Povreda prava na pravično suđenje zbog formalističkog tumačenja procesnih pravila

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Redovni sud je neosnovano odbio da dosudi naknadu štete, jer zahtev nije bio opredeljen po visini, iako je postupak iniciran ustavnom žalbom podnetom po drugačijim pravilima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. K . iz sela D . kod Prokuplja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G . K . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 940/15 od 2. jula 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 940/15 od 2. jula 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 675/14 od 19. marta 2015. godine.

3. Odbija se zahtev G . K . za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. G . K . iz sela D . kod Prokuplja podneo je Ustavnom sudu, 23. oktobra 2015. godine, preko punomoćnima M. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda navedenog u tač. 1. i 2. izreke, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje doneto u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a u kome je podnosilac imao svojstvo predlagača i kojim je potvrđeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 675/14 od 19. marta 2015. godine kojim je utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pri čemu predlagaču nije dosuđena naknada na ime povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer takav zahtev nije bio opredeljen po visini. Međutim p odnosilac smatra da je, saglasno stavu Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu bio u obavezi mu dosudi primerenu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Polazeći od navedenog, podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi ospor eno drugostepeno rešenje i da mu prizna pravo na naknadu ma terijalne i nematerijalne štete, kao i troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 23. aprila 201 3. godine, podneo Ustavnom sudu us tavnu žalbu, kojom je predložio da Ustavni s ud utvrdi da je njemu u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 91896/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , te da mu se naknadi nematerijalna šteta, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavna žalb a je zavedena pod brojem Už-3221/2013. Predmet je 26. maja 2014. godine ustupljen Apelacionom sudu u Kragujevcu, imajući u vidu da osporeni parnični postupak još uvek nije bio okončan na dan početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, kojim je, kao posebno pravno sredstvo, ustanovljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 675/14 od 19. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je predlagaču u (parničnom) postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40750 /13 (ranije P. 91896/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke utvrđeno je pravo predlagača na naknadu troškova postupka u iznosu od 6.000 dinara; u stavu trećem izreke odlučeno je da se ne dosuđuje naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku .

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 940/15 od 2. jula 2015. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbu predlagača i ožalbeno prvostepeno rešenje u stavovima drugom i trećem potvrdio, dok je stavom drugim rešenja odbio zahtev predlagača za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da odredba člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku, kojim je u članu 192. propisano da zahtev stranke, između ostalog, mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja; da to, u konkretnom slučaju, znači da i zahtev predlagača za isplatu primerene naknade mora biti određen, što podrazumeva opredeljen zahtev u pogledu visine tražene naknade; da polazeći od toga da predlagač u svom zahtevu nije opredelio visinu zahteva koji se odnosi na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud j e našao da je pravilno to što mu pobijanom odlukom nije dosuđena naknada.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, u osnovni tekst Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 - dr. zakon, 78/11 - dr. zakon i 101/11) posle člana 8. dodati su čl. 8a - 8v, kojima je bilo propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a st. 1. i 2.); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 8b stav 1.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05 - dr. zakon i 85/12) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) ( u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da podnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi, a naročito označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili drugog subjekta, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 98. stav 3.); da ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun, sud će stranci koja nema punomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano, da ako sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok od osam dana za ponovno podnošenje podneska, da ako podnesak bude ispravljen, odnosno dopunjen i podnet sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnet sudu onog dana kad je prvi put bio podnet, da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se, da ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci (član 101. st. 1 – 5.).

Odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) je propisano: da ustavna žalba mora da sadrži ime i prezime, jedinstveni matični broj građana, prebivalište ili boravište, odnosno naziv i sedište podnosioca ustavne žalbe, ime i prezime njegovog punomoćnika, broj i datum akta protiv koga je žalba izjavljena i naziv organa koji ga je doneo, naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje, opredeljen zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, uz isticanje visine i osnova naknade materijalne ili nematerijalne štete, kada se naknada zahteva, potpis podnosioca ustavne žalbe, odnosno lica kome je izdato specijalno punomoćje za podnošenje ustavne žalbe (stav 1.); da se uz ustavnu žalbu podnosi i prepis osporenog pojedinačnog akta, dokazi da su iscrpljena pravna sredstva, dokazi o visini materijalne štete, kao i drugi dokazi od značaja za odlučivanje (stav 2.); da zahtev za naknadu može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe (stav 3.).

Odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) je propisano: da kada su predlog, ustavna žalba, zahtev ili drugi akt kojim se pokreće postupak pred Ustavnim sudom, odnosno inicijativa, nerazumljivi, nepotpuni, ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, sudija izvestilac će od podnosioca zatražiti da, u roku od 15 dana, otkloni nedostatke i upozoriće ga na posledice propuštanja utvrđene Zakonom (stav 1.); da ako nedostatak bude otklonjen u ostavljenom roku, kao dan podnošenja akta iz stava 1. ovog člana smatra se dan kada je akt prvi put bio podnet Sudu.

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svojim navodima i pozivanjem na povredu prava na pravično suđenje prevashodno i stiče nezadovoljstvo time što mu nije određena naknada zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni vanparnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke , od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Evropski sud, takođe, ima izražen stav da greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može a priori narušiti pravičnost postupka (videti presudu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud polazi od toga da je zaštita prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, inicijalno zatražena od Ustavnog suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 23. aprila 2013. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povred e pomenutog ustavnog prava u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predme tu P. 91896/10. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da u pravnom sistemu Republike Srbije, do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, nije bilo predviđeno nijedno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Iz tih razloga je svako ko je smatrao da mu je u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili imaocem javnog ovlašćenja, koji još uvek nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imao mogućnost da zaštitu tog prava ostvari podnošenjem ustavne žalbe. Zakonski osnov za obraćanje Ustavnom sudu u tim slučajevima bio je sadržan u odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je bilo propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle dok postupak traje, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (videti Rešenje Ustavnog suda IIIU-353/2014 od 3. jula 2014. godine). Početkom primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova pravni sistem Republike Srbije je upotpunjen novim pravnim sredstvom kojim se obezbeđuje zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Odredbama člana 2. Zakona je izvršena dopuna osnovnog teksta Zakona o uređenju sudova, tako što su dodate nove odredbe kojima su regulisani zaštita prava na suđenje u razumnom roku, odluka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i shodna primena Zakona o vanparničnom postupku. S obzirom na to da osporeni parnični postupak nije bio okončan do 21. maja 2014. godine, Ustavni sud je predmet Už-3221/2013, u smislu napred iznetog, prosledio redovnom sudu. O predmetnoj ustavnoj žalbi je, dakle, odlučivano kao povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku pred redovnim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je na sednici Odeljenja za suđenje u razumnom roku, održanoj 2. jula 2014. godine, usvojio pravno shvatanje da ukoliko stranka u zahtevu za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije opredelila novčani iznos pravične naknade, da se u tom slučaju zahtev ne vraća na uređenje i naknada se ne dosuđuje. Ovo pravno shvatanje je dosledno primenjeno kod donošenja osporenog rešenja, tako da je Vrhovni kasacioni sud , nakon konstatacije da podnosilac ustavne žalbe nije opredelio iznos primerene naknade, ocenio da je zahtev za nj eno dosuđenje neosnovan , dodajući da i takav zahtev mora biti određen, u smislu člana 192. stav 1. ZPP. Iz takve ocene najpre nesumnjivo proizlazi da su Apelacioni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud očigledno zanemarili činjenicu da je, u konkretnom slučaju, ustavna žalba, koja je podneta Ustavnom sudu, tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Drugim rečima, zahtev iz člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, u konkretnom slučaju, nije postojao, već je ustavna žalba, koja je prosleđena redovnom sudu na nadležnost, upodobljena takvom zahtevu. Prema tome, kod odgovora na pitanje da li zahtev za dosuđenje primerene naknade sadrži sve ono što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sudovi su, po mišljenju Ustavnog suda, nužno morali poći od navedene činjenice.

Procesni uslovi koje je Zakon o Ustavnom sudu postavio u vezi zahteva za naknadu štete zbog utvrđene povrede nekog Ustavom zajemčenog prava ili slobode (član 85.) jesu: da se uz opredeljeni zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, istaknu visina i osnov naknade štete, kada se naknada zahteva; da je zahtev postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud kod ocene procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi koja sadrži zahtev za naknadu nematerijalne štete, insistira samo na prvom od navedena dva procesna uslova. Drugim rečima, ukoliko je zahtev za naknadu nematerijalne štete postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su time ispunjene procesne pretpostavke da se o takvom zahtevu odluči. S druge strane, Ustavni sud, saglasno odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ne odbacuje podneske kojima se pokreće postupak pred njim i onda kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje, već podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Pri tome, Ustavni sud u okviru svog dosadašnjeg postupanja, kada je reč o postupku uređenja nedostatnih podnesaka, nije pravio razliku između podnosilaca koji se neposredno obraćaju Sudu i onih koji to čine preko punomoćnika iz reda advokata. Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud zaključuje da je podnosilac prilik om podnošenja ustavne žalbe od 24. aprila 2013. godine imao legitimno očekivanje da se po zahtevu za naknadu nematerijalne štete, može postupati, te da će čak i u slučaju da Sud u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe oceni da zahtev sadrži određeni nedostatak njemu biti omogućeno da isti otkloni.

S druge strane, činjenica da je, u konkretnom slučaju, zaštita prava na suđenje u razumnom roku zatražena pre početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, a naročito pre objavljivanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, po shvatanju Ustavnog suda, generisala je obavezu, pre svega, prvostepenog suda da oceni da li postoji potreba da se podnesak vrati na uređenje, s ciljem njenog upodobljenja procesnim zahtevima i uslovima vezanim za sadržinu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Prema tome, Us tavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije mogao trpeti štetne posledice prebacivanja nadležnosti za odlučivanje o povredi p rava na suđenje u razumnom roku sa Ustavnog suda na redovne sudove, kao i procesnih zahteva koje su redovni sudovi ustanovili u pogledu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je u vreme podnošenja ustavne žalbe, koja je sadržala zahtev za na knadu nematerijalne štete, imao legitimno očekivanje da će organ kome se obraća (Ustavni sud), u smislu svoje dobro ustanovljene prakse, po takvom zahtevu i da postupi (videti Odluku Ustavnog suda Už-1921/15 od 19. jula 2017. godine.).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 940/15 od 2. jula 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 g. 675/14 od 19. marta 2015. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pra vično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Razmatrajući zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o takvom zahtevu, budući da podnosilac, uz ustavnu žalbu nije dostavi o dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana. Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnosioca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

7. Imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke određeno otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi nače la i prava utvrđenih odredbama čl. 21. i 36. stav 1. Ustava.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.