Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od skoro 24 godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete. Osporena presuda Apelacionog suda ocenjena je kao ustavnopravno prihvatljiva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branke Zec iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branke Zec i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 68078/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branke Zec izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9078/12 od 3. aprila 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

5. Odbacuje se predlog podnosi teljke ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9078/12 od 3. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branka Zec iz Beograda podnela je 23. avgusta 2013. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9078/12 od 3. aprila 2013. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 22. i 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom je doneta osporena presuda.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao 24 godine, i s tim u vezi ukazuje na uzročno-posledičnu vezu između iznosa troškova parničnog postupka koji je dužna da naknadi suprotnoj strani i dužine postupka koja je, po njenom mišljenju, posledica isključivo nezakonitog i neefikasnog rada suda. U odnosu na istaknutu povredu prava na mirno uživanje imovine podnositeljka osporava odluku Apelacionog suda u Beogradu da tuženi ima p ravo da zadrži sredstva koja mu je dao podnositeljkin pravni prethodnik na osnovu sporazuma o obezbeđenju stanarskog prava iz 1980. godine. Po mišljenju podnositeljke, Apelacioni sud je na ovaj način, dajući stanarskom pravu karakter samostalnog osnova za uplatu novčanih sredstava radi rešavanja stambenog pitanja, zauzeo stav da stanarsko pravo može biti u prometu što je, kako navodi, bilo u suprotnosti sa tada važećim propisima. Takođe je mišljenja da je osporenom odlukom diskriminisana i stavljena u neravnopravan položaj u odnosu na ostale građane koji su svojinu na stanovima stekli otkupom, jer drugostepeni sud ugovor o otkupu stana koji je zaključila 1994. godine nije tretirao kao samostalan osnov sticanja prava svojine, već kao izvršenje sporazuma o obezbeđenju stanarskog prava iz 1980. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete u visini od 15.000,00 evra, kao i pravo na naknadu materijalne štete koju opredeljuje u visini tužbenog zahteva koji je bio predmet odlučivanja u parničnom postupku i troškova postupka koje je dužna da naknadi suprotnoj strani. Pored toga, traži odlaganje izvršenja osporene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68078/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Gojko Zec je 5. jula 1989. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog OFK "Beograd", radi povraćaja novčanog iznosa datog na ime kupovine stana.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem R. 92/90 od 21. februara 1990. godine odredio da je Treći opštinski sud u Beogradu mesno nadležan za vođenje postupka.

Na ročištu koje je održano 15. oktobra 1996. godine sud je obavešten da je tužilac preminuo, a u julu 1998. godine Branka Zec, ovde podnositeljka ustavne žalbe se legitimisala kao tužiočev pravni sledbenik i stupila je u parnicu na mesto tužioca, s tim što postupak u ovom periodu nije bio u prekidu. U toku celokupnog trajanja postupka, od ukupno 68 zakazanih ročišta, 34 nisu održana. Dvanaest ročišta nije održano zbog nedolaska uredno pozvanih svedoka i veštaka, šest zbog neurednog pozivanja zastupnika tuženog i svedoka, dok tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Pored toga, tri ročišta nisu održana zbog nedolaska stranaka, a tri na predlog njihovih punomoćnika. U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem stranaka i određenog broja svedoka, a takođe je sprovedeno finansijsko veštačenje na okolnost visine potraživanja tužilje, s tim što je veštak tri puta dostavljao dopune nalaza i tri puta se pismeno izjašnjavao na primedbe stranaka. Treći opštinski sud u Beogradu je doneo ukupno dve presude - P. 1312/90 od 10. septembra 1997. godine i P. 1561/99 od 20. novembra 2002. godine koje su ukinute rešenjima Okružnog suda u Beogradu.

Poslednja prvostepena presuda koju je doneo Prvi osnovni sud u Beogradu P. 68078/10 od 23. maja 2012. godine, preinačena je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9078/12 od 3. aprila 2013. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji isplati 7.751.737,00 dinara sa zateznom kamatom. Istom presudom preinačeno je i rešenje o troškovima postupka, tako što je tužilja obavezana da tuženom naknadi ove troškove . U obrazloženju osporene presude, drugostepeni sud je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je pok. Gojko Zec postigao sporazum sa tuženim (kod koga je bio angažovan na određeno vreme) o načinu rešavanja svog stambenog pitanja, te da je tim povodom u četiri navrata tuženom dao određen e novčane iznose; da je do realizacije ovog sporazuma došlo tako što je tuženi od GRO "Progres" kupio dva stana u Zmajevačkoj ulici broj 12, koje je potom , menjao uz doplatu sa Zavodom za izgradnju grada Beograda za stan na Dorćolu površine 87,34m2; da je na osnovu ove razmene tuženi stekao pravo da odredi nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu; da je tuženi sa tužiljinim pravnim prethodnikom zaključio ugovor o korišćenju pomenutog stana i da je pok. Gojko Zec u posed stana stupio u decembru 1980. godine, a da je stan otkupljen 1994. godine; da je tuženi u decembru 1990. godine izdao potvrdu kojom je ovlastio pok. Gojka Zeca da bez ikakve njegove dalje saglasnosti i odobrenja reguliše odnose sa Zavodom za i zgradnju grada Beograda i da postane vlasnik predmetnog stana. Polazeći od činjenice da je prava volja saugovarača bila da se novac daje radi rešavanja stambenog pitanja pok. Gojka Zeca, te da je tužilja u svom iskazu potvrdila da ona i njen suprug nisu imali ništa protiv da budu nosioci stanarskog prava i da nisu insistirali na vlasništvu, što nije bilo ni moguće s obzirom na tada važeće propise, drugostepeni sud je ocenio pogrešnim zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o zajmu koji je tuženi dužan da vrati u smislu odredaba čl. 557. do 562. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Apelacionog suda, sporazum između tuženog i pok. Gojka Zeca izvršen je u celini, pa stoga, tuženi uplaćena sredstva za rešavanje stambenog pitanja pok. Gojka Zeca ne drži bez pravnog osnova, niti su ista predmet ugovora o zajmu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, jemči se: načelo zabrane diskriminacije (član 21 .); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, (član 58. stav 1 .).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 ) bilo je propisano: da ako je društveno sredstvo kojim upravljaju radnici, odnosno drugi radni ljudi u određenom društvenom pravnom licu na bilo koji način prešlo u društvena sredstva kojim upravljaju radnici, odnosno drugi radni ljudi u drugom društvenom pravnom licu, ili u imovinu nekog lica, a taj prelaz nema osnova u nekom samoupravnom sporazumu ili u nekom drugom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, ako je to moguće, a inače je dužan da naknadi vrednost postignute koristi (član 210. stav 1.); da ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu (član 211.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razmnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava započeo u julu 1989. godine i da je pravnosnažno okončan u aprilu 2013. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao nepune 24 godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem u značajnoj meri doprinela njegovom trajanju, budući da ukupno šest ročišta nije održano zbog nedolaska stranaka ili njihovih punomoćnika, odnosno na njihov predlog, niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje prvostepeni sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u razumnom roku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim radom prvostepenog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno utvrđivanje , posebno dužinu trajanja postupka, određeni doprinos na strani podnositeljke ukupnoj dužini trajanja postupka, pri čemu je posebno imao u vidu činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe u predmetni parnični postupak stupila u toku 1998. godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na mirno uživanje imovine, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava , delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine). Međutim, koncept imovine u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) ne podrazumeva samo pojam svojine, već pokriva širok spektar interesa koji imaju ekonomsku vrednost, uključujući i potraživanja u pogledu kojih podnosilac ima "legitimno očekivanje" da će biti ostvareno (videti presude Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, od 29. novembra 1995. godine, Jantner protiv Slovačke, od 4. marta 2003. godine i Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije, od 23. februara 1995. godine). Pri tome, "legitimno očekivanje" mora biti više od "obične nade" da će podnosilac uspeti sa zahtevom, jer se potraživanje može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno tj. mora da bude zasnovano na zakonskoj odredbi, pravnom aktu kao što je sudska odluka ili na ustaljenoj sudskoj praksi domaćih sudova (videti presudu Kopecký protiv Slovačke, broj predstavke 44912/98 ). Pored toga, Evropski sud za ljudska prava je u odluci Milašinović protiv Hrvatske, od 1. jula 2010. godine takođe istakao da se potraživanje ne može smatrati imovinom u smislu člana 1 . Protokola 1 uz Evropsku konvenciju u situaciji kada postoji spor u vezi pravilnog tumačenja i primene merodavnog prava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen povodom podnositeljkinog zahteva za isplatu određenog novčanog iznosa , pa se stoga ne može govoriti o podnositeljkinoj postojećoj imovini, već o potraživanju. Dakle, radilo se o zahtevu koji je u svojoj osnovi imao određeni imovinski interes, pa je stoga potrebno odgovoriti na pitanje da li je podnositeljka ustavne žalbe u odnosu na predmetno potraživanje imala legitimno očekivanje, da bi se ono moglo smatrati imovinom u smislu člana 58. Ustava.

Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na mirno uživanje imovine dovodi u vezu sa činjenicom da je pravo svojine na spornom stanu stekla otkupom i da stoga ne postoji osnov da tuženi zadrži novčana sredstva, te da tvrdi da je Apelacioni sud osporenom presudom zauzeo stav da je stanarsko pravo moglo biti predmet pravnog prometa, Ustavni sud je zaključio da, i pored toga što podnositeljka ne ističe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ima osnova da se, u kontekstu odgovora na pitanje da li je podnositeljka imala legitimno očekivanje u odnosu na potraživanje koje je bilo predmet spora , prethodno ispita da li je osporen a presuda donet a proizvoljn im tumačenjem merodavnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe, u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenog prava na koje se podnositeljka poziva. Ovo iz razloga, što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka osporava pravne zaključke drugostepenog suda, a osnovno pitanje koje se postavlja jeste da li je ishod postupka bio od odlučujućeg značaja za priznavanje, odnosno postojanje imovinskog prava koje potpada pod član 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju odlučivalo o podnositeljkinom tužbenom zahtevu za povraćaj novčanih sredstava koja je njen pravni prethodnik u nekoliko navrata dao tuženom radi rešavanja stambenog pitanja, pri čemu sama podnositeljka u ustavnoj žalbi ukazuje na to da, saglasno tada važećim propisima iz stambene oblasti, stanarsko pravo nije moglo biti u pravnom prometu. Dakle, podnositeljka je, pozivajući se na nedopušten pravni posao , tražila sudsku zaštitu radi povraćaja onoga što je dato u izvršenju takvog posla, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja u postupku pred redovnim sudovima proizlazi da podnositeljka i njen pravni prethodnik "nisu imali ništa protiv da budu nosioci stanarskog prava na spornom stanu i da nisu insistirali na vlasništvu". S druge strane, osporena presuda zasnovana je na stavu da je ovakav sporazum u celini izvršen i da stoga, tužena strana ne drži data sredstva bez pravnog osnova, pri čemu iz obrazloženja osporene presude , suprotno navodima podnositeljke, uopšte ne proizlazi da je drugostepeni sud zauzeo stav da je podnositeljka pravo svojine na stanu stekla putem predmetnog sporazuma, niti da je pitanje načina sticanja prava svojine na stanu bilo predmet raspravljanja i odlučivanja , na čemu podnositeljka insistira u ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, a imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, dato obrazloženje drugostepenog suda zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivoj primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu institut sticanja bez osnova i zajma.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom ni je povređen o prav o na pravično suđenje zajemčena članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da nije bilo arbitrernosti u odlučivanju drugostepenog suda, to nema osnova za zaključak da je podnositeljka ustavne žalbe ima la utemeljen zahtev koji bi se mogao smatrati "legitimnim očekivanjem" potraživanja, koji potpada pod pojam imovine u smislu člana 58. stav 1. Ustava , pa je u ovom delu ustavna žalba ratione materiae nespojiva sa sadržinom Ustavom zajemčenog prava na mirno uživanje imovine.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela iz čl. 21. i 22. Ustava , Ustavni sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemči ni jedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnim načelima na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga su povrede ovih načela akcesorne prirode, jer mogu biti vezane samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Budući da nije utvrđeno da je osporenom presudom podnositeljki povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to nema osnova za tvrdnju podnositeljke o povredi navedenih načela.

Konačno, imajući u vidu da podnositeljka ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti za to dostavlja dokaze, kao i da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod o povredi prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu prava iz člana 36. Ustava, što ustavnu žalbu u ovom delu ne čini dopuštenom.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda načela i prava iz čl. 21, 22. i 36. i člana 58. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete koji je opredeljen u visini tužbenog zahteva koji je bio predmet spora, Ustavni sud je našao da isti nije osnovan budući da je utvrđeno da osporenom drugostepenom presudom podnositeljki nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava. Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnositeljka dužna da naknadi suprotnoj strani, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora, podnositeljka bi imala i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka, te stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini celokupnog iznosa podnositeljkine obaveze je nespojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 4. izreke.

10. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9078/12 od 3. aprila 2013. godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

11. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti