Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog trajanja parničnog postupka od skoro sedam godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti prvostepenog suda, uz umanjenje naknade štete na 500 evra zbog doprinosa podnosioca odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6517/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 2373/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. A. iz Leskovca je, 15. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6517/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 2373/07).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 9. avgusta 2007. godine tužilac J. S. podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi povraćaja zajma, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 633/14 od 3. jula 2014. godine; da mu je zbog dužine trajanja parničnog postupka od skoro sedam godina, a koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 6517/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac J. S. je 10. avgusta 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi povraćaja zajma. Predmet je dobio broj P. 2373/07. Podnosiocu ustavne žalbe je 15. oktobra 2007. godine dostavljena tužba radi davanja odgovora, koju je primio 17. oktobra 2007. godine. Odgovor na tužbu je dat 12. novembra 2007. godine.

Pred Opštinskim sudom u Leskovcu bila su održana dva ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci, dok jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2373/07 od 27. maja 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga iz ugovora o zajmu plati iznos od 18.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa domicilnom kamatom, kao i da naknadi parnične troškove.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1721/10 od 21. aprila 2010. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 2373/07 od 27. maja 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je bio u nadležnosti Osnovnog suda u Leskovcu gde se vodio pod brojem P. 6517/10 i prvo ročište je bilo zakazano za 10. oktobar 2011. godine. Pred tim sudom je bilo ukupno održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, a tuženi je saslušan u dva navrata, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta, saslušani su svedoci, dok tri ročišta nisu bila održana i to jedno zbog nedolaska tuženog, a dva zbog nedolaska pozvanog svedoka. Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 2. oktobra 2012. do 16. aprila 2013. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 6517/10 od 2. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime povraćaja zajma isplati iznos od 18.600 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu koji isplaćuju Poslovne banke u mestu ispunjenja, a na dan ispunjenja sa domicilnom kamatom po stopi koju propisuje Centralna Evropska banka EU i to: na novčani iznos od 4.800 evra počev od 11. novembra 2002. godine pa do konačne isplate i na novčani iznos od 13.800 evra počev od 2. jula 2007. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 168.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 633/14 od 3. jula 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 6517/10 od 2. decembra 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak ukupno trajao šest godina i jedanaest meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon dva meseca od podnete tužbe podnosiocu kao tuženom dostavio tužbu radi davanja odgovora, a takođe taj sud je u ponovnom prvostepenom postupku odlučio za četiri i po godine i u istom ponovnom prvostepenom postupku prvo ročište je bilo zakazano tek nakon godinu i po dana. Dalje, prvostepeni sud je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od šest meseci kada nije zakazao nijedno ročište (od 2. oktobra 2012. do 16. jula 2013. godine). Međutim, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud efikasno i ažurno postupao i prvu odluku je doneo za nepune dve godine, a drugu za sedam meseci.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja i podnosilac je kao tuženi imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da dva ročišta nisu bila održana zbog njegovog odsustva.

Ustavni sud nalazi da predmetni spor nije bio složen, jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6517/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 2373/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.