Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse u sporovima za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitog postupanja redovnih sudova. Pobijana presuda Apelacionog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete je u suprotnosti sa praksom Vrhovnog suda Srbije u istoj pravnoj stvari.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Tripkovića iz Zminjaka, Grad Šabac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Tripkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15101/10 od 14. oktobra 20 11. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustaljvne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Tripković iz Zminjaka, Grad Šabac, je 27. decembra 20 11. godine, preko punomoćnika Ratka Korlata, advokata iz Novog Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15101/10 od 14. oktobra 20 11. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, garantovan ih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je Apelacioni sud u Beogradu , postupajući po žalbi tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane , doneo osporenu presudu Gž. 15101/10 od 14. oktobra 20 11. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5473/07 od 9. novembra 20 09. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i estetske naruženosti, kao posledic e ranjavanja u sukobu sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske, za vreme odsluženja redovnog vojnog roka u nekadašnjoj JNA.

Podnosilac dalje ističe da mu je ovakvim postupanjem Apelacioni sud u Beogradu povredio pravo na pravično suđenje , koje se jemči članom 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, garantovano članom 36. stav 1. Ustava. Smatra da je pogrešno stanovište Apelacionog suda u Beogradu, kao drugostepenog suda i suda poslednje instance, da je njegovo potraživanje naknade nematerijalne štete, prouzrokovane krivičnim delom, zastarelo. Prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. februara 1998. godine, obavezno obraćanje nadležnom organu zahtevom za obeštećenje van spora, shodno odredbi iz člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, prekida tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, u smislu odredbe člana 388. Zakona o obligacionim odnosima. Tome u prilog ide i sudska praksa Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije. Prema shvatanju Apelacionog suda u Beogradu, činjenica da se podnosilac nadležnom organu obratio 23. marta 2007. godine, nije dovela do prekida toka zastarelosti.

Podnosilac takođe navodi da potraživanje naknade nematerijalne štete nije zastarelo iz razloga što se početak toka zastarelosti računa od završetka lečenja, kada se pouzdano može utvrditi stepen telesnog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene štete. U prilog tome dostavio je presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4382/11 od 24. avgusta 2011. godine.

Po daljim navodima, Apelacioni sud u Beogradu, u postupku donošenja osporene presude nije uzeo u obzir prekide zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, koja je posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZJ, pod kojima podrazumeva prekide zastarelosti krivičnog gonjenja za ovo delo, u smislu člana 104. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika (istraga i proširenje istrage protiv Ejupa Ganića i Jova Divjaka, u slučaju "Dobrovoljačka ulica", u slučaju "Purda" i slično).

Iz navedenih razloga podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređen a Ustavom zajemčen a ljudsk a prav a i istu poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni pojedinačni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Drugi opštinski sud u Beogradu je 9. novembra 2009. godine doneo presudu P. 5473/07 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 360.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 180.000,00 dinara i na ime estetske naruženosti iznos od 70.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, kao i na ime troškova parničnog postupka iznos od 129.800,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Istom presudom prvostepeni sud je u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah u iznosu od 200.000,00 dinara, kao i tužbeni zahtev preko dosuđenih a do traženih iznosa, u pogledu naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i estetske naruženosti,

U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac Goran Tripković kao vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka u bivšoj JNA, u VP 6138 Đakovo, prilikom vršenja vojne službe u ratnim uslovima, dana 15. septembra 1991. godine u Đakovu, ranjen gelerom u šaku desne ruke, a potom je pao u zarobljeništvo, gde je proveo desetak dana, uz svakodnevno psihičko i fizičko maltretiranje; da je usled povređivanja i zarobljavanja trpeo fizičke bolove i strah, da mu je opšta životna aktivnost umanjena za 20%, te da je došlo do estetske naruženosti lakog stepena; da je ceneći prigovor zastarelosti potraživanja tužene, parnični sud našao da je isti delimično osnovan, i to u pogledu naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah, iz razloga što je tužilac u zarobljeništvu bio do kraja septembra 1991. godine, do kada je i trpeo strah, a zahtev za obeštećenje van spora tuženoj je podneo 23. marta 2007. godine, odnosno po proteku 15 godina od nastanka ovog vida nematerijalne štete; da je u pogledu ostatka tužbenog zahteva prigovor zastarelosti neosnovan, iz razloga što je šeteta prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 12 4. Krivičnog zakona Jugoslavije i da njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, koji rok je propisan kao rok zastarelosti krivičnog gonjenja za to krivično delo, a u skladu sa članom 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od onog dana kada su pojedini vidovi štete dobili oblik konačnog stanja; da je kod tuži oca, u konkretnom slučaju , utvrđeno u toku 2007. godine da boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja, zbog čega tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti počinje od 2007. godine; da je nematerijalna šteta po osnovu fizičkih bolova i estetske naruženosti dobila konačan oblik nakon operacije vađenja gelera, 3. juna 1992. godine, a kako se tužilac tuženoj obratio zahtevom za obeštećenje 23. marta 2007. godine, potraživanje za ove vidove nematerijalne štete takođe nije zastarelo.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 15101/10 od 14. oktobra 20 11. godine kojom je preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5473/07 od 9. novembra 2009. godine u stavu prvom izreke , tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je , po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu , prvostepeni parnični sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je bez uticaja činjenica to što je kod tužioca utvrđeno oboljenj e od posttraumatskog stresnog poremećaja u 2007. godini i da je nematerijalna šteta zbog pretrpljenih fizičkih bolova i estetske naruženosti svoj konačan oblik dobila 3. juna 1992. godine; da u konkretnom slučaju tužilac potražuje štetu nastalu izvršenjem krivičnog dela, pa se zast arelost ceni po odredbama člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da je bez uticaja momenat saznanja za štetu i njenog učinioca, već je od uticaja to kada je šteta nastala; da je u konkretnom slučaju štetni događaj nastupio septembra 1991. godine, a tužba podneta 4. septembra 2007. godine, odnosno nakon 15 godina, pošto je nastupila i zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune, zbog čega je potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete zastarelo u smislu odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Podnošenjem zahteva za obeštećenje van spora od 23. marta 2007. godine, po daljem nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, nije došlo do prekida zastarelosti, jer se rok za isticanje zahteva za naknadu štete može produžavati u slučaju prekida i zastoja krivičnog gonjenja, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) koje se odnose na pravo na naknadu štete, a kojima je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kada je šteta pro uzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.); da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, što takođe važi i za zastoj zastarevanja (član 377. st . 2. i 3.). Odredbom člana 388. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja.

U ovoj ustavnosudskoj stvari od zanačaja je i Zakon o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05 ), važeći u vreme podnošenja tužbe od strane podnosioca ustavne žalbe, konkretno odredba člana 194. Zakona, kojom je propisano : da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud (stav 1.); da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora (stav 2.); da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (stav 3.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koj e se poziva podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Vrhovni sud Srbije i Vrhovni kasacioni sud, kao sudovi poslednje instance u konkretnim slučajevima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneli različite presude u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu utvrđeno je: da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, s obzirom na to da je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete isti kao i rok zastarelosti krivičnog gonjenja odgovornog lica; da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, da taj rok iznosi 15 godina i da je objektivne prirode, zbog čega se računa od momenta nastupanja štetnog događaja, a ne od momenta saznanja za štetu i obim štete; da obraćanje oštećenog nadležnom organu tužene zahtevom za obeštećenje van spora ne dovodi do prekida zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete. Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine utvrđeno je da se radi o šteti nastaloj usled krivičnog dela i da je rok zastarelosti ovog potraživanja, prema članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jednak roku zastarelosti krivičnog gonjenja, koji iznosi 15 godina. U konkretnom slučaju, tužilac je ranjen 30. septembra 1991. godine, a zahtev za obeštećenje van spora Direkciji za imovinskopravne poslove Ministarstva odbrane Republike Srbije podneo je 7. septembra 2006. godine, čime je, po nalaženju Vrhovnog suda Srbije , prekinuo tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, pre isteka roka iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine se navodi: da se u konkretnom slučaju štetni događaj (ranjavanje tužioca) desio 15. novembra 1991. godine; da se za naknadu nematerijalne štete, odnosno za njene pojedine vidove, ne može primeniti opšte pravilo za računanje početka roka zastarelosti potraživanja, tačnije da se isti računa od trenutka nastanka štete, već je za ocenu obima pretrpljene nematerijalne štete relevantno utvrđenje svih činjenica i okolnosti, koje su od značaja za utvrđivanje visine takve štete, shodno članu 200. Zakona o obligacionim odnosima; da je jedino merodavan momenat završetka lečenja, jer se tek tada može pouzdano utvrditi stepen telesnog ili psihičkog oštećenja, odnosno obim pretrpljene štete; da kako je tužilac, u konkretnom slučaju, sa lečenjem završio 2. decembra 1991. godine, a tužbu sudu podneo 24. novembra 2006. godine, to po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nije protekao rok zastarelosti od 15 godina, u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je različita praksa redovnih sud ova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 36. stav 1. Ustava, utvrdio da je različita ocena Vrhovnog suda Srbije u pogledu pravne prirode zahteva za obeštećenje van spora iz člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije i njegovog uticaja na tok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, kao i različita ocena Vrhovnog kasacionog suda u pogledu početka roka zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u sva tri slučaja, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (" Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, koju je Evropski sud za ljudska prava doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

6. Odlučujući o ostalom delu ustavne žalbe podnosioca i navedenom ustavnopravno m razlogu u vezi osporene presude, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji je Apelacioni sud u Beogradu primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima, samo formalno se, u suštini, pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je osporavana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u istoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti, pored drugih, Rešenje Ustavnog suda Už-2673/2010 od 4. novembra 2010. godine), odnosno da podnosioci nisu svoje tvrdnje potkrepili dokazima koji bi doveli u sumnju zaključak sudova o zastarelosti potraživanja tužilaca za naknadu štete (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2684/2010 od 6. oktobra 2010. godine). Ustavni sud je utvrdio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, te da je odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Ovaj rok je objektivan rok zastarelosti potraživanja i računa se od momenta nastanka štete, a kako je šteta nastala septembra 1991. godine, to dalje ukazuje da momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nema značaja za zaključak da predmetna potraživanja tužioca nisu zastarela. Ustavni sud je , stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, a imajući u vidu da važećim odredbama Zakona o Ustavnom sudu nije predviđena mogućnost poništavanja sudskih odluka, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede navedenog prava u konkretnom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" , kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11)doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse u sporovima za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti