Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao gotovo 38 godina. Podnosiocima žalbe dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova i višestrukog ukidanja prvostepenih odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J, R. J. i R. S, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. J, R. J. i R. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 5629/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2267/76) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J, R. J. i R. S, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 19. avgusta 2014. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 5629/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2267/76), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7240/13 od 24. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da je predmetni parnični postupak trajao više od 24 godine, pri čemu je prvostepeni sud čak sedam puta meritorno odlučivao o tužbenom zahtevu. Takođe, navedeno je da je drugostepeni sud fragmentarno izdvajao delove iskaza koji idu u prilog tužiljama i nije cenio pismene dokaze koji se nalaze u spisima, kao što je ugovor o prodaji placa na kojem je izgrađena sporna kuća. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu, te da utvrdi pravo podnosiocima na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.500 evra, kao i na naknadu troškova za zastupanje u ovom ustavnosudskom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 5629/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe S. J, kao i protiv njegovih tasta B. S. i tašte D. S. (svekra i svekrve tužilje), te protiv O. S, kao tuženih, tužilja M. S. je 4. juna 1976. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, kojom je tražila da se utvrdi da je ona, po osnovu učešća u izgradnji i po osnovu nasleđa pokojnog supruga, vlasnik ½ idealnih delova određene kuće (koja je u tom momentu bila prizemna). U toku postupka tužba je preinačena, tako što je kao tužilja označena i mal. S. S. (kasnije R.), ćerka tužilje M. S, a nakon što su tuženi B. S. i D. S. preminuli, kao tuženi su označeni njihova ćerka R. J, supruga S. J. i njihov sin R. S, ovde podnosioci ustavne žalbe, koji su u parnicu stupili 18. avgusta 1987. godine. Takođe, i tužbeni zahtev je više puta menjan, a konačno je tužbom traženo da sud utvrdi da je tužilja M. S, po osnovu zajedničke tekovine i po osnovu nasleđa iza svog sada pokojnog supruga, vlasnik 3/4 idealnih delova, a tužilja S. R, po osnovu nasleđa iza svog sada pokojnog oca, vlasnik 1/4 idealnih delova stana, površine 50m², koji se nalazi u prizemlju određene sporne kuće, desno od ulazne kapije. Istaknut je i eventualni tužbeni zahtev (pogrešno označen kao alternativni zahtev), kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja M. S, po osnovu zajedničke tekovine i nasleđa iza sada pokojnog supruga, vlasnik 3/16 idealnih delova, a tužilja S. R, po osnovu nasleđa iza sada pokojnog oca, kao i sada pokojnih dede i babe (ranije tuženih B. S. i D. S.), vlasnik 11/48 idealnih delova sporne kuće, površine 200m², koja se sastoji od prizemlja, sprata i potkrovlja.

Treći opštinski sud u Beogradu je dva puta doneo rešenje kojim je odbacio tužbu kao neurednu (22. februara 1980. godine i 18. marta 1986. godine). Oba rešenja ukinuta su rešenjima Okružnog suda u Beogradu (od 26. maja 1980. i 4. septembra 1986. godine). Potom je, presudama od 19. januara 1988, 27. novembra 1990, 4. jula 1992, 14. juna 1996, 14. marta 2001. i 19. maja 2004. godine, Treći opštinski sud u Beogradu odbijao kao neosnovane tužbene zahteve tužilja. Ove presude ukinute su rešenjima Okružnog suda u Beogradu od 21. juna 1988, 10. aprila 1991, 6. oktobra 1994, 25. aprila 1997, 3. aprila 2002. i 18. aprila 2005. godine, jer je drugostepeni sud nalazio da činjenično stanje nije dovoljno utvrđeno, odnosno da u ponovnim postupcima nije postupljeno po nalozima tog suda. Takođe, Treći opštinski sud u Beogradu je, usled toga što na ročište nisu došle obe parnične stranke, iako su bile uredno pozvane, odnosno zato što nisu došle uredno pozvane tužilje, doneo tri rešenja (29. oktobra 1980, 14. februara 1989. i 21. oktobra 2002. godine), kojima je utvrđivao da postupak miruje. U toku predmetnog parničnog postupka pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i većeg broja svedoka, a izvršen je i uvid u određene isprave. Usled nedolaska uredno pozvanih tuženih ili na njihov zahtev nisu održana tri ročišta.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji 2010. godine, prvostepeni postupak je vođen pred Višim sudom u Beogradu, koji je zakazao pet ročišta, od kojih dva nisu održana na zahtev tužilaca, odnosno na saglasni predlog stranaka, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Po zaključenju glavne rasprave, Viši sud u Beogradu je doneo presudu P. 5629/10 od 22. februara 2012. godine, ispravljenu rešenjem istog suda od 4. septembra 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovane istaknute zahteve tužilja. Protiv označene prvostepene presude tužilje su izjavile žalbu. U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je, po održanoj raspravi, doneo osporenu presudu Gž. 7240/13 od 24. februara 2014. godine. Drugostepenom presudom preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P. 5629/10 od 22. februara 2012. godine, tako što je utvrđeno da je tužilja M. S, po osnovu zajedničke tekovine i nasleđa sada pokojnog supruga, vlasnik 3/8 idealnih delova, a tužilja S. R, po osnovu nasleđa iza sada pokojnog oca, vlasnik 1/8 idealnih delova stana u prizemlju porodične stambene kuće desno od ulazne kapije, površine 50m2, što su tuženi dužni da priznaju.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je parniči sud u toku postupka utvrdio da je sporna kuća do prve ploče u grubim građevinskim radovima izgrađena u vreme trajanja zajednice (prvo vanbračne od 1963. godine, pa potom i bračne od 1967. godine) između tužilje i njenog sada pokojnog supruga, kao i između njih i njegovih roditelja, sada pokojnih B. S. i D. S. Dalje je utvrđeno da su se u toku trajanja te zajednice prihodi ostvarivani radom oko stoke, radom u mlinu, radom u kafani, kao i da je ona trajala do novembra 1968. godine, kada je sada pokojni suprug tužilje M. S. otišao na izdržavanje dvogodišnje kazne zatvora, a ona, zajedno sa ćerkom, tužiljom S. R. kod svojih roditelja. Takođe, utvrđeno je da je suprug tužilje M. S. preminuo 1974. godine, njegov otac 1982. godine, a njegova majka 1986. godine, kao i da tužilje sada žive u staroj kući koja se nalazi u istom dvorištu u kojoj se nalazi i sporna kuća. Utvrđeno je i da je u toku trajanja zajednice između tužilje M. S, njenog supruga i njegovih roditelja prvo izgrađena kuća u koju su iz stare kuće prešli da žive roditelji supruga tužilje M. S, a potom i sporna kuća do prve ploče u „sivoj fazi“. Taj objekat su, kako je utvrđeno, kasnije svekar i svekrva tužilje M.S. poklonili ćerki i zetu, tuženima R. J. i S. J, koji su potom dovršili izgradnju prizemlja i izgradili sprat i potkrovlje sporne kuće. Nadalje je utvrđeno da je sporna kuća izgrađena na parceli koju su kupili sada pokojni muž tužilje M. S. i njegov otac, ali da ovaj prenos prava nije izvršen u javnim knjigama.

U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je taj sud činjenicu da je prizemlje sporne kuće do prve ploče u fazi grubih građevinskih radova izvršeno za vreme trajanja zajednice između tužilje i njenog sada pokojnog supruga i njegovih sada pokojnih roditelja utvrđena prvenstveno iz iskaza svedoka D.V, koji je učestvovao u izgradnji kuće do ploče, a koji je izjavio da je u to vreme tužilja M. S. živela zajedno sa svojim sada pokojnim suprugom, njihovom ćerkom (drugom tužiljom) i njegovim roditeljima, kao i svedoka D.P, koji je izjavio da je prizemlje sporne kuće do prve ploče bilo izgrađeno kada se on vratio iz vojske, te iz iskaza svedoka M.O. koji je naveo da je kuća građena u periodu od 1966. do 1968. godine. Navedeno je i da je ista činjenica utvrđena iz iskaza tada svedoka, a kasnije tuženog R. S, koji je u izjavi kao svedok istakao da je sporna kuća do 1968. godine izgrađena do prve ploče, kao i da je sve ukupno izgradnja trajala šest meseci. Takođe, navedeno je da je R. S, kao tuženi izmenio svoj iskaz, a tu promenu drugostepeni sud je ocenio kao njegovu očiglednu nameru da tužilje ne uspeju u predmetnoj parnici. Drugostepeni sud je ocenio da svedoci D.V, D.P. i M.O. nisu imali nikakvog razloga da pomažu postizanju uspeha bilo koje od parničnih stranaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je našao da je sporna kuća do prve ploče izgrađena sredstvima stečenim u zajednici koju su činili tužilja M. S., njen sada pokojni suprug i njegovi roditelji, te da, budući da zajedničari nisu mogli stečenim da raspolažu bez saglasnosti ostalih zajedničara, to ni svekar i svekrva tužilje M. S, nisu mogli da ustupe izgrađeni objekat svojoj ćerki i njenom su prugu, bez saglasnosti tužilje M. S, kao ni tužilje S . R. kao naslednika jednog od zajedničara. Stoga je drugostepeni sud našao da je delimično osnovan tužbeni zahtev tužilja, istovremeno ukazujući da tužilje imaju pravo na udeo u celom prizemlju, ali da su zahtevom tražile samo da se to njihovo pravo utvrdi na jednom od stanova u prizemlju .

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, u odnosu na podnosioca S. J, od podnošenja tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 4. juna 1976. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 24. februara 2014. godine, trajao 37 godina i osam meseci, a u odnosu na podnosioce R. J. i R. S, od njihovog stupanja u parnicu 18. avgusta 1987. godine - 26 i po godina. Istovremeno, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak tri puta bio u mirovanju, usled čega sud nije mogao da postupa nešto više od godinu dana.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine - danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je drugostepeni sud u toku postupka čak osam puta ukinuo odluke prvostepenog suda (dva rešenja i šest presuda), usled toga što činjenično stanje nije bilo dovoljno utvrđeno, odnosno jer u ponovnom postupku nije postupljeno po nalogu drugostepenog suda. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pored nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i odluku Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Isti stav izrazio je i Ustavni sud (videti Odluku u predmetu Už-854/08 od 28. maja 2010. godine.

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu i da su istaknuti zahtevi, posebno za podnosioce S. J. i R. J, bili od velikog značaja, budući da su druga lica tražila da se utvrdi da su ona vlasnici određenih idealnih delova kuće, odnosno stana u kojem ovi podnosioci stanuju, i drže ga kao predmet svojine.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen, jer je, radi odluke o osnovanosti istaknutih zahteva, bilo potrebno da se izvede dokaz saslušanjem većeg broja svedoka, kao i da su podnosioci, nedolaskom na neka od zakazanih ročišta, i pored urednog poziva, te zahtevom da se neka ročišta ne drže, u manjoj meri uticali na navedenu dužinu trajanja postupka.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisana složenost postupka, te doprinos podnosilaca, ne mogu da budu opravdanja za navedeno trajanje postupka, već da odgovornost za to leži, pre svega, na parničnom sudu, koji je i pored zakonske obaveze da postupa efikasno, nije preduzeo sve radnje kako se postupak okončao bez odugovlačenja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke, krećući se u granicama zahteva, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe povredu označenog prava obrazlažu navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku, parnični sud, po svom uverenju, odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi ne može da bude odlučivanje o tome da li su iskazi svedoka bili ispravno prihvaćeni kao dokazi, već da oceni da li su postupajući sudovi dovoljno, jasno i logično obrazložili svoje stavove o izvedenim dokazima i njihovoj prihvatljivosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu, saglasno načelu slobodne ocene dokaza, odlučio po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, nakon što je dokaze prvo ocenio pojedinačno, a potom i sve njih kao jednu celinu. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud za svoje stavove u pogledu prihvatljivosti relevantnih dokaza dao dovoljno, jasno i logično obrazloženje. U vezi sa navodom podnosilaca da nije cenjen ugovor o pribavljanju placa na kojem je izgrađena sporna kuća, Ustavni sud ukazuje da je u toku postupka parnični sud utvrdio da je ovaj plac kupljen sredstvima stečenim u zajednici, usled čega, a imajući u vidu da adekvatna promena nije izvršena u javnim knjigama, nije relevantno ko je potpisnik ugovora o prenosu prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, a u odsustvu očigledne proizvoljnosti u postupanju sudova u pogledu utvrđivanja činjeničnog stanja, ocenio da se ti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosioci, nezadovoljni ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traže da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporene presude. Stoga je Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti