Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu. Podnosilac nije mogao da naplati svoje potraživanje utvrđeno u stečajnom postupku protiv dužnika u društvenoj svojini. Sud je utvrdio pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. A . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 894/14 od 26. juna 2014. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Leskovca izjavio je, 15. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika Ž . V, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 894/14 od 26. juna 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi zauzimali različite stavove u identičnim predmetima, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje; da je praksa sudova bila da zastarelost duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti počinje da teče tek od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti, ali da je u osporenoj presudi zauzet drugačiji stav. Podnosilac je u prilog različitoj praksi sudova dostavio više presuda i rešenja. Predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povrede navedenih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 1689/11 od 20. januara 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da mu na ime naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 190.000 dinara, kao i iznos od 1.000.000 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke obavezan tužilac da naknadi tuženoj parnične troškove.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 894/14 od 26. juna 2014. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je tužilac kao vojni obveznik mobilisan 1999. godine; da je vršio vojnu službu za vreme trajanja rata u periodu od 25. marta do 14. juna 1999. godine; da je još za vreme ratnih zbivanja osećao jako izraženi strah u vidu stalne zabrinutosti, kako za sebe, tako i za svoju tek oformljenu porodicu; da je prve psihotične doživljaje osetio 2003. godine, kada je počeo sa lečenjem, ali da o tome ne postoji validna medicinska dokumentacija; da je sa aktivnim lečenjem započeo 2007. godine, kada su utvrđene trajna izmena ličnosti i perzistentni poremećaj sa sumanutošću; da su navedene bolesti tada dobile svoj konačni oblik u kome i danas postoje; da se prema medicinskom veštaku specijalisti neuropsihijatrije, tužiočeva bolest 2010. godine transformisala u težu bolest paranoidnog oblika šizofrenije, koja predstavlja duševno rastrojstvo težeg stepena i u veoma teškom stepenu umanjuje životnu aktivnost tužioca; da se tužbom traži naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti; da je prvostepeni sud tužioca odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je potraživanje zastarelo, jer je tužba podneta 24. marta 2011. godine; da je odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kad je šteta nastala; da je, u konkretnom slučaju, šteta nastala na ratištu u toku 1999. godine, i da je već tada tužilac imao saznanje za štetu, kao i za lice odgovorno za njenu naknadu; da se ovo posebno odnosi na pretrpljeni strah, jer je prestankom rata prestao i uzrok straha; da je tužilac počeo sa lečenjem 2003. godine, a sa aktivnim i intenzivnim lečenjem 2007. godine, koje je i dalje u toku i nastaviće se do kraja života; da saznanje za štetu znači da je kod oštećenika postojala svest o nastanku štete i o štetniku, odnosno licu koje je odgovorno da štetu naknadi; da zbog toga, za ocenu prigovora zastarelosti nije od uticaja vreme kada su lekari obavestili tužioca o dijagnozi bolesti i konačnom obliku, već vreme kada je tužilac doznao za svoje psihičke tegobe, radi kojih mu je bila potrebna stručna pomoć; da se neosnovano ukazuje žalbom da je bolest tužioca dobila definitivan oblik tek 2010. godine, od kada pogrešno smatra da počinje tok roka zastarelosti; da početak toka zastarelosti počinje da teče od momenta od kada je oštećenik počeo da oseća simptome bolesti koja je kasnije dijagnostifikovana, jer je zbog izraženijih manifestacija bolesti tražio lekarsku pomoć još 2003. godine, a kasnije pogoršanje zdravstvenog stanja i transformacija u teži oblik bolesti, ne može se smatrati danom nastanka štete; da je tužba u predmetnom sporu podneta 24. marta 2011. godine po isteku apsolutnog roka zastarelosti, zbog čega je nastupila pravna posledica propisana članom 360. Zakona o obligacionim odnosima; da su neosnovani žalbeni navodi o prekidu toka zastarelosti, jer se na osnovu člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, smatra da nije nastupio prekid zastarelosti izazvan podizanjem prethodne, identične tužbe, a u ranije vođenoj parnici pred istim sudom P. 8169/10, između istih stranaka, po istom pravnom osnovu, s obzirom na to da je utvrđeno da se u tom predmetu tužba smatra povučenom.

Presudama Apelacionog suda u Nišu Gž. 1159/11 od 15. septembra 2011. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 601/11 od 8. juna 2011. godine i Višeg suda u Kraljevu Gž. 3/11 od 3. februara 2011. godine, koje su, pored ostalih, dostavljene kao dokaz različitog postupanja drugostepenog suda u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, pravnosnažno je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati određene novčane iznose. Iz obrazloženja navedenih presuda proizlazi da je kod tužilaca koji su obavljali vojnu dužnost tokom rata 1999. godine na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja, da su kod tužilaca manifestovane psihičke smetnje još u toku 1999. godine, odnosno da se prvi simptomi bolesti javljaju u periodu od šest do osam meseci nakon povratka s ratišta, da je bolest dobila konačan oblik kada je dijagnostifikovana trajna promena ličnosti (u 2007, 2008, odnosno 2009. godini), a od kada su tužioci i saznali za štetu, te da od tog momenta teče rok zastarelosti. Stoga je ocenjeno da nije nastupila zastarelost predmetnih potraživanja, odnosno da nije istekao ni subjektivni, niti objektivni rok zastarelosti iz člana 376. st. 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a koje podnosilac zasniva na tome da su drugostepeni sudovi u bitno sličnim slučajevima donosili različite odluke, Ustavni sud nalazi da podnosilac takvim svojim tvrdnjama ukazuje na povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Kako je odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski gotovo identična odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je postojanje povrede označene odredbe Evropske konvencije cenio u odnosu na odredbu Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 894/14 od 26. juna 2014. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija na ime naknade nematerijalne štete isplati određeni novčani iznos, sa obrazloženjem da je, u konkretnom slučaju, predmetno potraživanje naknade štete zastarelo zbog proteka roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO). Drugostepeni sud u osporenoj presudi nije posebno razmatrao činjenicu kada je podnosiocu dijagnostifikovana psihička bolest, ili kada je dobila konačan oblik, odnosno kada je došlo do njenog pogoršanja u teži oblik, niti je smatrao da su te činjenice pravno relevantne za određivanje početka roka zastarelosti, nalazeći da je rok zastarelosti počeo da teče od momenta kada je podnosilac počeo da oseća simptome bolesti (1999. godine) koja je kasnije dijagnostifikovana. S druge strane, Apelacioni sud u Nišu, Apelacioni sud u Beogradu i Viši sud u Kraljevu, su u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u presudama Gž. 1159/11 od 15. septembra 2011. godine, Gž. 601/11 od 8. juna 2011. godine i Gž. 3/11 od 3. februara 2011. godine, pravnosnažno usvojili tužbene zahteve tužilaca i obavezali tuženu Republiku Srbiju da im naknadi nematerijalnu štetu, nalazeći da nije nastupila zastarelost predmetnog potraživanja. Naime, drugostepeni sudovi su u navedenim presudama zauzeli stavove da je za utvrđenje početka roka zastarelosti, u skladu sa odredbama člana 376. ZOO, upravo od značaja činjenica kada je bolest dobila konačan oblik, tj. kada je dijagnostifikovana trajna promena ličnosti kod tužilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u navedenim parničnim postupcima, u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama zauzeli suprotne stavove po pitanju određivanja početka roka zastarelosti naknade nematerijalne štete, što je u krajnjem ishodu imalo za posledicu donošenje različitih sudskih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva. Takvim postupanjem sudova podnosilac ustavne žalbe kome je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, doveden je u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u drugim parničnim postupcima okončanim pred istim sudom čiji su istovrsni tužbeni zahtevi pravnosnažno usvojeni. Ustavni sud je ocenio da je različitim postupanjem navedenih drugostepenih sudova, povodom bitno slične činjenične situacije i gotovo identičnog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosioca na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine, st. 36 - 39, kao i Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

5. Ispitujući ostale navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac takve svoje tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da je Apelacioni sud u Nišu proizvoljno primenio materijalno pravo u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu sadržinu prava na pravično suđenje i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasnivaju, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, koji izražavaju njegovo nezadovoljstvo donetom sudskom odlukom i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta. Naime, podnosilac je osporio pravni stav drugostepenog suda o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva, iznoseći svoje tumačenje odgovarajućih odredaba ZOO koje regulišu zastarelost potraživanja naknade štete. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da, prema odredbi člana 376. stav 1. ZOO, potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a prema odredbi člana 376. stav 2. istog zakona, u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok). Po shvatanju Ustavnog suda, nastanak štete je objektivna činjenica koja često ne koincidira sa momentom kada je oštećeni saznao za štetu i njenog učinioca. Međutim, pitanje kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca, te da li je od tog trenutka prošao zakonski rok od tri godine, može se postaviti samo ukoliko od nastanka štete nije protekao zakonski rok od pet godina, u okviru kojeg se pomenuti trogodišnji rok uvek kreće (videti, pored ostalih i Rešenje Ustavnog suda Už-2703/2013 od 22. januara 2015. godine ).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Navod podnosioca kojim je u jednoj rečenici ukazao i na povredu prava na pravno sredstvo Ustavni sud nije posebno razmatrao, imajući u vidu da podnosilac povredu tog prava zasniva na istim razlozima kojima obrazlaže i povredu prava na nepristrasan i nezavisan sud, te da u ustavnoj žalbi nije ni postavio zahtev za utvrđenje povrede tog prava u predmetnom postupku.

6. S obzirom na to da nisu ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kome podnosilac povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnjama o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, dovoljno da se postigne pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.