Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku koji traje preko deset godina. Kao glavni razlog za odugovlačenje navedena je neefikasnost suda, uključujući i gubitak spisa predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. P. iz Š, na osnovu člana 167. stav 4, u vezi člana 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. P. i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu O. 56/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. P. iz Š. je 27. decembra 2011. godine preko punomoćnika J. Š, advokata iz N, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije kao i povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vanparičnom postupku koji se vodio pred ranijim Opštinskim sudom u Nišu u predmetu O. 1509/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu O. 56/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da predmetni ostavinski postupak traje već sedam godina, i da je tokom postupka predmet bio izgubljen; da je Opštinski sud u Nišu rešenjem O. 1509/07 od 3. decembra 2007. godine prekinuo postupak raspravljanja zaostavštine pok. M. M, te je njegov sin Lj. M. upućen na parnicu protiv podnositeljke ustavne žalbe, pravne sledbenice pok. M. M, supruge pok. M. M, da dokaže koja imovina predstavlja zaostavštinu pok. M. i da li ta imovina predstavlja zajedničku imovinu i njegove prve supruge pok. M. M; da je Lj. M. bio u obavezi da pokrene parnični postupak u roku od 30 dana od pravnosnažnosti rešenja o prekidu postupka, međutim on već pet godina nije pokrenuo parnični postupak; da je predmet sada u nadležnosti Osnovnog suda u Nišu gde se vodi pod brojem O. 56/10, ali da je izgubljen.

Podnositeljka je navela „da ističe odštetni zahtev od 8.000.000,00 dinara i opredeljuje troškove za sastav ustavne žalbe u ukupnom iznosu od 250.000,00 dinara“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u obnovljene spise predmeta Osnovnog suda u Nišu O. 56/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu O. 1509/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Su. V/230/12 od 13. avgusta 2012. godine pokrenut je postupak za obnovu spisa predmeta Osnovnog suda u Nišu O. 56/10. Uvidom u obnovljene spise predmeta utvrđeno je:

U ostavinskom postupku koji je vođen radi raspravljanja zaostavštine pok. M. M, koji je preminuo 10. jula 2003. godine, utvrđeno je da su njegovi zakonski naslednici supruga M. i sinovi R, Lj. i V. Za života, pok. M. je delom svoje imovine raspolagao ugovorom o poklonu, overenim pred Opštinskim sudom u Nišu Ov. br. 3192/02 od 30. maja 2002. godine u korist supruge M. M. U toku ostavinskog postupka, V, sin pok. M. je osporio pravnu važnost navedenog ugovora o poklonu, pa je sud rešenjem O. 1905/03 od 15. marta 2004. godine prekinuo postupak raspravljanja zaostavštine pok. M. te je učesnika V. uputio na parnicu kako bi dokazao da je ugovor o poklonu bez pravne važnosti. Parnični postupak je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu i okončan je pravnosnažnom presudom P. 4108/04 od 28. septembra 2005. godine, kojom je poništen navedeni ugovor o poklonu.

U toku postupka, preminula je supruga pok. M. M. M. i pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Nišu O. 2893/04 od 24. septembra 2004. godine za njenog zakonskog naslednika proglašena je njena ćerka G. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe kojoj je pripala zaostavština ½ prizemnog dela porodične kuće u N. i određene pokretne stvari, a sve to na osnovu ugovora o poklonu overenim pred Opštinskim sudom u Nišu Ov. 3192/02 od 30. maja 2002. godine.

Učesnici Lj, V. i R. izjavili su da se prihvataju nasleđa na zaostavštini pok. M, učesnica G, ovde podnositeljka ustavne žalbe, takođe, je izjavila da se prihvata nasleđa, pa je Opštinski sud u Nišu, rešenjem O. 1361/06 od 19. februara 2007. godine raspravio zaostavštinu pok. Miladina i imovinu podelio navedenim zakonskim naslednicima na zakonske delove.

Protiv navedenog ostavinskog rešenja učesnik Lj. je izjavio žalbu u kojoj je istakao da sud nije pravilno utvrdio obim zaostavštine pok. M, odnosno da jedna polovina imovine koja je rešenjem raspravljena kao njegova zaostavština ne predstavlja njegovu imovinu već se radi o imovini koja je zajednička svojina pok. M. i njegove prve supruge, sada pok. Lj, majke Lj, R. i V. Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 2155/07 od 31. maja 2007. godine prvostepeno ostavinsko rešenje je ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, rešenjem Opštinskog suda u Nišu O. 1509/07 od 3. decembra 2007. godine prekinut je postupak raspravljanja zaostavštine pok. M. M, te je sin pok. M, učesnik Lj. M, upućen na parnicu protiv G. P, ovde podnositeljke, pravne sledbenice pok. M. M, supruge pok. M. da tim putem dokaže koja imovina predstavlja zaostavštinu pok. M, te da li se radi o imovini koja predstavlja zajedničku imovinu pok. M. i njegove prve supruge Lj, majke R, Lj. i V. i određeno je da je učesnik Lj. u obavezi da inicira pokretanje parničnog postupka u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja i da o tome obavesti sud, a u protivnom postupak će biti nastavljen i okončan prema pravilima vanparničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 988/08 od 28. maja 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba učesnika V. M. i potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Nišu O. 1509/07 od 3. decembra 2007. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe se podneskom od 25. oktobra 2011. godine obratila predsedniku Osnovnog suda u Nišu sa pritužbom o dugom trajanju postupka u predmetu O. 56/10, sada nadležnog Osnovnog suda u Nišu i sa zahtevom da se predmet ako je izgubljen rekonstruiše.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu O. 56/10 od 17. januara 2013. godine prekinut je postupak raspravljanja zaostavštine pok. M. M. te je učesnik Lj. M, sin ostavioca, upućen na parnicu protiv podnositeljke ustavne žalbe da tim putem dokaže da ½ nepokretnosti kuće u N. predstavlja svojinu njegove majke pok. Lj. M. po osnovu sticanja u braku sa pok. M. M. Rešenjem je određeno da je Lj. M. dužan da pokrene parnični postupak u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja i da o tome obavesti sud, a ako to ne učini, nastaviće se postupak raspravljanja zaostavštine i doneti odluka na osnovu podataka u spisima predmeta. U obrazloženju je navedeno da rešenje O. 1509/07 od 3. decembra 2007. godine, kojim je prvi put prekinut postupak raspravljanja zaostavštine pok. M. M, nema klauzulu pravnosnažnosti i izvršnosti, te kako učesnik u postupku Lj. i dalje smatra da ½ predmetne nepokretnosti predstavlja svojinu njegove pok. majke, supruge pok. M, sud je prekinuo postupak.

Podnositeljka ustavne žalbe je 1. februara 2013. godine izjavila žalbu protiv navedenog rešenja ističući da je Lj. M. povodom iste stvari već upućen na parnicu rešenjem O. 1509/07 od 3. decembra 2007. godine ali da to pravo nije iskoristio.

U odlučivanju o navedenoj žalbi, rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 3178/13 od 21. novembra 2013. godine vraćeni su spisi predmeta O. 56/10 Osnovnom sudu u Nišu kao prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, i to radi dostavljanja punomoćja za zastupanje podnositeljke, te je navedeno da će po otklanjanju tog nedostatka prvostepeni sud dostaviti spise Višem sudu na odlučivanje o izjavljenoj žalbi. Podnositeljka je 14. februara 2014. godine dostavila Osnovnom sudu u Nišu punomoćje i dalje u predmetu nema dokaza o postupanju nadležnog suda.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. st. 1. i 2. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja su i odredbe Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05), kojima je propisano: da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, a ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom (član 24. st. 1. i 2.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.). Članom 119. stav 1. Zakona propisano je da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi se vanparnični postupak završio u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, predmetni vanparnični postupak traje deset godina, a i dalje nije okončan što predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po praksi ovog Suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Podnositeljka ustavne žalbe je stupila u vanparnični postupak 24. septembra 2004. godine na mesto svoje pokojne majke kao zakonske naslednice ostavioca i prvostepeni sud je odlučio 19. februara 2007. godine, tako što je zakonskim naslednicima, među kojima je i podnositeljka na zakonske delove podelio zaostavštinu ostavioca Zatim je protiv navedenog prvostepenog ostavinskog rešenja jedan od učesnika je izjavio žalbu te je drugostepeni sud posle tri meseca ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku prvostepeni sud je 3. decembra 2007. godine prekinuo vanparnični postupak i jednog od učesnika uputio na parnicu protiv podnositeljke da bi se utvrdila imovina ostavioca. U rešenju je određeno da je učesnik u obavezi da pokrene parnični postupak u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti rešenja o prekidu postupka, a u protivnom će postupak biti nastavljen i okončan. Drugostepeni sud je posle šest meseci potvrdio prvostepeno rešenje. Dalje, parnični postupak nije pokrenut niti je postupajući sud nastavio vanparnični postupak jer su spisi predmeta bili izgubljeni.

Podnositeljka se tek posle tri i po godine obratila predsedniku Osnovnog suda u Nišu sa zahtevom za rekonstrukciju spisa i sud je posle godinu dana od njenog zahteva pokrenuo postupak za obnovu spisa izgubljenog predmeta. Zatim je, posle pet meseci ponovo prekinut vanparnični postupak i isti učesnik je upućen na parnicu iz istovetnih razloga kao i prvi put. Protiv navedenog rešenja podnositeljka je izjavila žalbu i Viši sud u Nišu je vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka. Podnositeljka je otklonila nedostatke na koje je drugostepeni sud ukazao i dalje, u postupku nije preduzeta ni jedna radnja.

Po oceni Ustavnog suda, posebnu odgovornost u predmetnom postupku snosi nadležan vanparnični sud zbog gubljenja spisa predmeta.

Takođe i sama podnositeljka je donekle doprinela trajanju postupka jer se tek posle tri i po godine obratila nadležnom sudu tražeći obnovu spisa predmeta.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u vanparničnom postupku koji se pred Osnovnim sudom u Nišu vodi pod brojem O. 56/10, te je krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se pravo iz navedenog člana sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

6. U vezi navoda podnositeljke da joj je u predmetnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da ne postoje procesne pretpostavke za ocenu povrede navedenog ustavnog prava u postupku koji i dalje traje, tako da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena i time nedopuštena.

U pogledu isticanja u ustavnoj žalbi „odštetnog zahteva“ od 8.000.000,00 dinara, Ustavni sud ukazuje da navedeni zahtev ne ispunjava uslove za odlučivanje propisane odredbom člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, jer nije opredeljeno šta prestavlja osnov njegovog isticanja i nije potkrepljen ni jednim dokazom da je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela štetu u predmetnom postupku, pa je ocenio da nema uslova za meritorno odlučivanje o tom zahtevu.

U vezi zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke ustavna žalba odbačena, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.