Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu sudije porotnika, utvrđujući povredu prava na pravnu sigurnost. Različite odluke viših sudova o roku zastarelosti za naknade sudijama porotnicima (tri naspram deset godina) stvorile su pravnu nesigurnost, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsedni k Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đuk ić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. P . iz Kr uševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. januara 202 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. P . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 11581/16 od 2 6. maja 2017. godine i utvrđuje da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. P . iz Kruševca podneo je Ustavnom sudu, 4. avgusta 2017. godine, preko punomoćnika M . D, advokata iz Jagodine, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 11581/16 od 26. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava sudska odluka kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca u sporu koji je vodio zbog manje isplaćene naknade i nagrade za vršenje dužnosti sudije porotnika u periodu od 1. aprila 2005. do 11. jula 2007. godine. Po mišljenju podnosioca, osporenom presudom mu je povređeno pravo na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava. Podnosilac smatra da ima pravo na isplatu ove razlike, te da njegovo potraživanje zastareva u roku od deset godina, kako je to propisano odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), a ne u roku od tri godine kako je to zaključio drugostepeni sud u osporenoj presudi. Ovo sve u situaciji kada su, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, sudovi različito sudili i primenjivali rok zastarelosti od deset godina. D ostavlja više drugostepenih presuda različitih sudova, kao i jedno drugostepeno rešenje kojim je ukinuta prvostepena presuda, donetih u periodu od 2011. do 2017. godine, ističući da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje , kao i pravo na jednaku zaštitu prava.

Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29 . aprila 201 5. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstv a pravde – Osnovn og sud a u Kr uševcu, radi duga po osnovu neisplaćene naknade i nagrade za rad sudije porotnika za period od 1. aprila 2005. do 11. jul a 200 7. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7313/15 od 3. oktobra 2016. godine tužbeni zahtev podnosioca odbijen je kao neosnovan.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 11581/16 od 2 6. maja 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuži oca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7313/15 od 3. oktobra 2016. godine.

U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuži lac obavljao dužnost sudije porotnika u Osnovnom sudu u Kruševcu u periodu od 2002. godine do 11. jula 200 7. godine; da mu je za utuženi period od 1. aprila 2005. do 11. jula 2007. godine isplaćena naknada u manjem iznosu od onog koji bi mu pripa o prema Odluci o naknadama i nagradama sudijama porotnicima; da je tužena istakla prigovor zastarelosti; da je prvostepeni sud pravilno ocenio da se u konkretnom slučaju primenjuje rok zastarelosti od tri godine propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, iz kog razloga je odbio tužbeni zahtev tužioca, imajući u vidu da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 29. aprila 2015. godine, a da je od 16. maja 2005. godine, kao početaka roka zasta relosti pa do podnošenja tužbe protekao rok od tri godine, kao i rok od pet godina u kome je tužilac mogao ostvariti potraživanje koje mu pripada; da su neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog toga što je odredbom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanja povremenih davanja, koja dospevaju godišnje ili u kraćim vremenskim razmacima, predstavljaju povremena potraživanja koja zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja; da se u konkretnom slučaju neisplaćeni iznosi koji se potražuju tužbenim zahtevom odnose na nagrade i naknade po osnovu vršenja dužnosti sudija porotnika, koje, i po nalaženju višeg suda, predstavljaju povremena potraživanja koja dospevaju do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec, zbog čega se na njih ima primeniti rok zastarelosti predviđen odredbom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – Odluka USJ i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99 – dr. propis , 23/99 – ispr , 35/99 – dr. propis i 44/99 – dr. propis) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, te da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost , kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnosi lac svoje tvrdnje o povredi pr ava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u istoj činjenično j i pravno j situacij i doneli različite presude u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika i time doveli podnosi oca u neravnopravan položaj u odnosu na druge tužioce čiji su tužbeni zahtev i usvojen i.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 11581/16 od 2 6. maja 2017. godine ocenio da potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika ima karakter povremenog potraživanja iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, koje dospeva na mesečnoj bazi i koje zastareva u roku od tri godine.

Ustavni sud je izvršio uvid u presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine, Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine, Gž. 7448/15 od 26. februara 2016. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5057/15 od 21. januara 2016. godine, te presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7681/15 od 17. marta 2016. godine, Višeg suda u Jagodini Gž. 1092/17 od 15. juna 2017. godine i Višeg suda u Smederevu Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine, kao i rešenje Višeg suda u Smederevu Gž. 526/12 od 30. novembra 2012. godine, koje sudske odluke su dostavljen e uz ustavnu žalbu kao dokaz različitog postupanja sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama i u kojima je u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zauzet sasvim suprotan stav, prema kome potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika dospeva odmah, a ne u određenim vremenskim razmacima, te da takvo potraživanje zastareva u opštem roku zastarelosti od deset godina, u smislu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Navedenim sudskim odlukama pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca (osim kada je reč o rešenju Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5057/15 od 21. januara 2016. godine , kojim je ukinuta prvostepena presuda, ali ipak izražen stav da takvo potraživanje zastareva u opštem roku zastarelosti od deset godina ), koji su u okviru posmatranog perioda obavljali dužnost sudije porotnika, te je obavezana tužena Republika Srbija da im, na ime potraživane razlike naknade i nagrade koja im je isplaćena za obavljanje dužnosti i one koja im pripada na osnovu odredaba čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja navedenih drugostepenih odluka proizlazi da su parnični sudovi cenili prigovor zastarelosti koji je tužena istakla, ali da su našli da je on neosnovan, budući da konkretna potraživanja nisu povremena, te se ocena osnovanosti ovog prigovora ne može vršiti primenom odredbe člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, već člana 371. Zakona, a u tim uporednim slučajevima, nije protekao rok od deset godina od nastanka potraživanja do podnošenja tužbe sudu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu doneo drugačiju odluku u predmetu sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnosi oca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu n a druge sudije porotnike čiji su tužbeni zahtev i za isplatu razlike naknade i nagrade pravnosnažno usvojen i. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, broj predstavke 39005/04 , od 20. maja 2008. godine , stav 41. i Beian protiv Rumunije, broj predstavke 30658/05 , od 6. decembra 2007. godine , st. 34-40.), te da je sama činjenica da je sud poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja, donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosi oca ustavne žalbe .

Ustavni sud je konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, dok su dostavljenim presudama, u parnicama vođenim po tužbama lica koja su takođe bila sudije porotnici, sa istim tužbenim zahtev ima, istaknutim prema istom tuženom, pravnosnažno usvojeni tužbeni zahtevi tih tužilaca. Budući da je, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe bi o u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci u navedenim slučajevima, to je podnosi lac, odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, doveden u bitno različit položaj od onoga u kojem su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvojeni. Ustavni sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost , kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev podnosioca, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2 . izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, a da nije nadležan da kao instancioni sud ispituje zakonitost odluka nadležnih sudova. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, koji predstavljaju ponavljanje nje govih navoda iz žalbe protiv prvostepene presude, o kojima se drugostepeni sud u osporenoj presudi već izjasnio, ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 11581/16 od 26. maja 2017. godine , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti