Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost. Različito postupanje apelacionih sudova u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama, posebno u pogledu početka roka zastarelosti potraživanja naknade štete, protivno je načelu pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz sela O, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2143/11 od 30. novembra 2011. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz sela O. podneo je 27. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Ž . V, advokata iz N, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2143/11 od 30. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo, jer drugostepena odluka nije zakonita i pravična; da je na sudije drugostepenog suda izvršen jak uticaj da ne usvajaju tužbene zahtev e koji su bili identični sa tužbenim zahtevom podnosioca; da su sudovi na početku u pedesetak presuda usvojili tužbene zahteve za naknadu nematerijalne štete , da bi kasnije donosili presude kojima su odbijali istovetne tužbene zahteve, među kojima i zahtev podnosioca ustavne žalbe; da je osporena odluka suprotna stavu Vrhovnog suda Srbije koji je jedini ovlašćen da utvrđuje načelne pravne stavove i načelna pravna mišljenja radi jedinstvene primene zakona i propisa od strane sudova; da su sudovi zauzimali različite stavove u identičnim predmetima. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povrede navedenih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 539/11 od 7. aprila 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 1097 Niš da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati - na ime pretrpljenog straha iznos od 150.000 dinara, a na ime duševnih patnji zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 450.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke obavezana je tuž ena da tuž iocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 135.000 dinara .

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2143/11 od 30. novembra 2011. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P. 539/11 od 7. aprila 2011. godine i u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca . Istom presudom je preinačena i odluka o troškovima, pa je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilac za vreme NATO bombardovanja u periodu od 24. marta 1999. godine do 2 0. juna 1999. godine bio učesnik rata, kao vojni rezervista; da mu se nakon povratka sa ratišta zdravstveno stanje pogoršalo, ali da se prvi put javio lekaru u martu 2009. godine, kada su mu konstatovane psihosomatske smetnje, a da su mu se psihičke smetnje javile krajem 1999. godine koje su po svojim karakteristikama odgovarale posttraumatskom stresu; da je navedeno oboljenje postalo hronično; da je po oceni prvostepenog suda tužilac za konačan obim štete saznao 2009. godine; da kako rok zastarevanja naknade štete teče od kada su pojedini vidovi štete dobili oblik konačnog stanja, to je, po mišljenju prvostepenog suda, prigovor zastarelosti neosnovan. Dalje je navedeno: da kako su se simptomi posttraumatskog stresnog sindroma manifestovali kod tužioca krajem 1999. godine i da je to šteta za koju tužena odgovorna, zahtev tužioca je zastareo, jer je tužbu podneo 2010. godine; da je bolest tužioca 2009. godine postala neizlečiva, a ne da je tada dobila konačan oblik, jer je poremećaj psihičkog stanja kod tužioca trajan; da je potraživanje tužioca zastarelo, jer su protekli rokovi propisano članom 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3287/10 od 14. oktobra 2010. godine, na koju se podnosilac poziva ukazujući na različito postupanje istog suda , odbijena je žalba tužene Republike Srbije izjavljena protiv prvostepen e presud e, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da se saznanje za štetu ne vezuje samo za dan njenog prouzrokovanja, već i za saznanje o njenom obimu i visini, a to je onda kada je oštećenje zdravlja tužioca i njegove opšte životne sposobnosti zbog navedenog oboljenja postalo trajno.

Pored toga, u Odluci Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine odbijene žalbe tužene Republike Srbije izjavljene protiv prvostepenih presuda, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju ovih presuda, između ostalog, je navedeno da je neosnovan navod žalbe tužene da je potraživanje tužioca zastarelo, jer rok zastarelosti kod psihičkih oboljenja kod kojih je ishod lečenja neizvestan i može trajati do kraja života, teče od kad je bolest tužioca dobila konačan oblik, a u konkretnom slučaju je to dan davanja nalaza i mišljenja veštaka, jer je tužilac tada saznao za obim štete, odnosno za procenat umanjenja životne aktivnosti, a od tog dana nisu protekli ni subjektivni ni objektivni rok zastarelosti, propisani odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čije se povrede takođe ukazuje u ustavnoj žalbi, suštinski ne razlikuju od odredaba Ustava kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo , to je postojanje eventualne povrede navedenih prava Ustavni sud cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje drugostepenog suda, kao najviše instance u konkretnom slučaju, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji je Apelacioni sud u Nišu primenio odredbe materijalnog zakona, samo formalno se pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je osporavana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u istoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2673/2010 od 4. novembra 2010. godine), odnosno da podnosioci nisu svoje tvrdnje potkrepili dokazima koji bi doveli u sumnju zaključak sudova o zastarelosti potraživanja tužilaca za naknadu štete (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2684/2010 od 6. oktobra 2010. godine).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu izreke.

6. S druge strane, ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Nišu i Apelacioni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa drugostepenih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Apelacionog suda u Nišu, odnosno Apelacionog suda u Beogradu, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki. Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio u Odluci Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine.

Konačno, ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava, bez obzira na podnosiočevo nezadovoljstvo krajnjim ishodom parnice, pa je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.