Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je dosuđeni iznos naknade od 400 evra neprikladan. Primenjujući praksu Evropskog suda, utvrđuje pravo na naknadu od 800 evra, umanjenu za već isplaćeni iznos.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članova Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 448/11 od 2. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 448/11 od 2. novembra 2011. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6743/10 od 1. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz S . je 26. decembra 2011. godine, preko punomoćnika A . M, advokata iz S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 448/11 od 2. novembra 2011. godine , zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka u kome je doneta navedena revizijska presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. K, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo 13. maja 2008. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime naknade za vreme nezaposlenosti za period 1. januar 2002. – 31. mart 2006, naknade na ime lične invalidnine za period 1. oktobar 1999. – 31. mart 2002. godine i naknade na ime dopunske zaštite za period 1. jun 2001. – 31. mart 2006. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je 6. oktobra 2008. godine doneo presudu P. 4030/2008, kojom je delimično usvojio tužbene zahteve tužioca u iznosima bliže navedenim u izreci presude, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova za koji je predviđen opšti rok zastarelosti od 10 godina propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 6743/10 od 1. decembra 2010. godine odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je tužbeni zahtev osnovan zato što on predstavlja zahtev za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze zasnovane na zakonu i pojedinačnom upravnom aktu iz člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da potraživanja tužioca, koja se mesečno obračunavaju, nisu povremena potraživanja, već ona koja zastarevaju u opštem roku iz člana 371. istog zakona, tj. u roku od deset godina računajući od dospelosti svakog mesečnog primanja.

Odlučujući o odgovarajućem predlogu tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R3. 4/11 od 27. januara 2011. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude, u smislu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, zbog razlike u tumačenju relevantnih propisa, a imajući u vidu postojanje velikog broja predmeta radi naplate istovetnih potraživanja.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 448/11 od 2. novembra 2011. godine delimično usvojio reviziju tužene i preinačio nižestepene presude tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve za isplatu razlike navedenih invalidskih primanja zaključno sa aprilom 2005. godine, ocenjujući da je u konkretnom slučaju reč o povremenim potraživanjem za naknadu štete nastale nepravilnim i nezakonitim radom organa tužene propisane odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da su zastarela sva potraživanja tužioca zaključno sa aprilom 2005. godine, u smislu člana 376. istog zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe zakona koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine.

5. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 448/11 od 2. novembra 2011. godine pogrešno primenjeno materijalno pravo, na njegovu štetu. Svoje navode obrazlaže navodno pogrešnom ocenom revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelosti. Razmatrajući ove navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, revizijski sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava koje predstavlja “povremeno potraživanje naknade štete nastale nastale nepravilnim i nezakonitim radom organa tužene iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da, u tom smislu, podnosilac u najvećem delu svog tužbenog zahteva nema pravo da traži sudskim putem isplatu naknade za vreme nezaposlenosti, dopunsku ličnu invalidninu i dopunsku zaštitu (kao prava iz korpusa invalidskih primanja), jer je tužbu podneo 13. maja 2008. godine, tako da su zastarela sva potraživanja po tom osnovu z aključno sa aprilom 2005. godine.

Imajući u vidu da se potraživanje naknade za vreme nezaposlenosti određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca i da navedeno davanje prema odredbi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca dospeva jednom mesečno, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da podnosilac ustavne žalbe potražuje naknadu štete. Kako je navedeno primanje podnosioca utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Opštinske uprave Sombor od 1998. godine, Ustavni sud je zaključio da potraživanje naknade za vreme nezaposlenosti ima karakter povremenog potraživanja koje zastareva u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja. Na ovakvo pravno stanovište upućuju i odredbe člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je predviđeno da sva povremena potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja, odnosno u roku od tri godine koji je propisan odredbom člana 372. stav 1. istog zakona. Dakle, odluka organa jedinice lokalne samouprave doneta u upravnom postupku, po oceni Ustavnog suda, spada u odluke drugog nadležnog organa u smislu člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, kojima se utvrđuju određena potraživanja koja podležu različitim rokovima zastarelosti u zavisnosti od njihove prirode. Pravilo je da se na potraživanja koja su utvrđena navedenim pojedinačnim aktima primenjuje rok zastarelosti od deset godina, sa izuzetkom povremenih potraživanja za koja važi rok zastarelosti od tri godine.

Uprkos pogrešnoj pravnoj oceni Vrhovnog kasacionog suda o prirodi potraživanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je revizijski sud prilikom donošenja osporene presude trebalo da ima saznanje o tome da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko–invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, ali ovu činjenicu koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nije razmatrao (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine). S obzirom na to da je Republika Srbija dužnik obaveze isplate naknade za vreme nezaposlenosti (postupanje po zahtevima za ostvarenje prava po osnovu invalidskih primanja organi jedinica lokalne samouprave vrše kao povereni posao), a da navedena odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine ima karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, Vrhovni kasacioni sud je, prilikom ocene osnovanosti revizije tužene, morao da ima u vidu pravne posledice navedene odluke koju je doneo ministar tuženog ministarstva. Propust revizijskog suda da predmetnu odluku ministra uzme u obzir kao relevantnu za zastarelost potraživanja, po oceni Ustavnog suda, posledično je doveo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je u najvećem delu odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu razlike invalidskih primanja, i to za period na koji se odnosi Odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 448/11 od 2. novembra 2011. godine, kako bi navedeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6743/10 od 1. decembra 2010. godine, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe prema kojima je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije podneo odgovarajuće dokaze da je sud poslednje pravne instance doneo različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome podnosilac osporava dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je očigledno neosnovan navod da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razusmnom roku, jer je ovaj obligacioni spor prošao tri sudske instance i okončan nakon tri godine i šest meseci, što se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovog Suda, tako i prema praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Uzimajući u obzir sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac u suštini osporava i rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 4/11 od 27. januara 2011. godine, kojim je predloženo Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene izjavljenoj iz razloga predviđenih odredbom člana 395. Zakona o parničnom postupku, te da podnosilac ukazuje na nedoslednu sudsku praksu navedenog drugostepenog suda prilikom odlučivanja o izuzetnoj dozvoljenosti revizije u predmetima sa istim spornim pravnim pitanjem. Međutim, imajući u vidu da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 448/11 od 2. novembra 2011. godine i da će revizija tužene biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom, Ustavni sud smatra da je bespredmetno postupanje po ustavnoj žalbi u navedenom delu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravičnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti