Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao nepunih deset godina. Sud utvrđuje pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. K . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59672/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. K . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 23. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika G . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1773/14 od 31. marta 2015. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo, na pravično suđenje i na pravno sredstvo, utvrđenih odredbama člana 23, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59672/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored opisa činjenica koje su prethodile parničnom postupk u, naveo: da je postupak predugo trajao i da ročišta nisu zakazivana , niti održavana u dužem periodu, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je do povrede prava na pravično suđenje došlo zbog toga što je iznos dosuđene naknade nematerijalne štete prenisko određen; da povredu prava na pravno sredstvo vezuje za činjenicu da Apelacioni sud u Beogradu nije odlučio o delu žalbe koj a se odnosi na odbijanje dela tužbenog zahteva za isplatu kamate na „glavni dug“ u iznosu 1.615.475,97 dinara, počev od 1. juna 2007. godine, pa do isplate; da smatra da je došlo do povre de prava na dostojanstvo, zbog dugog trajanja postupka i osećaja neizvesnosti u pogledu uspeha u parnici. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i za zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59672/10 (u daljem tekstu: Osnovni sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. juna 2005. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora (pravnog prethodnika Republike Srbije) - Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i naknade materijalne štete po osnovu neisplaćene invalidske penzije i razlike između zarade koju bi ostvarivao da je ostao redovan oficir Vojske Jugoslavije.

Tužena je 23. juna 200 5. godine odgovorila na tužbu, osporavajući i osnov i visinu tužbenog zahteva . Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 16. novembar 2005. i 16. mart 2006. godine nisu održan a „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok ni treće po redu ročište zakazano za 18. septembar 2006. godine nije održano. Do kraja 2006. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu, na kome je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem. Određeni sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 25. decembra 2006. godine, na koji stranke nisu imale primedaba.

Na ročištu za glavnu raspravu održano m 13. marta 2007. godine Opštinski sud je odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Sudski veštak je 15. juna 2007. godine dostavio nalaz i mišljenje sudu, a ročište zakazano za 21. jun 2007. godine je odloženo, radi upoznavanja tužioca sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Tužilac je 11. jula 2007. godine „precizirao visinu tužbenog zahteva u skladu sa nalazima i mišljenjima veštaka“, a nakon ročišta održanog 28. novembra 2007. godine, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 4424/05, kojom je delimično usvojio tužbene zahtev e tužioca.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1025/08 od 24. decembra 2008. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 4424/05 od 28. novembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom do kraja 2009. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok su u toku 2010. godine pred Osnovnim sudom održan a tri ročišta.

Osnovni sud je drugu po redu prvostepenu presudu P. 59672/10 doneo 24. decembra 2010. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati: na ime naknade materijalne štete, koja se ogleda u neisplaćivanja invalidske penzije za period od 8. marta 1994. do 10. novembra 1998. godine iznos od 2.680.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2007. godine, pa do isplate ; na ime naknade materijalne štete - razlike između zarade koju bi ostvarivao po redovnom toku stvari i invalidske penzije za period od 8. marta 1994. do 23. maja 1998. godine iznos od 472.977,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2007. godine, pa do isplate; na ime naknade materijalne štete - razlike između zarade koju bi ostvarivao po redovnom toku stvari i invalidske penzije za period od 23. maja 1998. do 31. avgusta 2006. godine iznos od 579.278,81 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2007. godine, pa do isplate; na ime naknade materijalne štete - razlike između zarade koju bi ostvarivao po redovnom toku stvari i invalidske penzije za period od 1. septembra 2006. godine, pa ubuduće , dok za to postoje zakonski uslovi od po 3.026 dinara, da će navedeni iznos za period od 1. septembra 2006. do 28. novembra 2007. godine biti isplaćen odjednom, a od 28. novembra 2007. godine, pa ubuduće jednom mesečno počev od 1. do 10. u mesecu za prethodni mesec; na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 250.000 dinara, sa pripadajućom kamatom i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 500.000 dinara, sa pripadajućom kamatom, kao i za naknadu troškova parničnog postupka. U stavu drugom izreke presude je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove, dok je u stavu trećem izreke tužilac oslobođen plaćanja troškova sudskih taksi.

Tužilac je 18. februara 2011. godine izjavio žalbu protiv navedene presude, a Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je rešenjem Gž. 2575/11 od 7. marta 2013. godine vratio Osnovnom sudu predmet radi dopune postupka.

Postupajući po nalogu iz drugostepenog rešenja, Osnovni sud je rešenjem P. 59672/10 od 16. aprila 2013. godine ispravio presudu P. 59672/10 doneo 24. decembra 2010. godine, a spise predmeta 26. februara 2014. godine dostavio Apelacionom sudu radi odlučivanja o žalbi tužioca.

Apelacioni sud je rešenjem Gž. 644/14 od 10. marta 2014. godine ponovo vratio Osnovnom sudu predmet radi dopune postupka (pismeni otpravak rešenja P. 59672/10 od 16. aprila 2013. godine nije bio dostavljen punomoćniku tužioca).

Osnovni sud je postupio po nalogu iz rešenja Gž. 644/14 od 10. marta 2014. godine, a Apelacioni sud , nakon što je održavao raspravu, doneo je osporenu presudu Gž. 1773/14 od 31. marta 2015. godine, kojom je u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu presudu Osnovnog suda P. 59672/10 od 24. decembra 2010. godine u delu stava prvog njene izreke, tako što je obavezao tuženu da tužiocu isplati: na ime neisplaćenih penzija u periodu od 1. aprila 1994. do 23. maja 1998. godine iznos od 56.944,565 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2007. godine, pa do isplate i iznos od 1.615.475,97 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate na dan 31. maj 2007. godine; na ime naknade materijalne štete - razliku između zarade i invalidske penzije tužioca u periodu od 1. septembra 2006. godine, pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi mesečni iznos od po 3.026 dinara, da će navedeni iznos za period od 1. septembra 2006. godine do 28. novembra 2007. godine biti isplaćen odjednom, a od 28. novembra 2007. godine, pa ubuduće, mesečno počev od 1. do 10. u mesecu za prethodni mesec; na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 100.000 dinara, sa pripadajućom kamatom i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 500.000 dinara, sa pripadajućom kamatom, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda potvrđena. U stavu drugom izreke je preinačeno rešenje o troškovima postupka.

Rešenjem Apelacionog suda Gž. 1773/14 od 6. jula 2015. godine ispravljena je osporena presuda istog suda Gž. 1773/14 od 31. marta 2015. godine u obrazloženju, a u pogledu iznosa troškova postupka.

Osporena presuda Apelacionog suda Gž. 1773/14 od 31. marta 2015. godine i rešenje Apelacionog suda Gž. 1773/14 od 6. jula 2015. godine dostavljeni su punomoćniku tužioca 28. septembra 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, pored ostalog je utvrđeno: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da na dospelu a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno, da se na iznos neisplaćene kamate može zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu (član 279. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 14. juna 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 31. marta 2015. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišt a da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nepunih deset godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen, da bi mogao opravdati skoro decenijsko trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da ce o njegovim tužbenim zahtevima za naknadu materijalne i nematerijalne štete odluči u razumnom roku, kao i da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka .

Osnovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude P. 59672/10 od 24. oktobra 2010. godine, trajao četiri i po godine, što se ne može smatrati prihvatljivim.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1773/14 od 31. marta 2015. godine, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Naime, što se tiče navoda ustavne žalbe da je dosuđeni iznos na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha prenisko određen, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud prilikom odlučivanja imao u vidu sadržinu odredbe člana 200. ZOO . Pored toga, Ustavni sud ističe da visina naknade nematerijalne štete zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih stanja i okolnosti, o čemu kao što je već navedeno, odlučuju parnični sudovi, a ne Ustavni sud.

U vezi sa navodima podnosi oca ustavne žalbe da Apelacioni sud nije odlučio o delu žalb e koji se odnosi na odbijanje kao neosnovanog tužbenog zahteva za isplatu kamate na iznos „glavnog dug a“ od 1.615.475,97 dinara, počev od 1. juna 2007. godine, pa do isplate, Ustavni sud najpre ukazuje da navedeni iznos od 1.615.475,97 dinara predstavlja obračunatu zakonsku zateznu kamatu (tzv. uglavničenu kamatu) , kao i to da je izrekom osporene drugostepene presude odlučeno o zahtevu koji se odnosi na pravo podnosioca na kamatu na navedeni iznos, i to tako što je isti pravnosnažno odbijen kao neosnovan, jer je u tom delu prvostepena presuda potvrđena. Iako Ustavni sud nalazi da je tačan navod da drugostepeni sud nije obrazložio zbog čega je označenom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, takav propust Apelacionog suda, u konkretnom slučaju, nije takve prirode da bi prouzrokovao povredu prava na pravično suđenje ili prava na pravno sredstvo. Ovo stoga, što iz dugogodišnje ustanovljen e prakse redovnih sudova (well-established jurisprudence) zasnovane na sadržini i tumačenju člana 279. ZOO, proizlazi da samo na kamatu koja je obračunata na plaćeni glavni dug može biti dosuđena procesna zatezna kamata, i to od dana isticanja zahteva , a to ovde nije slučaj (videti, pored ostalih, presudu Privrednog apelacionog suda u Beogradu, Pž. 145/16 od 25. maja 2016. godine).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud nije razmatrao navode kojima se ukazuje na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer je njih već ocenio prilikom razmatranja da li je došlo do povrede prava na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava vezuje za činjenicu da je predmetni parnični postupak predugo trajao, te stoga, u situaciji kada je utvrđena povred a prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ne nalazi potrebu da posebno razmatra navodnu povred u označenog prava .

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1773/14 od 31. marta 2015. godine jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da za to nema osnova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti , pored mnogih drugih, Odluku ovoga suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti