Odbijanje ustavne žalbe u predmetu rehabilitacionog obeštećenja naslednika

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Potvrđen je stav da naslednik rehabilitovanog lica, koje je preminulo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, nema pravo na naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L . iz Sečnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. L . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2142/15 od 9. marta 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L . iz Sečnja podneo je Ustavnom sudu, 1. septembra 201 6. godine, preko punomoćnika N . T, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2142/15 od 9. marta 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je presuda Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosi oca za naknadu štete na ime rehabilitacionog obeštećenja. Povredu p rava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete. Povredu načela iz čl. 21. i 22. Ustava podnosilac zasniva na istim razlozima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje, dok povredu drugih označenih načela i prava podnosilac nije uopšte obrazložio. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava kojim je došlo do povrede ljudskih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu P. 27/14 od 6. marta 2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužiocu isplati na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete ukupan iznos od 93.539.916,33 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u visini plate pre i posle št etnog događaja, gubitka penzije, gubitka beneficiranog radnog staža i razlike u penzijama, te po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog protivpravnog lišenja slobode i zbog smrti bliskog lica, kao i za pretrpljeni strah.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1031/15 od 15. juna 201 5. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuži oca i potvrđena je prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2142/15 od 9. marta 2016. g odine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1031/15 od 15. juna 2015. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđeno m činjeničnom stanju, otac tužioca M. L . (rođen 26. maja 1927. godine, a preminu 5. novembra 1991. godine) pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Reh. 2/13 od 30. septembra 2013. godine rehabilitovan i da se smatra neosuđivanim; da je navedenim rešenjem usvojen zahtev tužioca za rehabilitaciju njegovog pokojnog oca i utvrđeno je da je ništava, sa svim posledicama, od trenutaka donošenja presuda Vojnog suda u Novom Sadu broj 407-49 od 13. novembra 1949. godine kojom je otac tužioca bio osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od deset godina i na kaznu gubitka određenih građanskih prava u trajanju od tri godine; da je otac tužioca bio uhapšen 10. jula 1949. godine, a da je kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom izdržavao na Golom otoku, gde je bio izložen neljudskom i nehumanom postupanju; da je sa izdržav anja kazne pušten 10. jula 1955. godine, a da je tužilac rođen 18. aprila 1956. godine; da su nižestepeni sudovi, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, nalazeći da tužilac ne spada u kategoriju lica iz člana 7. tačka 5) Zakona o rehabilitaciji, niti u kategoriju lica obuhvaćenih članom 21. stav 2, u vezi sa članom 26. stav 4. istog zakona; da citirane odredbe Zakona o rehabilitaciji (odredbe čl. 7, 20, 21. i 26.) upućuju na zaključak da lica iz člana 7. tačka 5) ovog zakona, kao naslednici rehabilitovanog lica koje je umrlo pre stupanja na snagu ovog zakona, nemaju pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme neosnovanog i nezakonitog lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda; da je pravilna ocena nižestepenih sudova da tužilac kao sin i naslednik rehabilitovanog lica, koje je umrlo pre stupanja na snagu ovog zakona, nema pravo na rehabilitaciono obeštećenje za tražene vidove materijalne štete; da to pravo prema izričitoj odredbi člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, kao specijalnog propisa, pripada samo rehabilitovanom licu.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06), Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Razmatrajući navode podnosi oca ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo .

Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je identično pravno pitanje , tj. pitanje prava drugih lica – naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu kao vid rehabilitacionog obeštećenja, koje se postavlja i u ovom slučaju, već razmatrao u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). U navedenoj Odluci Ustavni sud je stao na stanovište da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda – da podnosilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse budući da su sva sporna pravna pitanja koja su predmet ove ustavne žalbe prethodno već razmotrena.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 21. i 22. Ustava, Ustavni sud naglašava da se ne može razmatrati povreda ovih načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom za jemčenog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Što se tiče navoda podnosi oca o povredi načela i pr ava iz čl. 3, 23, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim je obrazložio takve svoje tvrdnje.

Navode podnosioca kojima ukazuje da je osporena revizijska presuda doneta i uz povredu čl. 64. do 66. Ustava, kojima se jemče prava deteta, prava i dužnosti roditelja i posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao da su mu osporenom presudom povređena označena prava, već je takve navode izneo u prilog tvrdnji o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u predmetu rehabilitacionog obeštećenja naslednika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti