Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za novčanu naknadu za telesno oštećenje, koji je trajao preko sedam godina. Dugo trajanje je posledica sporog i nedelotvornog postupanja sudova i uzastopnog vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6793/2012
23.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Stojanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Stojanovića i utvrđuje se da je u upravnom postupku koji je vođen pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika P-115 broj 556393 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Stojanović iz Niša podneo je, 16. avgusta 2012. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 18069/10 od 7. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Upravni sud u osporenoj presudi našao da podnosilac ne ispunjava uslove iz člana 257. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije za sticanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, jer u momentu podnošenja zahteva nije imao svojstvo profesionalnog vojnika, već svojstvo vojnog penzionera. Ističe da je u istom postupku prethodno odlučivao i Vrhovni sud Srbije, koji je u svojim presudama od 24. januara 2008. i 3. juna 2009. godine, tumačeći istu zakonsku odredbu, zauzimao suprotno stanovište prema kome svojstvo profesionalnog vojnika u momentu podnošenja zahteva nije bilo uslov za sticanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, već je uslov bilo svojstvo profesionalnog vojnika u momentu nastupanja telesnog oštećenja. Navodi i da je nejasno zašto Upravni sud u osporenoj presudi daje „komentar“ da se radi o povredi van rada, kada pravo na predmetnu novčanu naknadu „pripada i licu kod koga je telesno oštećenje prouzrokovano i povredom van rada“. Povredu prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže time što je "upravni spor" u ovoj pravnoj stvari trajao sedam godina, šest meseci i 25 dana, navodeći razloge koji se odnose na složenost predmeta spora, postupanje suda i sopstveno ponašanje.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika P-115 broj 556393, kao i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 24. aprila 2004. godine, Fondu za osiguranje vojnih osiguranika podneo zahtev za utvrđivanje procenta telesnog oštećenja i invalidnosti u cilju ostvarivanja prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, navodeći da se povredio van službe.

Rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika P-115 broj 556393 od 9. juna 2004. godine odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, zbog toga što podnosilac u vreme podnošenja zahteva nije imao status profesionalnog vojnika, te ne ispunjava uslove za ostvarivanje tog prava.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 146/04 P-115 broj 556393 od 1. oktobra 2004. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. Taj organ je smatrao da je odredbom člana 257. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo izričito propisano da jedino profesionalni vojnik može ostvariti pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, a pošto podnosilac u momentu podnošenja zahteva nije imao status profesionalnog vojnika, već korisnika penzije, našao je da prvostepenim rešenjem nije povređen propis na štetu podnosioca.

Podnosilac je, 12. novembra 2004. godine, Vrhovnom vojnom sudu podneo tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja. Nerešene predmete u upravnim sporovima pokrenutim pred Vrhovnim vojnim sudom je, 1. januara 2005. godine, preuzeo Sud Srbije i Crne Gore, na osnovu člana 2. Zakona o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva („Službeni glasnik RS“, broj 147/04) i člana 37. stav 1 tačka 1) Zakona o Sudu Srbije i Crne Gore („Službeni list SCG“, broj 26/03), da bi 21. decembra 2006. godine Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete Suda Srbije i Crne Gore u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata, u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06).

Stoga je o tužbi podnosioca ustavne žalbe odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U-V 1793/06 od 24. januara 2008. godine, tako što je tužbu uvažio, a pobijano rešenje poništio. Prema stanovištu toga suda, iz odredaba člana 257. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije očigledno je proizlazilo da je jedini uslov za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje da je ono nastupilo kod lica koje ima svojstvo profesionalnog vojnika i koje ovo pravo ostvaruje prema zakonu republike članice kojim se reguliše penzijsko i invalidsko osiguranje. S obzirom na to da navedenim zakonom nije propisano da je uslov za sticanje prava da podnosilac zahteva u momentu njegovog podnošenja ima svojstvo profesionalnog vojnika, niti takav uslov propisuje Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju Republike Srbije, isti sud nije mogao prihvatiti stanovište tuženog organa da podnosilac ne ispunjava zakonske uslove za priznavanje prava samo iz razloga što u momentu podnošenja zahteva nije imao svojstvo profesionalnog vojnika, koje je izgubio odlaskom u penziju. Navedena presuda je otpravljena iz suda 24. jula 2008. godine.

Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 146/04 P-115 broj 556393/II-P od 9. oktobra 2008. godine ponovo odbio žalbu podnosioca, našavši da je pomenuti član 257. Zakona o Vojsci Jugoslavije postavljao vremensko ograničenje za podnošenje zahteva vezujući ga za status profesionalnog vojnika, koji traje do sticanja prava na penziju.

Odlučujući po drugi put o tužbi u upravnom sporu, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 7485/08 od 3. juna 2009. godine uvažio tužbu i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je istakao da podnosiocu pripada traženo pravo ukoliko se utvrdi da su se stekli zakonski uslovi za sticanje tog prava u vreme kada je podnosilac bio profesionalni vojnik. Navedena presuda je otpravljena iz suda 11. novembra 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2009. godine podneo zahtev za donošenje rešenja u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 7485/08 od 3. juna 2009. godine, u smislu člana 71. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Drugostepeni organ je istog dana doneo rešenje kojim je po treći put odbio žalbu podnosioca, ponovivši svoj stav da samo profesionalni vojnik može ostvariti pravo na predmetnu naknadu, dok je podnosilac u času podnošenja zahteva bio korisnik vojne penzije. Za razliku od svojih ranijih rešenja, taj organ se pozvao i na nespornu činjenicu da se u konkretnom slučaju radi o povredi nastaloj van rada.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 18069/10 od 7. juna 2012. godine odbijena je tužba podnosioca. U obrazloženju osporene presude su najpre izložene činjenice utvrđene u upravnom postupku, među kojima i činjenica da je podnosilac povredu zadobio van rada. Upravni sud je potom dao ocenu o zakonitosti drugostepenog rešenja, koja se zasniva na tome da je podnosilac bio u profesionalnoj vojnoj službi do 1. januara 2004. godine, da je zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje podneo 26. aprila 2004. godine, kada nije imao svojstvo profesionalnog vojnika, zbog čega ne ispunjava uslove za priznanje traženog prava iz člana 257. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se invalidskim osiguranjem vojnom osiguraniku obezbeđuju za slučaj invalidnosti i telesnog oštećenja prava utvrđena ovim zakonom (član 240. stav 3.); da su vojni osiguranici, u smislu ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po ovom zakonu, lica koja imaju svojstvo profesionalnog vojnika (član 241.); da su osnovi za sticanje prava iz invalidskog osiguranja invalidnost i telesno oštećenje, te da prava po osnovu invalidnosti vojni osiguranici stiču pod uslovima i u visini utvrđenim propisima o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja i ovim zakonom (član 246.); da je telesno oštećenje gubitak, oštećenje ili onesposobljenost pojedinih organa ili delova tela od najmanje 30% ako su prouzrokovani povredom na radu ili profesionalnom bolešću, koji ograničavaju pokretljivost, otežavaju normalnu aktivnost organizma i uslovljavaju veće napore u ostvarivanju životnih potreba, bez obzira na to da li prouzrokuju invalidnost (član 247.); da profesionalni vojnik kod koga nastupi telesno oštećenje stiče pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje bez obzira na to da li to oštećenje prouzrokuje invalidnost, te da se pravo na novčanu naknadu za telesno oštešćenje ostvaruje prema zakonu republike članice kojim se reguliše penzijsko i invalidsko osiguranje, na teret sredstava penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika (član 257.).

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 i 84/04), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se svojstvo osiguranika stiče danom početka a prestaje danom prestanka zaposlenja, obavljanja samostalne ili poljoprivredne delatnosti, odnosno obavljanja ugovorenih poslova (član 14. stav 1.); da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju od dana podnetog zahteva, a najranije šest meseci pre tog dana (član 84. stav 1.); da se postupak za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje pokreće na zahtev osiguranika odnosno korisnika prava, na osnovu medicinske dokumentacije (član 95. stav 1.); da se novčana naknada za telesno oštećenje isplaćuje od dana nastanka telesnog oštećenja, ali najviše za šest meseci unazad od dana podnošenja zahteva, ako je telesno oštećenje postojalo pre podnošenja zahteva (član 113.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ustavnoj žalbi izričito dovodi u vezu sa trajanjem „upravnog spora“ koji je pokrenut 12. novembra 2004. godine, podnošenjem tužbe Vrhovnom vojnom sudu, a okončan osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu od 7. juna 2012. godine. Krećući se u granicama navoda i razloga ustavne žalbe koji se odnose na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u ovom predmetu ispitivao samo period u odnosu na koji podnosilac traži utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji obuhvata tri upravna spora pred nadležnim sudovima i dva postupka ponovnog rešavanja o žalbi pred drugostepenim organom (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už-2898/2011 od 15. januara 2014. godine).

Ustavni sud je potom konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav. Međutim, prilikom ocene da li je postupak u konkretnom slučaju vođen u okviru razumnog roka, mora se uzeti u obzir i stanje postupka na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu, za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku merodavan je ceo period označen u ustavnoj žalbi, dakle, sedam godina, šest meseci i 25 dana.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih sudova o pravu podnosioca ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i sudova pred kojima je vođen postupak, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet osporenog postupka nije bio složen, jer su nadležni sudovi i drugostepeni organ razmatrali sporno pravno pitanje – da li je za priznavanje prava podnosiocu na novčanu naknadu za telesno oštećenje uslov bilo svojstvo profesionalnog vojnika u momentu podnošenja zahteva ili je to bilo svojstvo profesionalnog vojnika u momentu nastanka telesnog oštećenja. Sa stanovišta značaja predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da, nezavisno od odgovora na navedeno sporno pravno pitanje, podnosilac nije mogao legitimno očekivati da će ostvariti traženo pravo iz invalidskog osiguranja, jer je u svom zahtevu za priznavanje tog prava naveo da se povredio van službe, što je isključivalo postojanje telesnog oštećenja, u smislu odredbe člana 247. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Kako je podnosilac koristio pravno sredstvo u cilju bržeg rešavanja drugostepenog organa u izvršenju presude donete u upravnom sporu, te kako nije mogao da utiče na brže odlučivanje sudova pred kojima se odvijao najveći deo osporenog postupka, to nije bilo njegovog doprinosa dugom trajanju postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su vođena tri upravna spora radi ocene zakonitosti tri drugostepena rešenja, koja su bila zasnovana na identičnoj pravnoj oceni. Pri tome je Vrhovni sud Srbije dva puta uvažavao tužbe podnosioca i zauzimao suprotno pravno shvatanje u odnosu na drugostepeni organ, da bi Upravni sud u trećem upravnom sporu odstupio od ranijeg shvatanja Vrhovnog suda Srbije i prihvatio sve razloge drugostepenog organa, koji uporno nije postupao po obavezujućim primedbama nadležnog suda. Takvo postupanje Upravnog suda dovelo je u pitanje svrsishodnost ranijih intervencija Vrhovnog suda Srbije tokom 2008. i 2009. godine. Uzastopno vraćanje predmeta drugostepenom organu na ponovno rešavanje, iako je bilo sporno samo pravno pitanje, trajanje upravnih sporova i kašnjenje u izradi i dostavljanju presuda, po oceni Ustavnog suda, jasno vodi ka zaključku da je dugom trajanju osporenog postupka prevashodno doprinelo sporo i nedelotvorno postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog sud a za ljudska prava, koji smatra da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Isti sud ukazuje i na to da je posebna ažurnost neophodna u postupcima koji se odnose na ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja (videti presudu H.T. protiv Nemačke, broj 38073/97, stav 37, od 11. oktobra 2001. godine).

Ustavni sud je imao u vidu da je promena propisa o nadležnosti sudova za odlučivanje o tužbi podnosioca ustavne žalbe objektivno uticala na trajanje prvog po redu upravnog spora, ali je našao da to ne može opravdati nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore i opisane propuste Vrhovnog suda Srbije.

Kad je reč o postupanju drugostepenog organa u izvršenju presuda Vrhovnog suda Srbije , Ustavni sud je utvrdio da je taj organ u primerenim rokovima donosio rešenja u postupcima ponovnog rešavanja o žalbi podnosioca .

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu zahtev postavljen u ustavnoj žalbi.

6. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time što je Upravni sud osporenom presudom odbio njegovu tužbu kojom je pokrenuo upravni spor protiv drugostepenog rešenja donetog u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, iako drugostepeni organ u ponovnom postupku nije postupio po obavezujućem pravnom shvatanju i primedbama tog suda. Pozivajući se na pravno stanovište izraženo u ranijim dvema presudama Vrhovnog suda Srbije, podnosilac smatra da je ispunjenost zakonskih uslova za sticanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje trebalo ceniti prema vremenu nastanka povrede, a ne prema vremenu podnošenja zahteva za priznavanje tog prava.

Ustavni sud je konstatovao da s e završna ocena Upravnog suda u osporenoj presudi ne razlikuje od stava koji je drugostepeni organ zauzeo u prethodna tri rešenja, prema kome podnosilac ne ispunjava uslove za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, jer u vreme podnošenja zahteva nije imao status profesionalnog vojnika, već korisnika vojne penzije. Ipak, za razliku od ranijih presuda Vrhovnog suda Srbije koje su se isključivo bavile određivanjem vremena u odnosu na koje se mogla ceniti ispunjenost zakonskih uslova za sticanje navedenog prava, osporena presuda Upravnog suda je, pored toga, uvažila i značaj pravno relevantne činjenice da je povreda koju je zadobio podnosilac nastala van rada.

Polazeći od toga da je podnosilac u svom zahtevu povodom koga je pokrenut i vođen upravni postupak naveo odlučnu činjenicu da je povredu zadobio van rada, što su potvrđivali i dokazi priloženi uz taj zahtev, a imajući u vidu da je iz odredbe člana 247. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije proizlazilo da telesno oštećenje postoji samo ukoliko je prouzrokovano profesionalnom bolešću ili povredom na radu, Ustavni sud je ocenio da je stav Upravnog suda u osporenoj presud i načelno zasnovan na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Upravni sud bio ovlašćen da ocenjujući zakonitost novodonetog drugostepenog rešenje uzme u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, te da nije bio vezan pravnim shvatanjem iz ranijih presuda Vrhovnog suda Srbije, koje u svojoj osnovi nemaju istu činjeničnu građu.

Imajući u vidu navedeno , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 18069/10 od 7. juna 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti