Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog neizvršenja presude protiv preduzeća sa većinskim državnim kapitalom. Država je obavezana da podnositeljki isplati materijalnu štetu u visini dosuđenog iznosa, jer je odgovorna za dugove takvih preduzeća.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6769/2024
05.12.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L. iz Suvog Dola kod Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L. i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 13/10 (stari broj I. 1213/08).

2. Utvrđuje se pravo M. L. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 13/10 od 1. marta 2010. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L. iz Suvog Dola kod Vranja je 24. jula 2017. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Vranja, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podnela Osnovnom sudu u Vranju tužbu protiv Republike Srbije, Visokog saveta sudstva, Osnovnog suda u Vranju, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Nišu je kao mesno nadležni sud, dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljka u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona smatra ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakla je da je vodila izvršni postupak na osnovu izvršne isprave radi naplate potraživanja iz radnog odnosa, ali koja nije naplatila, iako izvršni postupak traje više godina. Iz tog razloga je podnela prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem nadležnog suda.

Podnositeljka je tužbom zahtevala da naknadu materijalne štete u iznosu utvrđenom pravnosnažnom presudom, a povodom koje je vodila izvršni postupak. Takođe, zahtevala je i naknadu troškova postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je vodila izvršni postupak protiv izvršnog dužnika H. „J.“ AD Vranje na osnovu izvršne isprave, a radi naplate potraživanja iz radnog odnosa. Postupajući po njenom predlogu od 20. juna 2008. godine, Opštinski sud u Vranju je doneo rešenje o izvršenju I. 1213/08 od 23. juna 2008. godine, kojim je u celosti usvojio podneti predlog i odredio da se izvršenje sprovede plenidbom novčanih sredstava dužnika i prenosom zaplenjene tražbine. Podnositeljka je 4. januara 2010. godine podnela predlog za promenu sredstava izvršenja i to prodajom nepokretnosti, koji je Osnovni sud u Vranju usvojio i doneo rešenje o izvršenju I. 13/10 od 1. marta 2010. godine.

Izvršni dužnik H. „J.“ AD Vranje je preduzeće sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4 I. 311/16 od 17. juna 2016. godine, usvojen je prigovor predlagača Milke Leković, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrđeno je da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 1213/08 i naloženo je postupajućem sudiji preduzimanje svih procesnih radnji u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju u cilju okončanja izvršnog postupka u roku od četiri meseca, te da izvrši proveru da li je rešenje izvršeno, a podnositeljki su priznati troškovi postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Viši sud u Vranju je doneo rešenje Ržg. 53/16 od 13. jula 2016. godine kojim je usvojio žalbu predlagača M. L, pa preinačio rešenje Osnovnog suda u Vranju R4.I. 311/16 od 17. juna 2016. godine, tako što je naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 13/10 (raniji broj I. 1213/08), te da postupak okonča u najkraćem mogućem roku, da pozove predlagača da se izjasni o promeni sredstava izvršenja, dok je obavezao protivnika predlagača da predlagaču plati troškove postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. jula 2017. godine podnela tužbu Osnovnom sudu u Vranju protiv tužene Republike Srbije-Visokog saveta sudstva – Osnovnog suda u Vranju, radi naknade imovinske štete.

Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje Prr1. 200/17 od 20. februara 2018. godine, na osnovu kojeg se taj sud oglašava mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te spise predmeta dostavlja Osnovnom sudu u Nišu, kao mesno nadležnom.

Osnovni sud u Nišu je doneo presudu Prr1. 2/18 od 14. oktobra 2019. godine, kojom se obavezuje tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 13/10 (ranije broj predmeta I. 1213/08) isplati neisplaćena potraživanja po rešenju Osnovnog suda u Vranju I. 13/10 od 1. marta 2010. godine, kao i troškove postupka u iznosu od 54.000,00 dinara.

Viši sud u Nišu je, postupajući po žalbi tužene, doneo rešenje Gžrr1. 30/20 od 3. aprila 2024. godine kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Nišu Prr1. 2/18 od 14. oktobra 2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnositeljke, podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnositeljki povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenog potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, kao i o njenom zahtevu za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u izvršnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110 i 111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine - dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda usvojen prigovor podnositeljke i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom izvršnom postupku, u kojem je podnela predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave radi naplate potraživanja iz radnog odnosa prema izvršnom dužniku, a koji je usvojen, ali potraživanja nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Nišu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa u izvršnom postupku u predmetu I. 13/10 (raniji broj I. 1213/08), prema izvršnom dužniku sa društvenim, odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine dostupna na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnositeljke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnim žalbama uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih rešenjem o izvršenju Osnovnim sudom u Vranju I. 13/10 od 1. marta 2010. godine, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Takođe, imajući u vidu da je Ustavni sud u velikom broju predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ a.d. Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravno na naknadu materijalne štete u visni iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Ustavni sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova parničnog i izvršnog postupka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahteve podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljke ustavne žalbe, koja će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti