostvari u svakom pojedinačnom slučaju.

Evropski sud za ljudska prava je, nakon presude Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 4451/70, od 21. februara 1975. godine, dao načelna pravna stanovišta o pravu na pristup sudu koja ponavlja u presudama Hornsby protiv Grčke (1997.), Kreuz protiv Poljske (2001.) i Lesjak protiv Hrvatske (2010.), iz kojih proizlazi da pravo na pristup sudu ne znači samo da svako ima pravo pokretanja postupka pred sudom zbog utvrđivanja svojih prava i obaveza, nego, kao što je prethodno navedeno, ima i pravo na zakonom ustanovljen, nezavisan i nepristrasan sud, pred kojim će imati stvarnu mogućnost osporavanja akta kojim su povređena njegova prava jer mu u protivnom ne bi bilo osigurano pravo na pristup sudu. Dakle, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava , pravo na pristup sudu ne obuhvata samo pravo pokretanja postupka, nego obuhvata i pravo na „rešavanje“ spora od strane suda, tj. donošenje i sprovođenje konačne odluke u sudskom postupku.

Pri tome, treba posebno naglasiti da se, bez obzira na citirani termin „građanska prava i obaveze“, pravo na pristup sudu odnosi ne samo na građanski postupak nego i na sve druge postupke (krivični, prekršajni, upravni), što proizlazi iz same suštine prava na pravično suđenje, kao i bogate prakse Evropskog suda za ljudska prava.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pristup sudu zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, čiju povredu podnosilac ističe, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Prekršajni apelacioni sud odbacio žalbu koju je podneo advokat po „zameničkom punomoćju“ jer nema saglasnosti stranke da je zastupa advokat na kojeg je jedan od izabranih branilaca preneo ovlašćenje za izjavljivanje žalbe protiv prvostepene presude.

Ustavni sud je nadalje utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svoje navode o povredi označenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da je drugostepeni sud morao razmatrati žalbu koju je branilac po „zameničkom punomoćju“ izjavio u ime podnosioca kao okrivljenog, jer je u osporenom prekršajnom postupku njegov branilac imao legitimno pravo da punomoćje, koje mu je podnosilac izdao, prenese na drugog advokata.

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pristup sudu, Ustavni sud najpre konstatuje da iz odredbe člana 22. stav 1. Zakona o advokaturi proizlazi da advokata može zameniti advokatski pripravnik zaposlen u njegovoj kancelariji ili drugi advokat neposredno ili posredstvom svog advokatskog pripravnika, i to samo ukoliko je to izričito propisano procesnim zakonom za konkretan sudski postupak.

U konkretnom slučaju merodavan procesni zakon je Zakonik o krivičnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i dr), na čiju shodnu primenu upućuje Zakon o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09).

Odredbom člana 71. stav 5. ZKP propisano je da branilac ima pravo da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni, što podrazumeva, ne samo pravo, već i dužnost da u postupku preduzima isključivo radnje u korist okrivljenog, bilo tako što će se uzdržati od preduzimanja radnji i iznošenja sadržaja koji okrivljenom mogu škoditi, bilo tako što će neposredno upotrebiti mere, sredstva i lekove koji okrivljenom mogu pomoći. Međutim, iako iz citirane odredbe proizlazi da braniocu nije potrebna posebna saglasnost okrivljenog za preduzimanje radnji koje mu idu u korist, Ustavni sud ukazuje na to da branilac ne bi smeo nijednu radnju preduzeti, koliko god bi ona mogla biti od koristi okrivljenom, ako joj se okrivljeni protivi, s tim da je izuzetak propisan odredbom člana 433. stav 6. ZKP i odnosi se na izjavljivanje žalbe protiv presude kojom je okrivljenom izrečena kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, kada branilac i protiv volje okrivljenog može, u njegovu korist, izjaviti žalbu.

Ustavni sud nadalje ukazuje na to da ni ZOP, niti ZKP nijednom svojom odredbom ne propisuju mogućnost da izabrani branilac može preneti svoja ovlašćenja za zastupanje na drugog advokata ili ovlasti ti drugog advokata na preduzimanje samo pojedinih radnji u postupku (tzv. „zameničko punomoćje“), kako to na primer propisuje Zakon o parničnom postupku u članu 89. stav 1. tačka 3). Međutim, ni ZOP, niti ZKP, na čiju shodnu primenu ZOP upućuje, nijednom svojom odredbom ne zabranjuje, odnosno ne isključuju mogućnost da izabrani branilac može preneti svoja ovlašćenja za zastupanje na drugog advokata ili ovlastiti drugog advokata na preduzimanje samo pojedinih radnji u postupku. Imajući u vidu citirana normativna rešenja, Ustavni sud zaključuje da punomoćnik po osnovnom punomoćju, nema po samom zakonu ovlašćenje da izda zameničko punomoćje drugom advokatu ali da se takvo ovlašćenje punomoćnika može predvideti osnovnim punomoćjem čime bi punomoćnik bio ovlašćen i za navedenu radnju.

Primenom navedenog na konkretan slučaj Ustavni sud je utvrdio da je 9. januara 2014. godine za vlastodavca – okrivljeno privredno društvo „I. “ D.O.O, zakonski zastupnik – direktor A.S. izdao punomoćje za zastupanje u prekršajnom postupku pred Prekršajnim sudom u Kikindi u predmetu Pr. 2291/13 (kasnije Pr. 1824/15) između ostalih i advokatu P. U ; da je u izdatom punomoćju, između ostalog, navedeno da imenovani advokati mogu preduzimati i sve druge pravne radnje u ime i za račun vlastodavca za koje nađu da u poverenom zastupanju idu u njegovu korist. U navedenom punomoćju je takođe navedeno da advokata P . U . mogu zamenjivati advokatski pripravnici Ž . M , G. S . i M . L. Međutim , Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe punomoćjem od 9. januara 2014. godine nije izričito ovlastio punomoćnika advokata P. U . da može i preneti svoje ovlašćenje tj. izdati zameničko punomoćje drugom advokatu . Stoga on ta ovlašćenja nije imao, a što znači da je žalbu podnelo neovlašćeno lice, advokat M. E. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je, u konkretnom slučaju za okrivljenog podneta samo žalba advokata M . E . koju je prvostepeni prekršajni sud ocenio kao dozvoljenu, odnosno izjavljenu od ovlašćenog lica, i dostavio je na odlučivanje drugostepenom prekršajnom sudu, koji ju je osporenim rešenjem odbacio, sa obrazloženjem da advokat M . E . nije bio ovlašćen od strane okrivljeno g pravnog lica za zastupanje u predmetnom prekršajnom postupku.

U toj procesnoj situaciji, a imajući u vidu da je sudu podneta samo navedena žalba advokata M . E . Ustavni sud smatra da je Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Novom Sadu, pošto je smatrao da je ista podneta od neovlašćenog lica, s obzirom da je to jedina žalba, bio dužan da okrivljenom naloži da se izjasni da li prihvata izjavljenu žalbu i njenu sadržinu kojom je advokat M . E . osporavo osuđujuću presudu Prekršajnog suda u Kikindi Pr. 1824/15 od 17. avgusta 2015. godine ili da žaliocu naloži da dostavi punomoćje za advokata M . E .

Kako je Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Novom Sadu izjavljenu žalbu odbacio, a nije prethodno preduzeo neophodne mere u cilju provere da li okrivljeni prihvata jedinu žalbu izjavljenu od strane advokata E. (videti, pored ostalih, odluku Ustavnog suda Už-4747/2015 od 9. novembra 2017. godine), ili da dostavi punomoćje za navedenog advokata, Ustavni sud je ocenio da su osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava iz tačke 1. izreke mogu otkloniti samo poništenjem osporenog rešenja Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16417/15 od 8. septembra 2015. godine, i određivanjem da taj sud, uz navedene prethodne provere, donese novu odluku o žalbi koju je advokat M. E . u ime podnosioca ustavne žalbe izjavio protiv presude Prekršajnog suda u Kikindi Pr. 1824/15 od 17. avgusta 2015. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Kako je osporenim rešenjem odbačena žalba koja je izjavljena u ime podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog pravnog lica, kao i u ime odgovornog lica u pravnom licu M.J, u čije ime nije izjavljena i ustavna žalba, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pristup sudu zbog odbacivanja žalbe po zameničkom punomoćju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti