Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud je propustio da uzme u obzir akt državnog organa kojim je priznat zastareli dug, što je dovelo do arbitrerne primene prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. K. iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. K. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3379/10 od 5. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3379/10 od 5. oktobra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1745/10 od 26. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. K. iz S. je 26. decembra 2011. godine, preko punomoćnika, advokata A. M. iz S, izjavio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3379/10 od 5. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3898/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine i naknade za vreme nezaposlenosti; da su prvostepena i drugostepena presuda donete u skladu sa dugogodišnjom sudskom praksom Okružnog suda u Novom Sadu, po kojoj su potraživanja tužilaca, pa i podnosioca ove ustavne žalbe, smatrana sticanjem bez osnova, za koje je rok zastarelosti deset godina; da je nakon formiranja nove mreže sudova, Apelacioni sud u Novom Sadu povodom iste vrste predmeta, 23. juna 2010. godine objavio zauzeto pravno shvatanje po kome potraživanje tužilaca predstavljaju zahtev za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze za koje, takođe, važi opšti rok zastarelosti od deset godina; da je Vrhovni kasacioni sud takav stav promenio i da je zauzeto stanovište da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete i roku zastarelosti od tri godine; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je Vrhovni kasacioni sud presudio na suprotan način u odnosu na veliki broj do sada pravnosnažno presuđenih predmeta, te da je stvorena pravna nesigurnosti i sumnja u nepristrasan i nezavisan rad sudova.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3898/08 od 23. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike da tužiocu isplati na ime dopunske zaštite i naknade za vreme nezaposlenosti za period od oktobra 1999. godine , pa do marta 2006. godine novčane mesečne iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , bliže označenom u tom stavu izreke. U stavu drugom obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1745/10 od 26. maja 2010. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3898/08 od 23. septembra 2008. godine.

Protiv drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da o reviziji Vrhovni kasacioni sud odluči primenom člana 395. Zakona o parničnom postupku. Apelacioni sud u Novom Sadu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1745/10 od 26. maja 2010. godine u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, zbog različite prakse tog suda i Vrhovnog suda Srbije, s obzirom na različite stavove izražene u odlukama ovih sudova i različito postupanje sudova prilikom ocene pravne prirode ovakve vrste sporova i ocene prigovora zastarelosti potraživanja tužilaca u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 3379/10 od 5. oktobra 2011. godine kojom delimično preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3898/08 od 23. septembra 2008. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1745/10 od 26. maja 2010. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu utuženih novčanih iznosa na ime dopunske zaštite i naknade za vreme nezaposlenosti za period od 1. oktobra 1999. godine, pa do 1. maja 2005. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužiocu rešenjem Opštinske uprave Skupštine opštine Sombor od 18. novembra 1998. godine, kao ratnom invalidu VIII grupe sa 40% invaliditeta, priznato pravo na dopunsku ličnu invalidninu, a rešenjem od 22. decembra 1998. godine i pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti; da je u periodu od oktobra 1999. godine, pa do marta 2006. godine, tužena tužiocu isplaćivala ličnu invalidninu i naknadu za vreme nezaposlenosti u iznosima nižim od priznatih navedenim rešenjima; da je tužilac zahtevao razliku između isplaćenih i pripadajućih mesečnih iznosa naknada za period od oktobra 1999. godine, pa do marta 2006. godine; da je tužilac podneo tužbu 9. maja 2008. godine. Dalje je navedeno: da su nižestepeni sudovi zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu isplati neisplaćenu razliku u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije isplatila celokupan iznos potraživanja koji im je priznat rešenjem organa tužene; da potraživanje tužioca nije zastarelo, s obzirom na to da ovakva potraživanja zastarevaju u opštem roku zastarelosti od deset godina i da kamata na dospele iznose teče od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja do isplate; da se revizijom tužene osnovano ukazuje da su odlučujući o zahtevu tužioca nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili prigovor zastarelosti potraživanja tužioca u celini kao neosnovan; da se utuženi iznosi saglasno članu 28. u vezi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca određuju u mesečnim iznosima isplaćuju po isteku meseca za koji se isplata vrši, te da se takva potraživanja smatraju povremenim potraživanjima u smislu člana 372. stav 1. u vezi člana 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja; da imajući u vidu momenat podnošenja tužbe - 9. maj 2008. godine i delimičnu osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti, potraž ivanje je zastarelo za period od oktobra 1999. godine, do maja 2005. godine, te je u tom delu tužbeni zahtev delimično odbijen kao neosnovan; da u preostalom delu (za period od tri godine pre podnošenja tužbe) od maja 2005. godine, potraživanje nije zastarelo, pa kako visina neisplaćenog dela potraživanja nije sporna, to je revizija delimično odbijena kao neosnovana.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe zakona navedene u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3379/10 od 5. oktobra 2011. godine pogrešno primenjeno materijalno pravo na njegovu štetu. Svoje navode obrazlaže navodno pogrešnom ocenom revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelosti. Razmatrajući ove navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, revizijski sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava koje predstavlja povremeno potraživanje koje zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da, u tom smislu, podnosilac u jednom delu svog tužbenog zahteva nema pravo da traži sudskim putem isplatu naknade za vreme nezaposlenosti i dopunsku ličnu invalidninu (kao prava iz korpusa invalidskih primanja), jer je tužbu podneo 9. maja 2008. godine, tako da su sva potraživanja po tom osnovu dospela do 9. maja 2005. godine, zastarela.

Imajući u vidu da se potraživanje naknade za vreme nezaposlenosti određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca i da navedeno davanje prema odredbi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca dospeva jednom mesečno, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da potraživanja podnosioca ustavne žalbe, utvrđena pravnosnažnim upravnim rešenjima imaju karakter povremenih potraživanja koje zastarevaju u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja (više o ovome videti u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012). Međutim, Vrhovni kasacioni sud je prilikom donošenja osporene presude treba da ima saznanje o tome da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko – invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. godine – mart 2002. godine, ali ovu činjenicu koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nije razmatrao (takođe videti Odluku Ustavnog suda Už-314/2012). S obzirom na to da je Republika Srbija dužnik obaveze isplate naknade za vreme nezaposlenosti (postupanje po zahtevima za ostvarenje prava po osnovu invalidskih primanja organi jedinica lokalne samouprave vrše kao povereni posao), a da navedena odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine ima karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, Vrhovni kasacioni sud je, prilikom ocene osnovanosti revizije tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, morao da ima u vidu pravne posledice navedene odluke koju je doneo ministar tuženog ministarstva. Propust revizijskog suda da predmetnu odluku ministra uzme u obzir kao relevantnu za zastarelost potraživanja, po oceni Ustavnog suda, posledično je doveo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je u jednom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za isplatu razlike invalidskih primanja i to za period na koji se odnosi Odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3379/10 od 5. oktobra 2011. godine i odredio da isti sud donese novu odluku po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1745/10 od 26. maja 2010. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

7. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je u povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Prilikom ocene, Ustavni sud je imao u vidu da je u ovoj parnic i odlučivano u tri sudske instance i da je okončana za tri godine i pet meseci. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi čl. 22. i 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica.

9. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.