Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 13 godina. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje i zahtev za materijalnu štetu se odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. U. iz S, opština A, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. U. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5732/06 (inicijalno predmet P. 2166/99), a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 60088/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. U. iz S, opština A, je 15. avgusta 2012. godine, u ime sina P. U. iz S, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5937/99, a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 60088/10. Ustavnom žalbom osporena je i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5701/11 od 4. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je majka tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a potom i njegov staralac za poseban slučaj, 23. marta 1999. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo njen sin kada je služeći redovan vojni rok u bivšoj JNA u periodu od 10. januara do 13. maja 1994. godine, oboleo od šizofrene psihoze, što je utvrđeno prilikom njegovog lečenja u psihijatrijskim bolnicama; da je Prvi osnovni sud u Beogradu presudom P. 60088/10 od 22. marta 2011. godine odbio tužbeni zahtev kao neosnovan , sa obrazloženjem da je nastupila zastarelost prava na naknadu štete; da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž. 5701/11 od 4. jula 2012. godine odbio njegovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, ali sa drugačijim obrazloženjem, te da nije imao mogućnosti da se izjasni u odnosu na razloge zbog kojih drugostepeni sud njegov tužbeni zahtev smatra neosnovanim; da je Apelacioni sud utvrdio da je tužbeni zahtev neosnovan zato što tužena, kao pravni sledbenik JNA i SFRJ, ne snosi odgovornost za štetu nastalu u vezi sa vršenjem vojne službe u jedinicama koje su ostale na prostorima van granica SRJ, s obzirom da iste, nakon 19. maja 1992. godine nisu više bile pod komandom Vojske Jugoslavije; da „navodna“ odluka Predsedništva SRJ od 19. maja 1992. godine nije kao dokaz priložena spisu predmeta, te da Apelacioni sud nije mogao ceniti dokaz koji u postupku nije izveden i na osnovu tog dokaza kao „ključnog“ odbiti tužbeni zahtev.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, da ukine presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5701/11 od 4. jula 2012. godine, kao i da „odredi naknadu u iznosu od 400.000 dinara koliko su iznosili troškovi postupaka koje sam vodio“. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, već samo zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5732/06 (inicijalno predmet P. 2166/99), kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60088/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

V. U. iz S, majka tužioca, u svoje ime i kao punomoćnik tužioca, a potom i njegov staralac za poseban slučaj, podnela je 23. marta 1999. godine tužbu protiv tužene SRJ – Vojska Jugoslavije, radi naknade nematerijalne štete, koju je pretrpeo njen sin kada je, služeći vojni rok u bivšoj JNA u periodu od 10. januara do 13. maja 1994. godine, oboleo od šizofrene psihoze, što je utvrđeno prilikom njegovog lečenja u psihijatrijskim bolnicama.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 2166/99. Rešenjem P. 2166/99 od 24. maja 1999. godine određen je prekid postupka na osnovu člana 2. Uredbe o izmeni i dopuni Uredbe o stavljanj u u stanje mirovanja sudskih i drugih postupaka za naknadu štete pokrenutih do proglašenja ratnog stanja od 13. maja 1999. godine i člana 2. Uredbe o izmeni Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima.

Podneskom od 24. januara 2000. godine punomoćnik tužioca je tražio nastavak postupka. Na ročištu održanom 7. decembra 2000. godine određen je nastavak postupka, a predmetu je dodeljen novi broj P. 5937/99. Sledeće ročište održano je 14. novembra 2001. godine, kada je izvršen uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju i saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke, nakon čega je doneta prva prvostepena presuda.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5937/99 od 14. novembra 2001. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca – V. U. i P. U, koga zastupa V. U, da se obaveže tužena da im naknadi nematerijalnu štetu kao i zahtev tužilaca i tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5509/02 od 12. juna 2002. godine ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5937/99 od 14. novembra 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen broj P. 3989/02. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano šest ročišta. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U sprovedenom dokaznom postupku saslušana su dva svedoka, sprovedeno je veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra, saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke i izvršen uvid u pribavljenu zdravstvenu dokumentaciju za tužioca. Tužioci su podneskom od 28. februara 2005. godine precizirali tužbeni zahtev, nakon dostavljanja nalaza sa mišljenjem veštaka.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3989/02 od 30. januara 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena državna zajednica Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu u određenom iznosu kao što je navedeno u stavu prvom izreke, i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca preko dosuđenih a do traženih iznosa.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7018/06 od 14. jula 2006. godine ukinuo delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3989/02 od 30. januara 2006. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, pa se sa sigurnošću ne može ispitati pravilna primena materijalnog prava.

Ponovni postupak vođen je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5732/06, a do donošenja treće po redu prvostepene presude održana su dva ročišta (3. novembra 2006. godine i 5. marta 2007. godine). U sprovedenom dokaznom postupku određeno je dopunsko veštačenje od strane neuropsihijatra na okolnosti kako je uticao boravak tužioca u vojsci, u periodu od 10. januara do 13. maja 1994. godine, na razvoj bolesti, veštak se izjasnio u pogledu obavljenog veštačenja i prikupljena je potrebna medicinska dokumentacija za tužioca.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5732/06 od 5. marta 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu u određenom iznosu kao što je navedeno u stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca preko dosuđenih a do traženih iznosa.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 7531/07 od 7. novembra 2007. godine, u stavu prvom izreke odbio žalbu kao neosnovanu, potvrdio delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5732/06 od 5. marta 2007. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o naknadi štete tužiocu P. U. na ime duševnih bolova zbog umanjene opšte životne aktivnosti na iznos od 1.000.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5732/06 od 5. marta 2007. godine u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje V. U, kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog teškog invaliditeta sina iznos od 600.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Parnične stranke su izjavile reviziju protiv drugostepene presude.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 813/08 od 16. aprila 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje V. U. izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7531/07 od 7. novembra 2007. godine, u stavu drugom izreke, a usvojio reviziju tužene i ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 7531/07 od 7. novembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, i delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5732/06 od 5. marta 2007. godine u delu stava prvog izreke kojim je tužiocu P. U. dosuđeno na ime nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti 1.000.000 dinara, sa pripadajućom kamatom, i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je vraćen Drugom opštinskom sudu u Beogradu, na ponovni postupak i odlučivanje i dodeljen mu je broj P. 6435/09. Nakon 1. januara 2010. godine i sprovedene reorganizacije u pravosuđu, nadležnost za odlučivanje je prešla na Prvi osnovni sud u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 60088/10. Prvostepeni sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih nisu održana dva ročišta, zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kojem je obavljeno dopunsko veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra na okolnosti navedene u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 813/08 od 16. aprila 2009. godine, stranke su se izjasnile na nalaz sa mišljenjem veštaka i saslušan je veštak.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60088/10 od 22. marta 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca P. U. kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, da mu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i da mu naknadi parnične troškove, sa obrazloženjem da je potraživanje tužioca zastarelo imajući u vidu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je od njegovog otpuštanja iz neuropsihijatrijske bolnice u V. do podnošenja tužbe, prošlo više od tri godine.

Tužilac je izjavio žalbu protiv ove presude.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 5701/11 od 4. jula 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60088/10 od 22. marta 2011. godine. U obrazloženju ove drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je kod utvrđene činjenice da je tužilac upućen od strane VP 9000 Knin na služenje dela vojnog roka u VP 6494 Beograd u periodu od 10. januara 1994. do 13. maja 1994. godine, kada je nakon završene obuke, vraćen u matičnu jedinicu, te da regrutna komisija nije primetila ni jedan od faktora rizika služenja vojske, pogrešno prvostepeni sud zaključio da je regrutna komisija tužene propustila da izvrši specijalistički pregled i uoči simptome bolesti, jer je tužilac oboleo vršeći vojnu službu kao pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine, a ne Vojske Jugoslavije; da tužena nije odgovorna za štetu čiju naknadu potražuje tužilac, jer Vojska Jugoslavije i SRJ, kao pravni sledbenici JNA i SFRJ, odnosno tužena kao njihov pravni sledbenik, ne snose odgovornost za štetu nastalu u vezi sa vršenjem vojne službe u jedinicama koje su ostale na prostorima van granica SRJ, s obzirom na to da iste, nakon 19. maja 1992. godine (Odluka Predsedništva SRJ od 19. maja 1992. godine), više nisu bile pod komandom Vojske Jugoslavije.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 30. jula 2012. godine uručen V. U, kao staraocu za poseban slučaj tužioca P. U, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 23. marta 1999. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5701/11 od 4. jula 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao preko 13 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o tužbenom zahtevu u celini, doneo dve presude i dve delimične presude, i to: P. 5937/99 od 14. novembra 2001. godine, P. 3989/02 od 30. januara 2006. godine, P. 5732/06 od 5. marta 2007. godine i P. 60088/10 od 22. marta 2011. godine, od kojih su prve dve ukinute drugostepenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu, treća po redu presuda je ukinuta presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 813/08 od 16. aprila 2009. godine, zbog povrede pravila postupka, a četvrta po redu prvostepena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5701/11 od 4. jula 2012. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, kao i da je imao legitiman materijalni i moralni interes da sud u razumnom roku okonča predmetni postupak, u kojem je tražio naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Drugog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5732/06 (inicijalno predmet P. 2166/99), a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 60088/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke, i istovremeno našao da je samo usvajanje ustavne žalbe dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede Ustavom zajemčenog prava.

6. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe istu vezuje za troškove parničnog postupka, zbog čega je ocenio da nema Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. U odnosu na osporenu presudu i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, kao i istaknuti zahtev, ocenio da je ustavna žalba u tom delu očigledno neosnovana. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da, saglasno članu 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom za jemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju biti takvi da prima facie ukazuju da su osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom podnosiocu ustavne žalbe povređena ili uskraćena označena ustavna prava ili slobode.

Naime, u pogledu navoda podnosioca da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž. 5701/11 od 4. jula 2012. godine odbio njegovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, ali sa drugačijim obrazloženjem, te da nije imao mogućnosti da se izjasni u odnosu na razloge zbog kojih drugostepeni sud njegov tužbeni zahtev smatra neosnovanim, Ustavni sud konstatuje da je Ustavom (odredbom člana 36. stav 2.) zajemčeno pravo na pravno sredstvo i da se time garantuje dvostepenost u odlučivanju, ali ne i pravo na vanredni pravni lek. Dvostepenost u odlučivanju garantuje svokome pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, odnosno da će odluka organa kojom se odlučuje o nečijem pravu ili obavezi biti preispitana od strane višeg organa. Činjenica da je neko iskoristio pravo na žalbu, ne znači da će drugostepeni postupak imati povoljan ishod za njega. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ove navode ustavne žalbe ocenio kao očigledno neosnovane.

U pogledu navoda podnosioca da je Apelacioni sud utvrdio da je njegov tužbeni zahtev neosnovan zato što tužena, kao pravni sledbenik JNA i SFRJ, ne snosi odgovornost za štetu nastalu u vezi sa vršenjem vojne službe u jedinicama koje su ostale na prostorima van granica SRJ, s obzirom na to da iste, nakon 19. maja 1992. godine nisu više bile pod komandom Vojske Jugoslavije, da „navodna“ odluka Predsedništva SRJ od 19. maja 1992. godine nije kao dokaz priložena spisu predmeta, te da Apelacioni sud nije mogao ceniti dokaz koji u postupku nije izveden i na osnovu tog dokaza kao „ključnog“ odbiti tužbeni zahtev, Ustavni sud nalazi da je opštepoznata činjenica da je 22. maja 1992. godine došlo do međunarodnog priznanja Republike Hrvatske, kada je postala članica Organizacije Ujedinjenih nacija, te da nije postojala obaveza suda da izvede poseban dokaz u prilog utvrđivanja te činjenice, budući da je Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS, br. 125/04 i 111/09) propisano da se ne dokazuju činjenice koje su opštepoznate (član 230. stav 4.).

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud, u konkretnom slučaju, ne menjajući utvrđeno činjenično stanje, izveo drugačiji zaključak nego prvostepeni sud, što nije uslovilo drugačiju odluku o tužbenom zahtevu, ali upravo jeste različito obrazloženje, budući da je drugostepeni sud ocenio da je zaključivanje prvostepenog suda na osnovu nesporno utvrđenih činjenica, bilo pogrešno.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti