Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda u radnom sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Š . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 20 24. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2466/13 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo G. Š . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Š . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 27. juna 2019. godine, preko punomoćnika G . P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2466/13 .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je parnica po tužbi za isplatu određenih potraživanja iz radnog odnosa trajala punih 10 godina, što je neprimereno dugo, imajući u vidu da je reč o sporu hitne prirode .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnositeljki dosudi nematerijaln u štet u u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2466/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 3. aprila 20 09. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen og privrednog društva „T.“ a.d. Beograd, radi isplate određenih potraživanja po osnovu rada (zarade, doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, otpremnina zbog odlaska u penziju), koja su taksativno bila navedena u rešenju o prestanku radnog odnosa od 24. aprila 2008. godine . Predmet je zaveden pod brojem P1. 7385/09.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavi o 22. maja 20 09. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 11. septembra 20 09. godine. Naredno ročište, koje je bilo zakazano za 10. novembar 2009. godine, nije održano zbog štrajka advokata.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu. Zaveden je pod brojem P. 7652/10. Navedeni sud se rešenjem od 2. februara 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po tužbi tužilje, pa je predmet 7. aprila 2010. godine ustupljen Višem sudu u Beogradu. Rešavajući sukob nadležnosti po zahtevu Višeg suda u Beogradu, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R. 24/10 od 13. maja 2010. godine odredio da je, u konkretnom slučaju, stvarno nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu.

Predmet je navedenom sudu dostavljen 19. maja 2010. godine. Zaveden je pod brojem P1. 11063/10. Ročište za glavnu raspravu , zakazano za 10. novembar 2010. godine, odloženo je na saglasan predlog stranaka, zbog pokušaja mirnog rešenja spora. Nakon dva održana ročišta (26. januara i 18. maja 2011. godine), na kojima je postupajuća sudija najpre odredila saslušanje tužilje u svojstvu parnične stranke, a potom stavila van snage to procesno rešenje, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11063/10 od 18. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini. Tuženi je 1. jula 2011. godine izjavio žalbu. Spisi predmeta su 7. septembra 2011. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 3782/11 od 25. aprila 2013. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu, te je predmet 4. juna 2013. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i tada je dobio broj P1. 2466/13.

Tuženi je, u međuvremenu, usled sprovedene statusne promene, prestao da postoji. Tužilja je pravnog sledbenika (privredno društvo „ J.“ d.o.o. Beograd), podneskom od 8. oktobra 2013. godine, označila kao novog tuženog. To je bio i razlog odlaganja prvog ročišta u ponovnom postupku, koje je bilo zakazano za 23. oktobar 2013. godine. Na narednom ročištu, koje je održano 25. novembra 2013. godine, dozvoljeno je subjektivno preinačenje tužbe. U periodu do narednog presuđenja, zakazano je još sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana (neuredno pozivanje punomoćnika tuženog, štrajk advokata, predmet kod sudskog veštaka). Vremenski intervali između ročišta kretali su se od tri do pet meseci, s tim da je poslednji od njih iznosio mesec dana. U okviru dokaznog postupka obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje. Po primedbama tuženog, sudski veštak se pismeno izjasnio. Glavna rasprava je zaključena 16. novembra 2015. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2466/13 od 16. novembra 2015. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini. Tuženi je 23. marta 2016. godine izjavio žalbu, na koju je tužilja odgovorila podneskom od 20. maja 2016. godine. Spisi predmeta su 10. juna 2016. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 2140/16 od 9. septembra 2016. godine naložio ispravku prvostepene presude. Rešenje o ispravci doneto je 24. oktobra 2016. godine. Tuženi je i protiv te odluke izjavio žalbu.

Spisi predmeta su 12. decembra 2016. godine ponovo prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Nakon jednog ročišta na raspravi pred drugostepenim sudom, koje je održano 25. marta 2019. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 2140/16 od 25. marta 2019. godine, kojom je ukinuo pobijane nižestepene odluke (presudu i rešenje o ispravci), te je o zahtevima stranaka odluč eno tako što je u celini usvoj en tužbeni zahtev tužilje , pa je tužen i obaveza n da tužilji naknadi sve troškove parničnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11063/10 od 18. maja 2011. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. aprila 2009. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2140/16 od 25. marta 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao 10 godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, polazeći od toga da je za sve vreme izveden samo dokaz veštačenjem.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitimni interes da sud o nje nim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa .

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njen neznatni doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u odlaganju jednog ročišta za glavnu raspravu, kada su stranke najavile mogućnost mirnog rešenja spora.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snos e sud ovi. Ovde se naročito ima u vidu: da prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu evidentno nije poštovano načel o hitnosti u rešavanju ove vrste spora , što najbolje pokazuje činjenica da je za zakazivanje glavne rasprave nakon prijema odgovora na tužbu, nakon rešavanja sukoba nadležnosti i nakon vraćanja predmeta iz drugostepenog suda na ponovni postupak , prvostepenom sudu sva tri puta bilo potrebno po šest meseci; da su oba žalbena postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu neprimereno dugo trajala ( prvi godinu i osam meseci, drugi dve godine i tri meseca, ne računajući period pre vraćanja predmeta na ispravk u prvostepene presude) , s obzirom na neznatnu složenost pravnih pitanja o kojima je taj sud trebalo da se izjasni. Istovremeno, Ustavni sud smatra da su štrajk ovi advokata krajem 20 09. i u drugoj polovini 2014. godine, usled kojih dva ročišta za glavnu raspravu nisu mogla biti održana, objektivno uticali na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka .

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15, 10/ 23 i 92/23 ), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, neznatni doprinos podnositeljke ustavne žalbe i navedene objektivne okolnosti, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti