Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra, dok je u delu kojim se osporavaju presude zbog povrede prava na pravično suđenje žalba odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6783/2018
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Atila Dudaš (Dudás Attila), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. O. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. O. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 32180/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. O. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. O. iz Beograda je 7. juna 2018. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 22. juna 2018, 3. juna 2024. i 11. avgusta 2025. godine, protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 32180/13 od 12. februara 2015. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2698/15 od 29. marta 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 18, 19, 20, 32, 36, 58, 137, 142, 145. i 194. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome su donete navedene presude.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ovaj postupak, koji je započet kao izvršni postupak po predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave i koji je nastavljen po pravilima parničnog postupka kao povodom prigovora protiv platnog naloga, trajao više od sedam godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, odnosno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u domaćoj valuti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 32180/13, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac J. „I.“ Beograd je 21. februara 2011. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika M. O, ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu verodostojne isprave – računa za pružene komunalne usluge za period januar – decembar 2010. godine u iznosu od 82.895,00 dinara. Prvi osnovni sud u Beogradu je 24. februara 2011. godine doneo rešenje Iv. 40113/11, kojim je dozvolio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 16. maja 2011. godine podneo prigovor protiv rešenja o izvršenju.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Prvi osnovni sud u Beogradu je 27. marta 2012. godine doneo rešenje Iv. 40113/11, kojim je stavio van snage rešenje o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje, odredio da će se postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga i da se predmet dostavi parničnom odeljenju istog suda na dalji postupak.

Predmet je dostavljen parničnom odeljenju Prvog osnovnog suda u Beogradu 22. jula 2013. godine i dobio je broj P. 32180/13.

Drugi osnovni sud u Beogradu je nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine preuzeo predmet radi daljeg postupanja, kao stvarno i mesno nadležni sud, dok je predmet zadržao stari broj.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 12. februara 2015. godine doneo osporenu presudu P. 32180/13, kojom je u stavu prvom izreke održao na snazi rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 40113/11 od 24. februara 2011. godine, dok je u stavu drugom izreke obavezao tuženog da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 54.716,00 dinara.

Tuženi je 16. marta 2015. godine podneo žalbu protiv osporene prvostepene presude, pa je Drugi osnovni sud u Beogradu, nakon što je dostavio tužiocu pismeni otpravak žalbe na odgovor, krajem aprila 2015. godine dostavio spise predmeta Višem sudu u Beogradu, radi odlučivanja o pomenutom redovnom pravnom leku.

Viši sud u Beogradu je 29. marta 2018. godine doneo osporenu presudu Gž. 2698/15, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke; u stavu drugom izreke preinačio rešenje o troškovima postupka koje je sadržano u drugom stavu prvostepene presude na taj način što je obavezao tuženog da isplati tužiocu iznos od 39.716,00 dinara; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju u postupku pred prvostepenim sudom tuženi uključen u sistem naplate smeća po osnovu zapisnika J. „G.“ o utvrđivanju površine za obračun komunalne usluge od 29. maja 2008. godine; da se obračun naknade za iznošenje smeća za nepokretnost tuženog vrši tako što se od ukupne površine stana od 90 m2, na 9 m2 plaća po vrsti delatnosti koja se obavlja u tom prostoru, a na ostatak od 81 m2 se plaća po ceni koja je određena za stambeni prostor, što je nesumnjivo utvrđeno čitanjem navedenog zapisnika; da je supruga tuženog bila advokat u periodu od 1992. do 16. oktobra 2013. godine, kada je otišla u penziju i da je tu profesiju obavljala u stanu tuženog; da je od strane J. „B.“ 27. decembra 2009. godine izvršeno kontrolno merenje temperature u stanu tuženog, gde su vrednosti najmerodavnije za procenu kvaliteta grejanja i iste su u propisanim granicama shodno Odluci o snabdevanju grada toplotnom energijom; da je tuženi platio račune za sporni period, ali umanjene za iznose naknade na ime isporuke toplotne energije i iznošenja smeća, a nije platio ni uslugu hladne vode za april 2010. godine; da je tuženi reklamirao obračune za isporuku toplotne energije i iznošenje smeća, ali je reklamacija smatrana neosnovanom; da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je održao na snazi rešenje o izvršenju; da je imajući u vidu zakonom ograničene razloge zbog kojih se može pobijati prvostepena presuda doneta u sporu male vrednosti, te razloge istaknute u žalbi tuženog, drugostepeni sud ocenio da je kontrola primene materijalnog prava bila moguća samo u odnosu na činjenično stanje koje je prvostepeni sud utvrdio.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, te da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, a da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se pojedina javna ovlašćenja mogu zakonom poveriti i preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima (član 137. stav 2); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven i da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 194. st. 1. i 3.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je predviđeno: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da će sud kome je prigovor podnesen, ako se rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave pobija u celini ili samo u delu kojim je određeno izvršenje, staviti van snage rešenje o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje i ukinuti sprovedene radnje, a postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga, a ako za to nije mesno nadležan, dostaviti predmet mesno nadležnom sudu, kao i da prigovor protiv rešenja o izvršenju mora biti obrazložen (član 21. st. 1. i st. 4.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji se primenjivao u ovom predmetu nakon što je postupak nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj specifični sudski postupak pokrenut 21. februara 2011. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Prvom osnovnom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2698/15 od 29. marta 2018. godine, imajući u vidu da je u međuvremenu, nakon što je stavljeno van snage rešenje o izvršenju Iv. 40113/11 od 24. februara 2011. godine, postupak nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj sudski postupak, koji se najpre vodio prema pravilima izvršnog postupka, a potom prema pravilima parničnog postupka, trajao sedam godina i jedan mesec, što bi moglo da ukaže na činjenicu da predmet nije okončan u razumnom roku. Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv interes da se ovaj sudski postupak okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosilac i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se efikasno okončao parnični postupak.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, nedelotvorno i neažurno postupanje sudova je prvenstveni razlog nerazumno dugog trajanja ovog sudskog postupka. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u svojstvu izvršnog dužnika u skladu sa odredbom člana 21. stav 4. Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine izjavio obrazložen prigovor protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave, Ustavni sud je konstatovao da je sud u izvršnom postupku u takvom slučaju imao procesno ovlašćenje da po automatizmu stavi van snage pobijano rešenje u delu u kome je određeno izvršenje i odredi da se postupak nastavlja kao da je podnet prigovor protiv platnog naloga, čime je dalja sudbina potraživanja izvršnog poverioca zavisila od odluke parničnog suda. S obzirom na to da je izvršni sud imao strogo ograničena ovlašćenja u postupku po navedenom prigovoru koja nisu iziskivala dug vremenski period za odlučivanje o tom pravnom leku, Ustavni sud je ocenio da Prvi osnovni sud u Beogradu nije ispoljio efikasnost na samom početku postupka, imajući u vidu da je rešenje o stavljanju van snage rešenja o izvršenju doneo nakon više od deset meseci od dana podnošenja prigovora. U navedenom kontekstu, Ustavni sud je ocenio da se odgovornost Prvog osnovnog suda u Beogradu za prekomerno dugo trajanje ovog postupka u najvećoj meri ogleda u tome što je ovom sudu trebalo jedna godina i četiri meseca da dostavi spise predmeta parničnom odeljenju radi daljeg postupanja. Dakle, nedelotvorno postupanje navedenog suda se posebno manifestuje u činjenici što je više od godinu dana potrošeno na dostavu spisa drugoj organizacionoj jedinici u okviru istog suda.

Uzimajući u obzir da je postupak nastavljen prema pravilima parničnog postupka kao povodom prigovora protiv platnog naloga i da je postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 32180/13 od 12. februara 2015. godine trajao skoro tri godine, Ustavni sud smatra da postoji značajan doprinos Višeg suda u Beogradu zbog dugog trajanja osporenog sudskog postupka.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke, krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac doživeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je pre svega imao u vidu visinu zahteva za naknadu štete koji je postavljen u ustavnoj žalbi, postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporavaju presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 32180/13 od 12. februara 2015. godine i presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 2698/15 od 29. marta 2018. godine, a vezano za istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da podnosilac, pozivajući se na pogrešnu primenu materijalnog prava i neobrazloženu sudsku odluku, zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenu izvedenih dokaza na temelju kojih je u predmetnom parničnom postupku održano na snazi rešenje doneto u izvršnom postupku u delu u kome je podnosilac obavezan da na ime pruženih komunalnih usluga isplati poveriocu novčani dug. Polazeći od granica delovanja Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud ispita pravilnost i zakonitost osporenih presuda.

Takođe, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno neargumentovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava. Ovo iz razloga što se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava zasnivaju na njegovom pogrešnom uverenju o postojanju identičnog činjeničnog i pravnog stanja u predmetnom parničnom postupku i parnici u kojoj je doneta priložena presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 2357/15 od 31. marta 2017. godine.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na pravno sredstvo, Ustavni sud je našao da podnosilac povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je Sud prethodno zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema mesta ni tvrdnji podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo.

Navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava se, ratione personae, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih presuda kojima je podnosilac obavezan da isplati dug na ime komunalnih usluga.

Imajući u vidu da se odredbama čl. 3, 18, 19, 20, 137, 142, 145. i 194. Ustava ne jemči neko konkretno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, to Ustavni sud nije ispitivao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi navedenih ustavnih normi u predmetnom parničnom postupku, jer one ne predstavljaju neposredan pravni osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da se po mišljenju podnosioca ova šteta ogleda u ukupnom iznosu koji je morao da plati po osnovu osporenih presuda – glavni dug, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovi izvršnog i parničnog postupka. Dakle, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u ustavnoj žalbi postavio zahtev za naknadu materijalne štete u odnosu na osporene akte. S obzirom na to, a uzimajući u obzir da je u ovoj ustavnopravnoj stvari odbačena ustavna žalba u odnosu na osporene presude, to Ustavni sud nije posebno razmatrao navedeni zahtev akcesorne prirode.

Takođe, Ustavni sud nije posebno razmatrao zahtev podnosioca ustavne žalbe za izuzeće, imajući u vidu da se tim zahtevom ne traži izuzimanje od postupanja konkretnog sudije i da razlozi koji se iznose ne mogu dovesti u pitanje nepristrasnost sudije izvestioca.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti