Odluka Ustavnog suda o arbitrernoj primeni prava u sporu o invalidskim primanjima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Vrhovni kasacioni sud je arbitrerno primenio materijalno pravo jer nije uzeo u obzir odluku ministra kojom je država priznala zastareli dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. R . iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. R . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 227/11 od 8. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 227/11 od 8. juna 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6605/10 od 11. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. R . iz S . je 27. decembra 2011. godine, preko punomoćnika, advokata A . M . iz S, izjavio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 227/11 od 8. juna 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije, radi isplate razlike invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine i naknade za vreme nezaposlenosti za period od 1. novembra 1999. godine do 1. februara 2005. godine; da su prvostepena i drugostepena presuda donete u skladu sa dugogodišnjom sudskom praksom Okružnog suda u Novom Sadu, po kojoj su potraživanja tužilaca, pa i podnosioca ove ustavne žalbe žalbe, smatrana sticanjem bez osnova, za koje je rok zastarelosti deset godina; da je nakon formiranja nove mreže sudova, Apelacioni sud u Novom Sadu povodom iste vrste predmeta, 23. juna 2010. godine objavio zauzeto pravno shvatanje po kome potraživanje tužilaca predstavljaju zahtev za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze za koje, takođe, važi opšti rok zastarelosti od deset godina; da je po Vrhovni kasacioni sud takav stav promenio i da je zauzeto stanovište da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete i roku zastarelosti od tri godine; da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je Vrhovni kasacioni sud presudio na suprotan način u odnosu na veliki broj do sada pravnosnažno presuđenih predmeta, te da je stvorena pravna nesigurnosti i sumnja u nepristrasan i nezavisan rad sudova.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1745/08 od 20. maja 2008. godine je – 1) usvojen je tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana je tužena Republika Srbija–Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike da tužiocu isplati iznos od 3.134,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom za period od 1. novembra 1999. godine, pa do 1. aprila 2002. godine, 2) obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 297.151,00 dinara na ime razlike između pripadajućeg isplaćenog dela invalidskih primanja na ime nadoknade za vreme nezaposlenosti kao ratnom vojnom invalidu po osnovu sticanja bez osnova za period od 1. novembra 1999. godine do 1. aprila 2006. godine, sa kamatom već označenom u toj presud i na pojedinačno dospele iznose , te 3) obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi troškove spora u iznosu od 13.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6605/10 od 11. novembra 2010. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1745/08 od 20. maja 2008. godine.

Protiv drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da o reviziji Vrhovni kasacioni sud odluči primenom člana 395. ZPP. Apelacioni sud u Novom Sadu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 6605/10 od 11. novembra 2010. godine u smislu člana 395. ZPP, zbog različite prakse tog suda i Vrhovnog suda Srbije, s obzirom na različite stavove izražene u odlukama ovih sudova i različito postupanje sudova prilikom ocene pravne prirode ovakve vrste sporova i ocene prigovora zastarelosti potraživanja tužilaca u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 227/11 od 8. juna 2011. godine, kojom delimično preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1745/08 od 20. maja 2008. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6605/10 od 11. novembra 2010. godine , tako što je odbi o tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznos a od 3.134,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom i za iznos od 199.864,00 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjenično g stanj a proizlazi: da je tužiocu 3. jula 1993. godine rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, rad i socijalnu politiku priznato pravo na invalidninu; da je rešenjem Odeljenja za društvene delatnosti - Opštinske uprave Opštine Sombor od 24. aprila 1996. godine tužiocu priznato pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti na osnovu Uredbe o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine; da je tužiocu kao korisniku mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti, u periodu od 1. oktobra 1999. godine pa do 31. marta 2006. godine, po osnovu lične invalidnine isplaćeno manje, i to iznos od 3.134,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos i iznos od 297.151,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos. Dalje je navedeno: da su nižestepeni sudovi zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu isplati neisplaćenu razliku u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije isplatila celokupan iznos potraživanja koji im je priznat rešenjem organa tužene; da potraživanje tužioca nije zastarelo, s obzirom na to da ovakva potraživanja zastarevaju u opštem roku zastarelosti od deset godina i da kamata na dospele iznose teče od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja do isplate; da se revizijom tužene osnovano ukazuje da su odlučujući o zahtevu tužioca nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili prigovor zastarelosti potraživanja tužioca u celini kao neosnovan; da se zahtev tužioca prema tuženoj zasniva na odgovornosti tužene za naknadu štete po osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zbog nepravilnog ili nezakonitog rada organa tužene ako je štetu prouzrokovao trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, a ne na vraćanju stečenog bez osnova; da ovo stoga što tužilac smatra da mu je tužena bez zakonskog osnova u spornom periodu uskratila punu isplatu invalidskih primanja u vidu naknade koja mu je priznata konačnim i pravnosnažnim rešenjima organa uprave, pa se ne radi o sticanju bez osnova, već odgovornosti za štetu po pravilima obligacionog prava ; da kako se navedeni iznosi, saglasno članu 28. u vezi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, određuju u mesečnim iznosima i isplaćuju po isteku meseca za koji se isplata vrši, takva potraživanja se smatraju povremenim potraživanjima u smislu člana 372. stav 1. u vezi člana 379. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja; da osim toga, potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima); da imajući u vidu da je tužba za isplatu zahtevanog potraživanja podneta 1. marta 2008. godine, to su sva potraživanja tužioca po tom osnovu dospela do 1 . marta 2005. godine zastarela saglasno zastarnim rokovima propisanim članom 372. stav 1, članom 379. stav 2. i članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da kako je prigovor o zastarelosti tužene delimično osnovan, a sva potraživanja dospela do 1. marta 2005. godine zastarela, to je Vrhovni kasacioni sud delimično preinačio nižestepene presude, na osnovu ovlašćenja iz člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odbio zahtev tužioca za isplatu iznosa od 199.864,00 dinara za period od 1. novembra 1999. godine do 1. marta 2005. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 1. Zakona o visini stope zatezne kamate na dospele iznose bliže označene u stavu prvom izreke revizijske presude; da s obzirom na to da potraživanja tužioca od 1. marta 2005. godine pa do 1. aprila 2006. godine nisu zastarela u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, to tužiocu za navedeni period pripada pravo na naknadu štete u iznosu od 97.287,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe zakona koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012 od 13. juna 2012. godine.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 227/11 od 8. juna 2011. godine pogrešno primenjeno materijalno pravo, na njegovu štetu. Svoje navode obrazlaže navodno pogrešnom ocenom revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelosti. Razmatrajući ove navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ispitivao da li je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, revizijski sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava koje predstavlja povremeno potraživanje koje zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da, u tom smislu, podnosilac u jednom delu svog tužbenog zahteva nema pravo da traži sudskim putem isplatu naknade za vreme nezaposlenosti i dopunsku ličnu invalidninu (kao prava iz korpusa invalidskih primanja), jer je tužbu podneo 1. marta 2008. godine, tako da su sva potraživanja po tom osnovu dospela do 1. marta 2005. godine, zastarela.

Imajući u vidu da se potraživanje naknade za vreme nezaposlenosti određuje u mesečnom iznosu u visini prosečne neto zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca i da navedeno davanje, prema odredbi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca , dospeva jednom mesečno, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da potraživanja podnosioca ustavne žalbe, utvrđena pravnosnažnim upravnim rešenjima imaju karakter povremenih potraživanja koje zastarevaju u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja (više o ovome videti u Odluci Ustavnog suda Už-314/2012). Međutim, Vrhovni kasacioni sud je prilikom donošenja osporene presude trebalo da ima saznanje o tome da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko–invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, ali ovu činjenicu koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nije razmatrao ( takođe videti Odluku Ustavnog suda Už-314/2012). S obzirom na to da je Republika Srbija dužnik obaveze isplate naknade za vreme nezaposlenosti (postupanje po zahtevima za ostvarenje prava po osnovu invalidskih primanja organi jedinica lokalne samouprave vrše kao povereni posao), a da navedena odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine ima karakter pismenog priznanja zastarele obaveze, Vrhovni kasacioni sud je, prilikom ocene osnovanosti revizije tužene Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, morao da ima u vidu pravne posledice navedene odluke koju je doneo ministar tuženog ministarstva. Propust revizijskog suda da predmetnu odluku ministra uzme u obzir kao relevantnu za zastarelost potraživanja, po oceni Ustavnog suda, posledično je doveo do arbitrerne primene materijalnog prava u osporenoj presudi kojom je u jednom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za isplatu razlike invalidskih primanja , i to za period na koji se odnosi Odluka ministra rada i socijalne politike od 11. januara 2008. godine.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 227/11 od 8. juna 2011. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6605/10 od 11. novembra 2010. godine, odlučujući kao u tački 1, prvi deo i u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je u povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Prilikom ocene, Ustavni sud je imao u vidu da je ova parnica prošla tri sudske instance i da je okončana za tri godine i osam meseci. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi čl. 22. i 36. Ustava, imajući u vidu da je već utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odr edbom člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica.

9. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.