Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 23 godine. Sud je dodelio naknadu nematerijalne štete jednom podnosiocu, dok je za drugog utvrđenje povrede prava smatrao dovoljnom satisfakcijom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Beograda i M . K . iz Bad Libencela ( Bad Liebenzell), Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i M . K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1125/16 (prvobitno pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2266/93) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe S . M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe M . K . za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odbacuje se ustavna žalba S. M . i M . K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5342/16 od 16. novembra 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Su. br. VII-39 118/17 od 13. jula 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Beograda i M . K . iz Bad Libencela ( Bad Liebenzell), Savezna Republika Nemačka, podneli su Ustavnom sudu, 22. januara 2017. godine, preko punomoćnika M. S , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1125/16 (prvobitno pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2266/93), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5342/16 od 16. novembra 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Podnosioci su istakli i povredu prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak, u kome su više puta ukidane prvostepene odluke, trajao 23 godine, usled čega je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prema navodima podnosilaca, povreda prava na pravično suđenje ogleda se u propustu drugostepenog suda da obrazloži osporenu odluku i da od govori na njihove žalbene navode, pristrasnom postupanju suda, u proizvoljnoj primeni procesnog prava, a posledično i pogrešnoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, posebno su osporili određene činjenične i pravne zaključke drugostepenog suda. Ukazujući da je procesno pravo primenjeno protivno načelima parničnog postupka – raspravnom načelu i načelu kontradiktornosti, istakli su da je takva primena prava diskriminaciona i da je protivna pravu stranke na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu prava. Osporili su i odluku o troškovima postupka, sadržanu u osporenoj presudi, zbog nepravilne primene prava prilikom odlučivanja o pravu na zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka. Iz navedenih razloga, smatraju da im je povređeno i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, posebno ukazujući na propust drugostepenog suda da odgovori na njihov e žalbene navode. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu, a istakli su i zahtev za naknadu nematerijalne štete i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

Podnosioci su 18. avgusta 2017. godine izjavili ustavnu žalbu i protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Su. br. VII-39 118/17 od 13. jula 2017. godine, zbog povrede načela i prava, iz člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosioci su osporili pravnu ocenu suda o neosnovanosti njihovog zahteva za izuzeće sudija drugostepenog suda od postupanja u predmetu povodom izuzetne revizije koju su izjavili protiv pobijane drugostepene odluke. Predložili su i da se odloži izvršenje osporenog rešenja.

Podneskom od 16. maja 2018. godine, podnosioci su dopunili ustavnu žalbu, pre svega, u vezi istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, ukazujući da je u međuvremenu doneto i revizijsko rešenje. Istakli su da postupanje sudova nije bilo efikasno i delotvorno, te da su u predmetnom postupku sudovi svih instanci povredili njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Naveli su da je predmetni postupak trajao čak 25 godina, i to počev od podnošenja tužbe pa sve do prijema revizijskog rešenja. Pored toga, ponovili su navode kojima su osporili odluku o troškovima postupka, sadržanu u osporenoj drugostepenoj presudi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1125/16, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

M. M . iz Beograda , pravni prethodnik ovde podnosilaca ustavne žalbe, podneo je, 13. maja 1993. godine, Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene L. M . iz Beograda radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne tekovine. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 2266/93.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih 13 ročišta za glavnu raspravu, održano je devet, dok četiri ročišta nisu održana, i to tri na zahtev tužioca, a jedno zbog promene postupajućeg sudije. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem stranaka i većeg broja svedoka, uvidom u spise drugog parničnog predmeta i čitanjem pismenih dokaza. Tužilac je u toku postupka predložio određeni broj svedoka, te je usled nedolaska nekih od njih, povukao predlog za njihovo saslušanje.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beo gradu P. 2266/93-95 od 3. oktobra 199 5. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev za utvrđenjem prava svojine (na određenim pokretnim stvarima kao posebna i kao zajednička imovina) , a delimično odbijen (na drugim pokretnim stvarima i na spornom stanu). Rešenjem istog suda P. 2266/93-95 od 1. decembra 1995. godine ispravljena je prvostepena presuda. Tužilac je 8. decembra 1995. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2314/96 od 27. decembra 1996. godine ukinuta je prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca i kojim je odlučeno o troškovima postupka i utvrđeno je da se predmet vrati istom sudu na ponovno suđenje . Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 28. februara 199 7. godine.

U prvom ponovnom postupku koji se vodio pred istim sudom pod brojem P. 582/97, od ukupno zakazanih šesnaest ročišta za glavnu raspravu, dva nisu bila održana, i to jedno na predlog tužioca, a jedno zbog bolesti postupajućeg sudije. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem stranaka i većeg broja svedoka, ekonomsko-finansijskim veštačenjem i čitanjem pismenih dokaza.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 582/97 od 22. oktobra 2002. godine odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenjem prava svojine na ½ idealnog dela spornog stana, odbijen je predlog za određivanjem privremene mere – zabrane otuđenje i opterećenja stana i utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na utvrđenje vlasništva na pokretnim stvarima. Tužilac je 25. novembra 2002. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 410/03 od 15. januara 2002. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka, nakon čega je prvostepeni sud 24. marta 2003. godine doneo rešenje o ispravci prvostepene presude. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6812/03 od 18. juna 2003. godine ukinuta je prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na delu spornog stana i kojim je odlučeno o troškovima postupka i utvrđeno je da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 8. jula 2003. godine.

U drugom ponovnom postupku pred prvostepenim sudom , koji je vođen pod brojem P. 2038/03, od ukupno zakazanih sedam ročišta za glavnu raspravu, održana su tri, a na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem dva svedoka i čitanjem pismene dokumentacije . Četiri ročišta nisu održana, i to jedno zbog nedolaska stranaka, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva na predlog punomoćnika tuženog.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2038/03 od 18. januara 2005. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenjem prava svojine na ½ idealnog dela spornog stana i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 14. marta 2005. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5153/05 od 1. juna 2005. godine ukinuta je prvostepena presuda i utvrđeno je da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 7. jula 2005. godine.

U trećem ponovnom postupku pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, koji je vođen pod brojem P. 1812/05, od ukupno zakazanih deset ročišta, održano je osam ročišta, dok dva nisu održana. Na ročištu održanom 12. januara 2007. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da je tužilac preminuo 17. juna 2006. godine, da su ostavinskim rešenjem, koje je priložio, za naslednike oglašeni S. M . i M . K, ovde podnosioci ustavne žalbe, te je priložio punomoćje za zastupanje S . M . u ovoj parnici, a istakao je da će za M. K . dostaviti punomoćje. Nakon toga, dva ročišta (22. marta 2007. godine i 24. januara 2008. godine) nisu održana zbog nepostojanja procesnih uslova (iz zapisnika proizlazi da su razlozi za to bili neuredno pozivanje tužilje ), a na jednom ročištu (25. maja 200 7. godine) je sud doneo samo rešenje kojim je naložio punomoćniku tužioca da uredi tužbu u pogledu označavanja tužilaca, kao i da dostavi adresu tužilje, pri čemu je punomoćnik tužioca prethodno predložio da se ročište ne održi. Punomoćnik tužioca je, postupajući po nalogu suda, 12. februara 2008. godine uredio tužbu, označavajući M. K . i S . M . kao tužioce. Nakon toga, na tri naredna ročišta održana u toku 2008. godine, tužilja iako uredno pozivana (diplomatskim putem) nije prisustvovala ročištima, niti se izjasnila o preuzimanju parnice. Sud je rešenjem od 31. oktobra 2008. godine odredio S. M . za punomoćnika za prijem pismena tuž ilji, koja živi u inostranstvu. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su tužilac i tužena, kao stranke u postupku, kao i dva svedoka i pročitani su pismeni dokazi, a rasprava je zaključena 16. decembra 2008. godine.

Rešenjem prvostepenog suda od 3. novembra 2009. godine određeno je da se otvori glavna rasprava u ovom predmetu i ročište je zakazano za 15. april 2010. godine. Dopisom od 3. novembra 2009. godine naloženo je tužiocu, kao punomoćniku za prijem pismena, da odmah izvrši dostavu podnesaka od 12. februara 2008. godine (uređena tužba) i 31. oktobra 2008. godine (rešenje o određivanju punomoćnika za prijem pismena) tužilji. Tužilac je 19. novembra 2009. godine izjavio „žalbu“ zbog nemogućnosti da obavesti tužilju o tome, jer je ona odsutna iz Nemačke, gde živi, zbog poslovnih obaveza, te nemogućnosti da sa njom uspostavi kontakt. Rešenjem prvostepenog suda P. 16676/09 od 24. novembra 2009. godine odbačena je žalba tužioca od 19. novembra 2009. godine i ukinuta je parnična radnja – podnošenje tužbe od 12. februara 2008. godine od strane punomoćnika tužioca u ime i za račun tužilje M. K, te je odbačena tužba od 12. februara 2008. godine u delu koji se odnosi na tužilju. Tužilac je protiv ovog rešenja izjavio žalbu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni postupak je nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 55836/10, a prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 15. april 2010. godine nije održano zbog toga što je spis trebalo dostaviti Višem sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi tužioca na rešenja od 3. i 24. novembra 2009. godine. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 13446/10 od 17. januara 2013. godine ukinuto je rešenje Trećeg opštinskog suda P. 16676/09 od 24. novembra 2009. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak. Dopisom Prvog osnovnog suda u Beogradu od 14. februara 2013. godine vraćeni su spisi Višem sudu u Beogradu, radi dopune postupka, budući da nije odlučeno o svim žalbama tužioca. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 7474/13 od 4. juna 2014. godine odbačena je kao nepotpuna žalba tužioca od 19. novembra 2009. godine. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 55836/10 od 30. juna 2014. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari, zbog smrti tužene, o čemu je punomoćnik tužene obavestio sud podneskom od 25. marta 2013. godine.

Podneskom od 19. novembra 2015. godine punomoćnik tužioca predložio je nastavak postupka, prilažući uz podnesak punomoćje potpisano od strane tužioca i tužene od 5. jula 2015. godine. Prethodno su tužioci, kao zainteresovana lica, 11. septembra 2015. godine, podneli predlog za pokretanje ostavinskog postupka iza pokojne tužene, a koje je okončano rešenjem o obustavi tog postupka od 16. novembra 2015. godine. Rešenjem prvostepenog suda od 16. decembra 2015. godine određen je nastavak postupak u ovoj pravnoj stvari. U postupku koji je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu , pod brojem P. 1125/16, održana su četiri ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tuženih kao stranaka u postupku i čitanjem pismenih dokaza. U toku ovog dela postupka, tužioci su podneskom od 24. januara preinačili tužbu, a povodom čega je sud, nakon protivljenja tuženih preinačenju, na ročištu od 12. februara 2016. godine, doneo rešenje kojim je odbio preinačenje tužbe . Na ročištu od 2. marta 2016. godine tužioci su istakli zahtev za izuzeće sudije od postupanja u ovom predmetu, usled čega je to ročište prekinuto. Rešenjem prvostepenog suda Su. VII 39-67/2016 godine odbijen je kao neosnovan predmetni zahtev za izuzeće sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1125/16 od 30. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su suvlasnici u idealnom delu od po ¼ na predmetnom stanu, bliže označenom u izreci. U stavu drugom izreke obavezani su tužioci da prvotuženom naknade troškove postupka u iznosu od 267.750,00 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok su u stavu trećem izreke obavezani tužioci da drugotuženoj naknade troškove postupka u iznosu od 257.250,00 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev prvotuženog za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova postupka od dana presuđenja. Protiv navedene presude tužioci su izjavili žalbu 24. maja 2016. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5342/16 od 16. novembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke u delu kojim su tužioci obavezani da prvotuženom naknade troškove parničnog postupka u označenom iznosu i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke u delu kojim su tužioci obavezani da drugotuženom naknade troškove parničnog postupka u označenom iznosu. U stavu drugom izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom i trećem izreke prvostepene presude u delu za kamatu, tako što su obavezani tužioci da tuženima na iznos troškova postupka plate zakonsku zateznu kamatu počev od 30. marta 2016. godine. U stavu trećem izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilaca izjavljena protiv stava četvrtog izreke prvostepene presude. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužilaca 23. decembra 2016. godine. Protiv drugostepene presude tužioci su izjavili izuzetnu reviziju 25. januara 2017. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Su. br. VII-39 118/17 od 13. jula 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev punomoćnika tužilaca za izuzeće sudija B. D, N . R . i M . T . od postupanja u predmetu R3. 50/17.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R3. 50/17 od 9. avgusta 2017. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5342/16 od 16. novembra 2016. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2261/17 od 9. novembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužilaca izajvaljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5342/16 od 16. novembra 2016. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, a u stavu drugom izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv pobijane drugostepene presude. Pismeni otpravak revizijskog rešenje dostavljen je punomoćniku tužilaca 23. aprila 2018. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede pozivaju podnosi oci ustavne žalbe, zajemčena su sledeća načela i prava : načelo zabrane diskriminacije (član 21.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) , pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U vezi sa istaknutom povredom prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da je sadržina prava garantovana navedenom odredbom Konvencije zajemčena i odgovarajućom odredbom Ustava, i to odredbom člana 36. stav 2. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povred e tog prava ceni u odnosu na tu ustavnu odredbu.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 13. maja 1993. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu od strane pravnog prethodnika podnosilaca ustavnih žalbi , a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5342/16 od 16. novembra 2016. godine, koja je punomoćniku podnosilaca dostavljena 23. decembra 201 6. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 23 i po godine.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji u ovoj parnici, a povodom koje je V rhovni kasacioni suda doneo rešenje Rev. 2261/17 od 9. novembra 2017. godine kojim nije prihvatio odlučivanje o reviziji kao izuzetno nedozvoljenoj i kojim je odbacio (redovnu) reviziju kao nedozvoljenu, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim parničnim postupkom, a kako to ističu podnosioci ustavne žalbe. Ovo iz razloga što, prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po navedenom pravnom leku u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njegovo izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni navedeni procesni uslovi, po svojoj prirodi, ne predstavlja deo postupka u kome se meritorno odlučuje o tužbi , niti u tom kontekstu čini jedinstvenu celinu sa postupkom koji je pravnosnažno okončan. Imajući u vidu napred izneto, kao i to da su podnosioci osporili nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova svih instanci u predmetnom postupku, Ustavni sud je posebno razmatrao i dužinu trajanja postupka po reviziji.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja, Ustavni sud konstatuje da trajanje postupka od 23 i po godine , samo po sebi, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosioc ima ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak, u kome je odlučivano o tužbi za utvrđenje prava svojine po osnovu bračne tekovine, bio činjenično i pravno složen, a što je zahtevalo i obimniji dokazni postupak.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da se o predmetnoj tužbi radi utvrđenje prava svojine po osnovu bračne tekovine njihovog pravnog prethodnika, odluči blagovremeno. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da iz činjenica utvrđenih u postupku sledi da je podnosilac S. M . stupio u parnicu umesto svog pravnog prethodnika početkom 2007. godine , dok je podnositeljka M . K . iako još 2008. godine obaveštena o parnici, tek 5. jula 2015. godine dala punomoćje advokatu da je zastupa u predmetnom postupku, čime je , u suštini , prvi put preduzela bilo kakvu radnju u ovom postupku i izrazila volju da stupi u parnicu umesto svog pravnog prethodnika. Inače, predmetno punomoćje dostavljeno je sudu 19. novembra 2015. godine.

Kada je reč o ponašanju pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u određenoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Ovo stoga što nek oliko ročišta nije bilo održano na njegov predlog, odnosno njegovog punomoćnika, a tokom postupka je i povukao dokazne predloge za saslušanje određenog broja svedoka, nakon što oni nisu pristupili na ročište. U odnosu na podnosioce ustavne žalbe, koji su stupili u parnicu nakon smrti tužioca, Ustavni sud nalazi da su i oni u određenoj meri svojim ponašanjem, odnosno postupanjem njihovog punomoćnika, uticali na duže trajanje postupka. U tom kontekstu, treba imati u vidu da je punomoćnik podnosioca na ročištu od 12. januara 2007. godine obavestio sud o smrti tužioca i njegovim naslednicima, prilažući punomoćje za podnosioca kojim je ovlašćen da ga zastupa u predmetnoj parnici , a ističući da će to učiniti i za podnositeljku . Međutim, punomoćje za podnositeljku dostavio je sudu tek 19. novembra 2015 . godine. Takođe, tek po nalogu suda, 12. februara 2008. godine, uredio je tužbu i dostavio tačnu adresu podnositeljke. Nakon toga, podnositeljka, iako uredno pozivana diplomatskim putem, nije pristupila na tri ročišta, niti se izjasnila o preuzimanju parnice. Podnosilac je izjavio „žalbu“ sudu zbog nemogućnosti da , kao punomoćnik za prijem pismena podnositeljke, stupi u kontakt sa njom, a koja je odbačena rešenjem suda kao nepotpuna. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na to da su podnosioci u toku postupka preinačili tužbu, kao i da su tražili izuzeće postupajućeg sudije . Ustavni sud konstatuje da, iako su takve radnje podnosi laca u određenoj meri doprinele du žem trajanju predmetnog postupka, time se ne želi reći da korišćenje svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu nije dozvoljeno, već da to može da utiče na duže trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je parnični postupak trajao 23 i po godine , a što se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud posebno ističe činjenicu da su u toku postupka donete četiri prvostepene presude i četiri drugostepen e odluke. Prema ustaljenoj ustavnosudskoj praksi, svako vraćanje predmeta na ponovni postupak, po pravilu , doprinosi odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropsk og sud a za ljudska prava izražen u presudi Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj predstavke 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. ), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i to da je treći ponovni postupak pred prvostepenim sudom trajao više od deset godina. U tom delu postupka prvostepeni sud je bio potpuno neaktiv an u periodu od skoro godinu dana, i to od zaključenja rasprave (16. decembra 2008. godine), pa do donošenja rešenja o njenom ponovnom otvaranju (3. novembra 2009. godine) , a drugostepeni sud je čak četiri i po godine odlučivao o žalbama podnosioca iz 2009. godine (žalbi protiv prvostepeno g rešenja od 24. novembra 2009. godine i žalbi od 19. novembra 2009. godine). Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je u tom periodu postupak bio u prekidu godinu i po dana zbog smrti tužene, a što se ne može staviti na teret postupajućem sudu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova u predmetn om parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe S . M . zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka od momenta stupanja podnosioca u parnicu , ne računajući period u kome je postupak bio prekinut, a koji se ne može staviti na teret postupajućem sudu, kao i određeni doprinos podnosioca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Što se tiče zahteva podositeljke ustavne žalbe M . K . za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a imajući u vidu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka u odnosu na nju, odnosno od njenog stupanja u parnicu, kao i činjenicu da je postupak nešto duže trajao upravo i zbog njenog nedolaska na ročišta i neizjašnjavanja o preuzimanju parnice, Ustavni sud je ocenio, da je u smislu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, u okolnostima konkretnog slučaja, dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje za podnositeljku ustavne žalbe, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena dužina trajanja postupka po reviziji, koju su podnosioci izjavili protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5342/16 od 16. novembra 2016. godine, Ustavni sud je utvrdio da je od izjavljivanja revizije do donošenja revizijskog rešenja postupak trajao manje od devet meseci, a do dostavljanja pismenog otpravka revizijskog rešenja godinu dana i dva meseca . Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, trajanje osporenog revizijskog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prvo Apelacioni sud u Beogradu cenio dopuštenost revizije, kao i da je u toku revizijskog postupka odlučivano o zahtevu podnosilaca za izuzeće troje sudija drugostepenog suda. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ispitujući navode ustavne žalbe u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5342/16 od 16. novembra 201 6. godine, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca o pogrešnoj primeni procesnog i materijalnog prava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost sudskih odluka donetih u predmetnom parničnom postupku.

Ispitujući navode podnosilaca ustavne žalbe o propustu Apelacionog suda u Beogradu da obrazloži osporenu presudu, Ustavni sud ukazuje na to da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od iznetog, a na osnovu uvida u osporenu presudu, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi razmotrio pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, čime je razmotrio i navode iznete u žalbi podnosilaca, a koji su bili od uticaja na odluku o predmetnom tužbenom zahtevu. U tom kontekstu, Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosilaca da drugostepeni sud nije odgovorio na određene žalbene navode, budući da pravo na obrazloženu odluku ne podrazumeva obavezu suda da pruži odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.).

Što se tiče navoda podnosilaca kojima ukazuje na pristrasno postupanje suda u predmetnom postupku, Ustavni sud nalazi da podnosi oci nisu pruži li činjenično i pravno utemeljene, ni ustavnopravno relevantne razloge za tvrdnju o povredi prava na nepristrasno suđenje, kao elementa prava na pravično suđenje, već povredu tog prava zasnivaju na tvrdnji o pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava od strane prvostepenog suda.

Kako podnosioci ustavne žalbe povredu prava iz člana 36. Ustava, u suštini, zasnivaju na istim razlozima koje su isticali i u prilog tvrdnji o povredi prava pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo potkrepljuje tvrdnja o povredi tih prava.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovog ustavnog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode.

U pogledu navoda podnosilaca kojima osporavaju odluku o troškovima postupka, zbog pogrešne primene prava prilikom odlučivanja o pravu na zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka , ističući da stranka ima pravo na kamatu od izvršnosti presude, a ne od njenog donošenja, Ustavni sud najpre konstatuje da je drugostepena presuda doneta nakon nešto više od sedam meseci od prvostepene presude, te da takva razlika u odnosu na dosuđenu zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka ne predstavlja značajniju novčanu obavezu za podnosioce ustavne žalbe koji su solidarno obavezani na isplatu troškova postupka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, uvažavajući eventualni značaj ove pravne stvari za podnosioce ustavne žalb e, ocenio da se osporavanje odluke o troškovima postupka zbog nepravilnog određivanja zakonske zatezne kamate, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može smatrati pitanjem od ustavnopravnog značaja, niti potencijalni propusti suda prilikom odlučivanja o ovom pitanju mogu imati težinu povrede Ustavom zajemčenih prava.

Iz svih iznetih razloga , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosilaca u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. U odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Su. br. VII-39 118/17 od 13. jula 2017. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev punomoćnika tužilaca za izuzeće troje sudija drugostepenog suda, Ustavni sud napominje da se, saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo tim aktom i radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 4. izreke.

11. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

12. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti