Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne povrede prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nisu povređena prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku, niti pravo na delotvorno pravno sredstvo u upravnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bratislava Đenića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. septembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bratislava Đenića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1425/07 od 21. maja 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bratislava Đenića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Ministarstvom odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove, Odeljenje za stambene poslove, Viša stambena komisija u predmetu broj Up-2 112-2/2006 i pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj U. 1425/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bratislav Đenić iz Niša je 4. maja 2009. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1425/07 od 21. maja 2008. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Ministarstvom odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove, Odeljenje za stambene poslove, Viša stambena komisija u predmetu broj Up-2 112-2/2006 i pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj U. 1425/07.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe na osnovu rešenja Stambene komisije Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 25944-13/2001 od 26. januara 2004. godine dobio stan u Nišu, ali da je Ministarstvo odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove svojim rešenjem UP-1 25944-21/2001 od 8. novembra 2006. godine, bez pravnog osnova, poništilo napred navedeno rešenje; da je podnosilac ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja podneo žalbu o kojoj je odlučeno rešenjem Ministarstva odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove, Odeljenje za stambene poslove, Viša stambena komisija Up-2 112-2/2006 od 17. januara 2007. godine, kojim je žalba odbijena, te da je podnosilac podneo i tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je osporenom presudom odbijena kao neosnovana; da mu je osporena presuda dostavljena 9. aprila 2009. godine, te da smatra da se trajanje postupka od tri godine i tri meseca pred organima uprave i pred nadležnim sudom ne može smatrati odlučivanjem u razumnom roku; da mu je povređeno i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, iz razloga što, iako je imao mogućnost korišćenja pravnih sredstava, odlučivanje po istim je odugovlačeno od stane upravnih organa i suda, te se ista pravna sredstva nisu mogla smatrati delotvornim; da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe retroaktivno primenjen propis, imajući u vidu da u vreme donošenja odluke o dodeli stana nije bilo na snazi Uputstvo o postupku za ostvarivanje prava zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore, kojim su propisani dodatni uslovi za rešavanje stambenih pitanja. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i rešenja upravnih organa.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Stambena komisija Vojne pošte 1313 Beograd je 26. januara 2004. godine donela rešenje UP-1 25944-13/2001, kojim je podnosiocu ustavne žalbe dat stan u zakup na određeno vreme, odnosno do 26. januara 2006. godine, sa obavezom učešća ličnim sredstvima u vrednosti od 30% površine dodeljenog stana.

Rešenjem Ministarstva odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove UP-1 25944-21/2001 od 8. novembra 2006. godine poništeno je rešenje Stambene komisije UP-1 25944-13/2001 od 26. januara 2004. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. decembra 2006. godine podneo žalbu protiv rešenja Ministarstva odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove UP-1 25944-21/2001 od 8. novembra 2006. godine. Rešavajući o žalbi, Ministarstvo odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove, Odeljenje za stambene poslove, Viša stambena komisija donelo je rešenje Up-2 112-2/2006 od 17. januara 2007. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac ustavne žalbe je 27. februara 2007. godine podneo tužbu nadležnom sudu. Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 21. maja 2008. godine, doneo osporenu presudu U. 1425/07, kojom je tužba, saglasno odredbi člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je po oceni navoda tužbe, odgovora na tužbu, kao i razmatranja spisa predmeta, Vrhovni sud Srbije našao da tužba nije osnovana; da je zaključkom stambenog organa Vojne pošte 1313 Beograd Up-1 25944-10/2001 od 29. jula 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo na dodelu trosobnog stana i to po čl. 9. do 19. Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore i da je po osnovu tih merila i kriterijuma označeno učešće u rešavanju stambenog pitanja ličnim sredstvima, a saglasno članu 17. Pravilnika u listi bodova, prema izjavi o ličnom učešću, određeno 30 bodova po tom kriterijumu, što znači, da je po osnovu ličnog učešća od 30% stekao pravo na 30 bodova i tako došao u prioritet za dodelu stana u zakup ispred stambenih interesenata koji nisu dali izjavu o ličnom učešću; da se, međutim, podnosilac ustavne žalbe nije odazvao na dva poziva za zaključenje ugovora o uplati učešća ličnim sredstvima, te da imajući u vidu da se nije odazvao na poziv za zaključenje ugovora i nije izvršio uplatu u smislu odredaba Uputstva o postupku za ostvarivanje prava zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore da stambeno pitanje rešavaju učešćem ličnim sredstvima, to je po oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilno zaključio tuženi organ uprave da je podnosilac ustavne žalbe odustao od ličnog učešća u rešavanju stambenog pitanja i da su se time stekli uslovi za poništenje rešenja o dodeli stana; da su neosnovani navodi iz tužbe da je Uputstvo propis koji je stupio na snagu nakon donošenja rešenja o dodeli stana, te da je primenjen retroaktivno, iz razloga što je u vreme kada je podnosilac bio u obavezi da po pozivu nadležnog organa izvrši uplatu i zaključi ugovor o učešću ličnim sredstvima u rešavanju stambenog pitanja i ugovor o zakupu stana, Uputstvo bilo na snazi, kako se to vidi i iz odredbe člana 49. stav 2. Pravilnika.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), propisano je da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, o zakonitosti pobijanog konačnog upravnog akta odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Vrhovni sud Srbije je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Naime, Vrhovni sud Srbije je odlučio o tužbi podnosioca, saglasno odredbi člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge, a koji navodi su gotovo identični navodima iz podnete tužbe, a u obrazloženju drugostepenog rešenja je detaljno navedeno zbog čega su svi navodi žalbe neosnovani. S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se ima ceniti povreda prava na suđenje u razumnom roku otpočeo 12. decembra 2006. godine, podnošenjem žalbe protiv rešenja Ministarstva odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove UP-1 25944-21/2001 od 8. novembra 2006. godine, kojim je poništeno rešenje Stambene komisije UP-1 25944-13/2001 od 26. januara 2004. godine. O podnetoj žalbi je drugostepeni organ, Ministarstvo odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove, Odeljenje za stambene poslove, Viša stambena komisija odlučio rešenjem Up-2 112-2/2006 od 17. januara 2007. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana, odnosno u roku od mesec dana od dana izjavljivanja žalbe, a što je saglasno roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Protiv drugostepenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije 27. februara 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je 21. maja 2008. godine doneo osporenu presudu U. 1425/07, odnosno u roku od jedne godine i tri meseca od dana podnošenja tužbe. Osporena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe nakon 11 meseci od dana donošenja.

Imajući u vidu da su drugostepeni postupak pred organom uprave i upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije okončani u periodu od jedne godine i četiri meseca, iako je osporena presuda dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe tek nakon 11 meseci od dana donošenja, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Ovo stoga što podnosiocu ustavne žalbe nije uskraćeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo, već je, naprotiv, protiv rešenja Ministarstva odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove UP-1 25944-21/2001 od 8. novembra 2006. godine izjavio žalbu drugostepenom upravnom organu, koji je razmotrivši sve žalbene navode doneo rešenje Up-2 112-2/2006 od 17. januara 2007. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je protiv konačnog upravnog akta podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, o kojoj tužbi je Vrhovni sud, nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, odlučio osporenom presudom. Podnosilac ustavne žalbe zapravo ističe da ova pravna sredstva nisu bila delotvorna, jer o njima nije odlučeno u razumnom roku. Po oceni Ustavnog suda, ni ovi navodi podnosioca ustavne žalbe nisu osnovani, s obzirom da je Sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba nije osnovana, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne povrede prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti