Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je ocenio da je Apelacioni sud u Nišu naveo dovoljne i individualizovane razloge za produženje pritvora, posebno zbog opasnosti od uticaja na saučesnike u bekstvu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Olivera Vučić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. juna 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. K . izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž2. 1047/13 od 16. jula 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K . iz Leskovca je , 21 . avgusta 201 3. godine, preko punomoćnika J. C , advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž2. 1047/13 od 16. jula 2013. godine, zbog povrede prava na slobodu, na ograničeno trajanje pritvora i na pravično suđenj e, iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava iz člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se odredbe člana 5. navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava Republike Srbije .

Podnosilac u ustavnoj žalbi detaljno i hronoliški iznosti tok istražnog postupka koji se protiv njega vodi, kao i sadržinu kako osporenog rešenja kojim mu je pritvor pravnosnažno produžen, tako i rešenja koja su mu prethodila.

Povredu Ustavom zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. podnosilac ustavne žalbe zasniva na sledećim tvrdnjama: da osporeno rešenje ne sadrži jasne, dovoljne, individualizovane i konkretne razloge za produženje pritvora, odnosno da se „uporno ponavljaju paušalni i nejasni razlozi za produženje pritvora po osnovu uticanja na saučesnike koji su u bekstvu“; da „iako se tri puta po žalbama branioca ukidaju rešenja o produženju pritvora, u ponovljenom postupku prvostepeno veće Apelacionog suda donosi odluke sa identičnim obrazloženjima, ne postupajući po nalogu iz drugostepenih rešenja“; da se produženje pritvora opravdava trajanjem istrage, činjenicom da su dvojica okrivljenih u bekstvu, činjenicom da bi podnosilac mogao uticati na saokrivljene koji su nedostupni državnim oragnima i činjenicom da postoji osnovana sumnja da je njegovim radnjama pribavljena protivpravna imovinska korist saookrivljenima koji su u bekstvu, što, po njegovom mišljenju, samo po sebi ne može biti osnov za produženje pritvora; da nijedan opravdan razlog za produženje pritvora ne stoji; da sa saokrivljenima koji su u bekstvu „objektivno nema dodirnih tačaka “; da „nema elemenata koji bi ukazivali na opasnost uticanja na saokrivljene, s obzirom da je do sada prikupljenim dokazima u istrazi dovoljno rasvetljeno činjenično stanje, a dokazi će se izvoditi i veštačenjima ili uvidom u pisani materijal, koji je već dostupan sudu“; da se „trajanje pritvora mora svesti na najmanju moguću meru, i to samo u slučajevima njegove potpune opravdanosti“; da „sama činjenica da su dvojica saokrivljenih u bekstvu i da je za njima raspisana poternica nije dovoljna kao opravdani razlog za zadržavanje okrivljenog u pritvoru, u situaciji kada ne postoje okolnosti za koje bi bio zainteresovan da utiče na saokrivljene, niti postoji povezanost krivičnoprocesnog položaja Kocića i druge dvojice saokrivljenih, što je sud bio dužan da ceni“.

Povredu Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. podnosilac zasniva na sledećim tvrdnjama: da su „rešenja o produženju pritvora koja je doneo Viši sud u Leskovci i kasnije Apelacioni sud u Nišu u prvoj instanci tri puta ukidana zbog bitne povrede odredbi krivičnog postupka, a potom potvrđivana (po stavu odbrane kao mannjiva), sa gotovo identičnim sadržajem u pogledu razloga za određivanje pritvora, od strane istog suda - Apelacionog suda u Nišu“; da se „ovakvim postupanjem kod okrivljenog stvara pravna nesigurnost i doprinosi se osećanju bespomoćnosti pred sudskim organima koji odlučuju o zakonitosti određivanja i produženja pritvora“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i prava na naknadu štete i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen o rešenj e i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

U vreme podnošenja ustavne žalbe se protiv podnosioca vodio istražni postupak po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i dva krivična dela zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika. Istražni postupak se vodio i protiv još sedam lica.

Prema podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Leskovci Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine, koji mu se računa od 28. marta 2013. godine kada je lišen slobode, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Tokom trajanja istražnog postupka je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžavan.

Poslednji put pre podnošenja ustavne žalbe pritvor je produžen najduže do 23. avgusta 2013. godine rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kr. 46/13 od 11. jula 2013. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je, preko branioca, izjavio žalbu protiv rešenja o produženju pritvora Apelacionog suda u Nišu Kr. 46/13 od 11. jula 2013. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž2. 1047/13 od 16. jula 2013. godine je odbijena kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe protiv navedenog rešenja o produženju pritvora . U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je „imajući u vidu stanje stvari u spisima predmeta, pravilno prvostepeni sud utvrdio da i dalje stoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenima S. K . i D.S. predviđeni članom 142. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku; da „okolnosti navedene u obrazloženju pobijanog rešenja, da okrivljeni - saizvršioci A.Č. i R.J. nisu saslušani jer se nalaze u bekstvu i po raspisanoj poternici još uvek nisu privedeni, da su okrivljeni S. K . i D.S. sa istima bili u dugogodišnjim poslovnim odnosima, odnosno da su radnje za koje su okrivljeni S . K . i D.S. osnovano sumnjivi međusobno povezane sa radnjama ostalih okrivljenih, posebno sa radnjama A.Č. i R.J, a što proizilazi iz rešenja o sprovođenju istrage, te da postoji osnovana sumnja da je njihovim radnjama pribavljena protivpravna imovinska korist za preduzeća okrivljenih A.Č. i R.J. u iznosima bliže navedenim u rešenju o sprovođelju istrage, a koji iznosi višestruko prelaze iznose potrebne za kvalifikovani oblik krivičnog dela koje se okrivljenima stavlja na teret i po nalaženju Apelacionog suda predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju la će okrivljeni S. K . i D.S. boravkom na slobodi, ometati postupak uticajem na saučesnike koji još uvek nisu saslušani“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP bilo je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako, pored ostalog, osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, sučesnike ili prikrivače.

Odredbama člana 144. ZKP koje su, takođe, od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano, pored ostalog: da se na osnovu rešenja istražnog sudije, okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode, a posle tog roka okrivljeni se može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora (stav 1.); da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6.) može produžiti najviše za dva meseca i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP bilo je propisano: da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno i da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

Za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/ 14) propisana je kazna zatvora o dve do dvanaest godina.

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 1. ranije važećeg ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, bili su propisani su u tač. 1) do 5) stava 1. člana 142. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postipka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa, a imajuću u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporeno rešenj e, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžen zbog postojanja osnovane sumnje da je izvrši o više krivičnih de la zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, za koje krivično delo je zaprećena kazna zatvora od dve do dvanaest godina. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenj em pravnosnažno produžen na osnovu odred be člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale da će ometati postupak uticanjem na sučesnike.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž2. 1047/13 od 16. jula 201 3. godine je u odnosu na pritvorski razlog iz člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP navedeno da u daljem toku istrage treba da budu saslušana dva saokrivljena lica koja se trenutno nalaze u bekstvu i za kojima je raspisana poternica, a sa kojima je podnosilac ustavne žalbe bio u dugogodišnjim poslovnim odnosima, te da su radnje za koje se podnosilac osnovano sumnjiči međusobno povezane sa radnjama koja se stavljaju na tert nesaslušanim saokrivljenim licima, kao i da postoji osnovana sumnja da je radnjama podnosioca pribavljena protivpravna imovinska korist za preduzeća nesaslušanih saokrivljenih lica u iznosima koji višestruko prelaze iznose potrebne za kvalifikovani oblik krivičnog dela koja mu se stavljaju na teret. Apelacioni sud u Nišu je našao da sve navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju la će podnosilac boravkom na slobodi, ometati postupak uticajem na saučesnike koji još uvek nisu saslušani.

Ustavni sud je ocenio da je nadležni sud cenio sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje, te da osporen o rešenj e sadrž i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za postojanje osobitih okolnosti koje su ukazivale da će ometati postupak uticajem na saučesnike, zbog kojih se produženje pritvora pokazalo kao nužna mera. Naime, po oceni Ustavnog suda, krivični sud je prilikom odlučivanja o razlozima za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru opravdano ima o u vidu sledeće okolnosti: prvo, da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio četiri krivična del a zloupotrebe službenog položaja, od kojih dva u saizvršilaštvu; drugo, da dva saokrivljena lica nisu saslušana jer se nalaze u bekstvu i za njima je raspisana poternica, pri čemu je podnosilac sa njima bio u dugogodišnjim poslovnim odnosima; treće, da su radnje za koje se podnosilac osnovano sumnjiči međusobno povezane sa radnjama koja se stavljaju na tert nesaslušanim saokrivljenim licima, te da postoji osnovana sumnja da je radnjama podnosioca pribavljena protivpravna imovinska korist za preduzeća nesaslušanih saokrivljenih lica u iznosima koji višestruko prelaze iznose potrebne za kvalifikovani oblik krivičnog dela koja mu se stavljaju na teret. Ustavni sud smatra da su dati razlozi ustavnopravno prihvatljivi i da nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja krivičnog suda. Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje doneto u sprovedenom postupku u skladu sa zakonom , zasnovano na zakonom propisanim razlozima zbog kojih se licu može produžiti pritvor i da su u njemu, suprotno tvrdnjama podnosioca, navedeni detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru.

Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da osporeno rešenje ne sadrži jasne, dovoljne, individualizovane i konkretne razloge za produženje pritvora, odnosno da se „uporno ponavljaju paušalni i nejasni razlozi za produženje pritvora po osnovu uticanja na saučesnike koji su u bekstvu“.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe ( 21. avgust 201 3. godine) nalazio u pritvoru nepunih pet meseci (računajući od 28. marta 201 3. godine kada je lišen slobode), a da mu je pritvor produžen najduže do 23. avgusta 2013. godine. Imajući u vidu da je pritvor prema podnosi ocu ustavne žalbe produžen u kraćem trajanju od Ustavom i Zakonikom utvrđenog maksimalnog trajanja pritvora u istrazi, a da se istraga vodila protiv osam lica zbog ukupno osam krivičnih dela zloupotreba službenog položaja i četiri krivična dela građenje bez građevinske dozvole, Ustavni sud je ocenio da se istraga vodila sa primerenom hitnošću.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporen o rešenj e donet o iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da su u nj emu navedeni relevantni i dovoljni razlozi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka, koji se vodi sa primerenom hitnošću.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenj em nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosi oca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.