Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka preko devet godina. Takođe, utvrđena je i povreda prava na imovinu. Dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „OZ PRODUCTION“ DOO iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba podnosioca „OZ PRODUCTION“ DOO, pa i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vo đen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 4371/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnosioca „OZ PRODUCTION“ DOO izjavljena protiv stava drugog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5153/2010 od 16. decembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajmčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „OZ PRODUCTION“ DOO iz Beograda je 14. februara 2011. godine, preko Vladimira Dobrića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava drugog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5153/2010 od 16. decembra 2010. godine , zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenog članom 22. stav 1. Ustava Republike Srbije , prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. i 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 4371/05.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao: da je parnični postupak započeo tužbom 29. oktobra 2001. godine, a da je pravnosnažno okončan nakon više od devet godina , presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5153/10 od 16. decembra 2010. godine; da je dva puta tražio izdavanje privremene mere zabrane realizacije akceptnih naloga, ali da je sud oba puta odbio predloženu privremenu meru kao neosnovanu; da je od dana podnošenja tužbe proteklo više od tri godine do donošenja prve prvostepene presude, koja je u postupku po žalbi ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da je ponovni prvostepeni postupak trajao pet godina i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u toku postupka utvrđeno da je tuženi stekao bez osnova iznos od 1.338.126,02 dinara, te da je obračunata zakonska zatezna kamata na taj iznos do dana utuženja 7.553.662,13 dinara, a da drugostepenom presudom nije priznato pravo tužiocu na zakonsku (procesnu) zateznu kamatu na ukupan iznos od 8.891.788,15 dinara od dana utuženja, već samo na iznos od 1.338.126,02 dinara; da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odno sima, jer se u konkretnom slučaju imao primeniti Zakon o visini stope zatezne kamate; da stav drugi izreke osporene drugostepene presude remeti funkciju zaštite kupovne moći novca za vreme docnje dužnika u ispunjenju novčane obaveze, što je jedna od najvažnijih funkcija zatezne kamate, kako je propisano u Zakonu o visini stope zatezne kamate. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 4371/05, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 29. oktobra 2001. godine, podneo Trgovinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „Vojvođanske banke“ AD, Novi Sad - Glavna filijala Beograd kojom je tražio privremenu meru kojom se zabranjuje tuženom da aktivira akceptne naloge dobijene od tužioca po svim osnovama naplate, do okončanja spora, kao i da s ud obaveže tuženog da izvrši otpis obaveza po ugovoru o kratkoročnom kreditu od 29. decembra 2000. godine u ukupnoj vrednosti od 1.506.747,62 dinara, da vrati akcijski kapital koji je korišćen za otplatu kredita, da izvrši otpis obaveza po ugovoru o kreditu od 27. februara 2001. godine u iznosu od 300.000,00 dinara i da vrati više uplaćena sredstva u iznosu od 100.000 DEM, u dinarskoj protivvrednosti po redovnim i zateznim kamatama, kao i da ga obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Nakon prvog održanog ročišta Privredni sud u Beogradu je rešenjem P. 3786/01 od 14. decembra 2001. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca kojim je tražio da se odredi privremena mera kojom će se tuženom zabraniti da aktivira akceptne naloge dobijene od tužioca, po svim osnovama naplate, do okončanja spora.

Pred Privrednim sudom u Beogradu su održana ročišta 28. maja 2002. godine, 25. juna 2002. godine i 1. oktobra 2002. godine na ko jima je određeno izvođenje dokaza veštačenjem . Tužilac je podneskom od 4. marta 2003. godine ponovo predložio određivanje privremene mere zabrane realizacije akceptnih naloga.

Nakon novog predloga za određivanje privremene mere, održana su ročišta 11. novembra 2003. godine, 29. januara 2004. godine i 17. februara 2004. godine.

Rešenjem Tragovinskog suda u Beogradu P. 3786/01 od 17. februara 2004. godine je odbijen kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere, a nakon toga je održano ročište 25. maja 2004. godine . Tuženi je 25. avgusta 2004. godine istakao protivtužbeni zahteva, a nakon toga je održano ročište 26. oktobra 2004. godine, a na ročištu od 7. decembra 2004. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 3786/01 od 7. decembra 2004. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 2.241.886,24 dinara na ime duga, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. septembra 1994. godine, kao i da mu isplati iznos od 14.951.099,82 dinara na ime obračunate kamate, odnosno ukupan iznos od 17.133.228,61 dinara , kao i troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 14.951.242,04 dinara, kao i iznos od 142,22 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za isplatu iznosa od 2.383.506,69 dinara.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 3786/01 od 7. februara 2005. godine je ispravljena presuda istog suda P. 3786/01 od 7. decembra 2004. godine u izreci, i to u stavu prvom izreke, sedmi red, tako da umesto „počev od 1. septembra 1994. godine“, treba da stoji „počev od 1. septembra 2004. godine“.

Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 1602/05 od 26. oktobra 2005. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3786/01 od 7. decembra 2004. godine koja je ispravljena rešenjem P. 3786/01 od 7. septembra 2005. godine u stavu prvom i trećem izreke i u ovom delu je vraćena prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu je održano ročišt e 20. decembra 2005. godine na kome je određeno izvođenje dokaza preko komisije sudskih veštaka i 25. januara 2006. godine. Nalaz i mišljenje komisije sudskih veštaka dostavljeno je sudu 17. januara 2007. godine.

Po sprovedenom veštačenju je održano ročište 19. marta 2007. godine, nakon čega je komisija sudskih veštaka dostavila sudu izjašnjenje na primedbe parničnih stranaka 30. marta 2007. godine, a na ročištu od 30. marta 2007. godine i 7. maja 2007. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskih veštaka

Pred prvostepenim sudom nisu održana ročišta zakazana za 3. septembar 2007. godine i 30. novembar 2007. godine, jer su se spisi predmeta nalazili u Višem trgovinskom sudu, radi odlučivanja o žalbi tuženog-protivtužioca na rešenje P. 4371/05 od 7. maja 2007. godine o novčanom kažnjavanju zbog nepoštovanja procesne discipline, a spisi predmeta su prvostepenom sudu dostavljeni 7. novembra 2008. godine.

Na ročištu održanom 28. novembra 2008. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, koje je sudu dostavljeno 10. marta 2009. godine. Nakon dostavljanja dopunskog nalaza i mišljenja održano je ročišt e 11. marta 2009. godine , a ročište zakazano za 24. april 2009. godine je odloženo zbog odsustva postupajuće sudije.

Nakon dostavljanja dopune nalaza i mišljenja sudskih veštaka od 21. maja 2009. godine, održana su ročišta 27. maja 2009. godine, 1. jula 2009. godine i 9. septembra 2009. godine, ročište zakazano za 5. oktobar 2009. godine je odloženo zbog odsustva postupajuće sudije, a na ročištu od 21. oktobra 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 4371/05 od 21. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog pa je obavezan tuženi-protivtužilac da mu isplati iznos od 8.891.788,15 dinara po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 29. oktobra 2010. godine do isplate, kao i iznos od 337.921,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u delu u kome je tražio da se obaveže tuženi-protivtužilac da mu plati kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 8.891.788,15 dinara počev od 28. maja 2001. godine do 28. oktobra 2001. godine. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu plati iznos od 4.734.321,11 dinara , sa kamatom po stopi koju propisuje Zakon o visini stope zatezne kamate počev od 30. novembra 2005. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je odbačen kompenzacioni prigovor tužioca. Stavom petim izreke presude je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.644.600,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 5153/2010 od 16. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog-protivtužioca i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 4371/05 od 21. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke u delu kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 8.891.788,15 dinara , sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate , i to na iznos od 1.338.126,02 dinara počev od 29. oktobra 2001. godine do isplate i za iznos od 337.921,17 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke drugostepene presude ožalbena presuda je preinačena, u stavu prvom izreke u delu kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 7.553.662,13 dinara počev od 29. oktobra 2001. godine do isplate i u tom delu je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke ove presude je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom četvrtim izreke presude je odbijen zahtev tužioca-protivtuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i da je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca kao u stavu p rvom izreke prvostepene presude za iznos od 8.891.788,15 dinara , sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 1.338. 126,02 dinara počev od 29. oktobra 2001. godine do isplate i za iznos od 337.921,17 dinara, sa kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, kao i u stavu trećem izreke prvostepene presude kojom je protivtužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Naime, veštaci su u postupku veštačenja izvršili preboj tužiočevog potraživanja (po osnovu pretplate) i potraživanja tuženog (po ugovoru o kreditu 29/01) i utvrdili da dug tuženog prema tužiocu iznosi, kako je utvrđeno u prvostepenom postupku 1.338.126,02 dinara pretplata, kamata na pretplatu 7.553.662,13 dinara i po osnovu blokade 28. maja 2001. godine 337.921,17 dinara. Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je na iznos od 7.553.662,13 dinara dosudio zateznu kamatu od 29. oktobra 2001. godine do isplate. Ovaj iznos predstavlja obračunatu kamatu na iznos od 1.338.126,02 dinara do dana utuženja koja je pripisana glavnom dugu, pa po nalaženju drugostepenog suda, tužilac nema pravo na zateznu procesnu kamatu na obračunatu zateznu kamatu, jer je to u suprotnosti sa odredbom člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Tužiocu pripada pravo samo na zakonsku zateznu kamatu na iznos od 1.338.126,02 dinara-glavni dug od 29. oktobra 2001. godine do isplate, te je stoga u ovom delu prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Odlučujući o reviziji Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Prev. 36/11 od 31. marta 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca-protivtuženog izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5153/2010 od 16. decembra 2010. godine u odbijajućem delu zahteva i odbio je kao neosnovan zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 1. i 2. ).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i " Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom, a ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje (član 277.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje, a ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278.); da na dospelu a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno, da se na iznos neisplaćene kamate može zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu, da na povremena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kad je sudu podnesen zahtev za njihovu isplatu (član 279.); da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (član 1065).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će se u postupku u privrednim sporovima tužba uvek dostaviti tuženom na odgovor, da po prijemu odgovora na tužbu ili po proteku roka za odgovor na tužbu, predsednik veća odlučuje da li će zakazati pripremno ročište ili ročište za glavnu raspravu i da će pripremno ročište zakazati samo ako bi to, s ozbirom na složenost predmeta i druge okolnosti, doprinelo bržem ili jeftinijem rešavanju spora, da u hitnim slučajevima predsednik veća može odmah po prethodnom ispitivanju tužbe zakazati pripremno ročište ili ročište za glavnu raspravu i da protiv ove odluke predsednika veća nije dozvoljena žalba, kao i da je predsednik veća ovlašćen da u hitnim slučajevima zakaže ročište telefonom ili telegramom (član 495.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci podneli tužbu tada Trgovinskom sudu u Beogradu 29. oktobra 200 1. godine. Ustavni sud nalazi da je za ocenu postojanja povrede navedenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe relevantan period od 29. oktobra 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je postupanje nadležnog prvostepenog suda u ovom složenom parničnom postupku . Naime, Ustavni sud je utvrdio da se propust prvostepenog suda ogleda u tome što je nakon mesec i po dana zakazao prvo ročište za glavnu raspravu, a sledeće nakon pet meseci od održavanja prethodnog ročišta, dok je sledeća ročišta zakazivao u vremenskim intervalima od po dva meseca. Nakon tri godine od podnošenja tužbe prvostepeni sud je doneo presudu, koja je posle dva meseca usled očigledne omaške u kucanju ispravljena rešenjem. Nakon ukidanja prve prvostepene presude, prvostepeni sud je nakon četiri godine od podnošenja tužbe trebalo da utvrdi šta parnične stranke potražuju i po kojim ugovorima, a zatim da odredi komisiju veštaka, jer su u dotadašnjem toku postupka postoja li nalaz i i mišljenja dva sudska veštaka finansijske struke. U ponovnom postupku je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko komisije sudskih veštaka, koji su zbog složenosti predmeta nalaz i mišljenje dostavili godinu dana nakon određivanja veštačenja. U ponovnom postupku nisu održana četiri ročišta dva zbog toga što su se spisi predmeta nalazili u drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tuženog-protivtužioca na rešenje o novčanom kažnjavanju zbog nepoštovanja procesne discipline, a dva usled odstustva postupajuće sudije.

Ustavni sud je ocenio da su se podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o povraćaju više plaćenih sredstava po osnovu obračunatih kreditnih obaveza koje je tužilac-protivtuženi imao prema tuženom-protivtužiocu. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za propuste prvostepenog suda u pogledu preduzimanja svih radnji radi utvrđivanja činjeničnog stanja među parničnim strankama i trajanje osporenog parničnog postupka od devet i po godina .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja osporen og parničn og postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu, zbog dugog trajanja parničnog postupka.

7. Odlučujući o postojanju povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, protiv osporenog stava drugog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5153/10 od 16. decembra 2010. godine, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava, i to odredbe člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima .

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Predmet tužbenog zahteva je povraćaj više plaćenih sredstava po osnovu obračunatih kreditnih obaveza koje je tužilac-protivtuženi imao prema tuženom-protivtužiocu, a predmet protivtužbenog zahteva je dug tužioca-protivtuženog prema tuženom-protivtužiocu po osnovu dva ugovora o kreditu. Zatezna kamata nastaje kao posledica docnje u ispunjenju određene novčane obaveze i teče sve do ispunjenja iste dok glavni dug ne bude plaćen, nedeljiva je od njega i predstavlja sa njim celinu. Akcesornost zatezne kamate kao sporedno g pograživanj a u odnosu na glavno novčano potraživanje proizlazi iz odredaba člana 369. u vezi sa članom 295. Zakona o obligacionim odnosima i ista dospeva i zastareva jednovremeno sa glavnim novčanim potraživanjem, zbog čega zatezna kamata ne može da se tretira kao povremeno davanje, nezavisno od glavnog duga. Zbog ovoga, sve dok glavno novčano potraživanje ne bude izmireno, zatezna k amata ne može da se obračunava u apsolutnom iznosu za određeni vremenski period, zajedno sa glavnim potraživanjem, a sa ciljem da se ostvari pravo na procesnu zateznu kamatu. Ovo iz razloga kaznenog karaktera procesne zatezne kamate, a utužena zatezna kamata za određeni period, zajedno sa glavnim dugom na koji se odnosi nije samostalno izazvala vođenje spora, već kao sporedno potraživanje, čime nije izložila tužioca posebnim parničnim troškovima. Tek po izmirenju glavnog novčanog potraživanja, ukoliko nije plaćena i zatezna kamata, ista se osamostaljuje i obračunava u apsolutnom iznosu i kao za glavno potraživanje, radi njene isplate, moći će kod suda da se povede spor i ostvari procesna zatezna kamata.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Privredni apelacioni sud, za svoje stavove dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da stavom drugim izreke osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5153/10 od 16. decembra 2010. godine, podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu , odlučujući kao u stavu 3. izreke, prvi deo.

8. Odlučujući o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava ili sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, bio je da ispita da li je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca na mirno uživanje svojine, kako je to zajemčeno odredbama člana 58. st . 1. i 2. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je podnosilac ustavne žalbe izgubio parnični spor nije dovoljna da bi se utvrdila povreda prava iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, osim ukoliko podnosilac ne dokaže da mu je suprotno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, osporenom sudskom odlukom na arbitreran i nepravedan način, uskraćeno pravo na mirno uživanje svojine.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 3. izreke.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenog načela načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenog odredbom člana 22. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno navedeno ustavno načelo, jer se sadržina označenog načela ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa dugim trajanjem parničnog postupka.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti