Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu oštećenog i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Postupak, koji je trajao preko šest godina, okončan je odbijanjem optužbe zbog zastarelosti, što je posledica neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-680/2008
03.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Jevtića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Jevtića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu K. 1135/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Jevtić iz Valjeva podneo je Ustavnom sudu 18. juna 2008. godine ustavnu žalbu protiv radnje nečinjenja Opštinskog suda u Valjevu u predmetu K. 1135/07, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je početkom 2002. godine oštećen krivičnim delima „nasilničko ponašanje i sprečavanje i ometanje u obavljanju službene dužnosti“, zbog čega se krivičnim prijavama obratio nadležnom Opštinskom javnom tužilaštvu u Valjevu. Po njegovim navodima, istražni postupak je započeo 21. marta 2002. godine, a glavni pretres je održan tek 3. marta 2004. godine. Potom je, po njegovim navodima, postupak sprovođen, donošene su prvostepene presude koje su više puta ukidane i predmet vraćan na ponovni postupak. Poslednju presudu K. 1135/07 je Opštinski sud u Valjevu doneo 23. januara 2008. godine, kojom je optužbu protiv okrivljenog Z.P. zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije izvršenog na štetu podnosioca ustavne žalbe, odbio zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Valjevu Kž. 211/08 od 8. aprila 2008. godine, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 19. maja 2008. godine. Podnosilac smatra da je u osporenom krivičnom postupku utvrđeno da je na njegovu štetu izvršeno navedeno krivično delo, ali zbog neažurnosti postupajućeg suda niko nije oglašen krivim, jer je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Smatra da je time pretrpeo i materijalnu i nematerijalnu štetu, pa zahteva od Ustavnog suda da utvrdi povredu njegovog prava na suđenje u razumnom roku, kao i da utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Ustavni sud je dopisom od 2. jula 2008. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), tražio od Opštinskog suda u Valjevu dostavljanje na uvid spisa predmeta K. 1135/07, kao i izjašnjenje po podnetoj ustavnoj žalbi. Spisi predmeta dostavljeni su Ustavnom sudu 21. jula 2008. godine.

U odgovoru na ustavnu žalbu Opštinskog suda u Valjevu navedeno je da su tačni navodi podnosioca ustavne žalbe o trajanju osporenog postupka. Smatraju da je istražni postupak koji je trajao samo četiri meseca vrlo brzo sproveden, ali da je krivični postupak trajao duže nego što bi trebalo zato što je drugostepeni sud tri puta ukidao prvostepene presude. Trajanje izrade pismenog otpravka odluke K. 78/02 u periodu od 14. maja 2004. godine do 11. maja 2005. godine, kao i nezakazivanje pretresa u periodu od 21. decembra 2005. godine do 3. maja 2006. godine, Opštinski sud u Valjevu pravda nedovoljnim brojem sudija i preopterećenošću brojem predmeta u sudu.

3. Odredbom 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu isrcrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Valjevu K. 1135/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Valjevu je 13. maja 2002. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 213/02 protiv pet lica, zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije (u daljem tekstu: KZ RS), izvršenog 3. januara 2002. godine na štetu podnosioca ustavne žalbe. U toku istrage, prilikom saslušanja u svojstvu oštećenog, 26. juna 2002. godine podnosilac ustavne žalbe je istakao imovinskopravni zahtev prema okrivljenima.

Opštinsko javno tužilaštvo je, nakon okončane istrage, podnelo 14. novembra 2002. godine Opštinskom sudu u Valjevu optužni predlog protiv okrivljenih zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS. Dvojica saokrivljenih u ovom predmetu su Opštinskom sudu u Valjevu 6. februara 2002. godine podneli privatnu krivičnu tužbu protiv oštećenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnih dela uvreda i laka telesna povreda. Ovi predmeti su rešenjem Opštinskog suda u Valjevu K. 78/02 od 27. novembra 2003. godine spojeni radi vođenja jedinstvenog postupka. Nakon glavnog pretresa, 14. maja 2004. godine, sud je doneo presudu K. 78/02 kojom je trojicu okrivljenih oglasio krivim za krivično delo iz člana 54. stav 1. KZ RS, izvršenog na štetu podnosioca ustavne žalbe, dok su dvojica okrivljenih oslobođena od optužbe. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za krivična dela uvreda i laka telesna povreda iz člana 93. stav 1. i člana 54. stav 1. KZ RS. Otpravak prvostepene presude je oštećenom dostavljen 16. maja 2005. godine.

Odlučujući o žalbama protiv ove presude, Okružni sud u Valjevu je rešenjem Kž. 366/05 od 3. novembra 2005. godine prvostepenu presudu ukinuo i vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje.

Nova prvostepena presuda Opštinskog suda u Valjevu K. 1021/05 doneta je 25. maja 2006. godine i njom je okrivljeni Z.P. oglašen krivim za krivično delo iz člana 54. stav 1. KZ RS, izvršeno na štetu podnosioca, dok su preostala četiri okrivljena oslobođena od optužbe. Istom presudom je odbijena optužba protiv podnosioca ustavne žalbe za krivična dela iz člana 93. stav 1. i člana 54. stav 1. KZ RS, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Ova presuda je ispravljana rešenjem Opštinskog suda u Valjevu od 7. avgusta 2006. godine, kojim je ispravljena pravna kvalifikacija dela u presudi, pa je Z.P. oglašen krivim za krivično delo iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS, dok je rešenjem od 28. septembra 2006. godine ispravka izvršena u pogledu imena zapisničara. Drugostepenom presudom Okružnog suda u Valjevu Kž. 82/07 od 12. aprila 2007. godine je prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je Z.P. oglašen krivim za delo koje mu je stavljeno na teret i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nova presuda u ovom predmetu, K. 453/07 doneta je 2. avgusta 2007. godine i njom je i Z.P. oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS na štetu podnosioca ustavne žalbe. Okružni sud u Valjevu je 25. decembra 2007. godine, rešenjem Kž. 629/07, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Valjevu je 23. januara 2008. godine doneo osporenu presudu K. 1135/07 kojom je optužbu protiv Z.P. odbio zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Odlučujući o žalbi podnosioca protiv ove presude, Okružni sud u Valjevu je 8. aprila 2008. godine presudom Kž. 211/08 potvrdio prvostepenu presudu. Otpravak osporene presude je uručen podnosiocu 19. maja 2008. godine.

U svim navedenim presudama – K. 78/02 od 27. novembra 2003. godine, K. 1021/05 od 25. maja 2006. godine i K. 453/07 od 2. avgusta 2007. godine, oštećeni je za ostvarivanje svog imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Prema stanju u spisima, osporeni krivični postupak je trajao od

13. maja 2002. godine, kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage, do 19. maja 2008. godine, kada je postupak pravnosnažno okončan, odnosno ukupno nešto više od šest godina.

5. Odredbm člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 i 49/07), važećim u vreme izvršenja navedenog krivičnog dela i okončanja osporenog krivičnog postupka, između ostalog, bilo je propisano: da su sud i državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku dužni da istinito i potpuno utvrde činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke (član 17. stav 1.); da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, a da presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren (član 18. stav 1.); da će se pretres pred drugostepenim sudom održati samo ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi i ako postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres (član 377. stav 1.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održanog pretresa odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, ili odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi presudu suda prvog stepena, ili ukinuti ovu presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili preinačiti prvostepenu presudu (član 385. stav 1.).

Odredba člana 13. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.

Članom 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03), važećim u vreme izvršenja navedenog krivičnog dela i okončanja osporenog krivičnog postupka, bio je propisan, između ostalog, osnovni oblik krivičnog dela teška telesna povreda, koji glasi: „Ko drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“. Član 54. ovog zakona propisivao je krivično delo laka telesna povreda: „Ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši, kazniće se zatvorom do jedne godine“ (stav 1.); „Ako je takva povreda nanesena oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, učinilac će se kazniti zatvorom do tri godine“ (stav 2.); „Sud može učiniocu dela iz stava 2. ovog člana izreći sudsku opomenu, ako je učinilac bio izazvan nepristojnim ili grubim ponašanjem oštećenog“ (stav 3.); „Gonjenje za delo iz stava 1. ovog člana preduzima se po privatnoj tužbi“ (stav 4.).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kao i do sada zauzetih stanovišta Ustavnog suda (predmet po ustavnoj žalbi Kristiana Vencla, Už-261/07 od 25. decembar 2008. godine) i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (case of Pavlyulynets v. Ukraine, 70767/01, 6. septembar 2005. godine; case of Boris Stojanovski v. "The former Yugoslav republic of Macedonia", 41916/04, 6. maj 2010. godine), Ustavni sud još jednom zaključuje da se prava garantovana ovom odredbom Ustava prvenstveno odnose na okrivljenog u krivičnom postupku. Međutim, imajući u vidu odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje se odnose na pojam, položaj, kao i procesna prava i obaveze oštećenog u krivičnom postupku, Sud je ocenio da se pravo na pravično suđenje u određenim slučajevima mora garantovati i oštećenom u krivičnom postupku. Naime, oštećeni je Zakonikom definisan kao lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno i njemu je Zakonikom obezbeđen niz procesnih prava, ali i obaveza. Zato je Ustavni sud ocenio da tokom krivičnog postupka, posredno, može biti povređeno neko Zakonikom garantovano pravo oštećenog, te da oštećeni ima pravni interes da se krivični postupak vodi i okonča u razumnom roku garantovanom odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Sud smatra da se postojanje povrede prava na pravično suđenje oštećenog lica u krivičnom postupku ocenjuje u odnosu na konkretan krivični postupak, u zavisnosti od toga o kom krivičnom delu se radi, odnosno od toga da li je ishod krivičnog postupka od uticaja na ostvarivanje imovinskopravnog zahteva oštećenog (da li predstavlja pravni osnov oštećenom za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva), kao i činjenice da li je oštećeni u tom krivičnom postupku istakao imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, status podnosioca ustavne žalbe je bio specifičan. Naime, on je tokom celog postupka imao status oštećenog u odnosu na krivično delo iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS, dok je u odnosu na krivična dela uvreda iz člana 93. stav 1. ovog zakonika i laka telesna povreda iz člana 54. stav 1. Zakonika imao status okrivljenog, sve do 25. maja 2006. godine kada je Opštinski sud u Valjevu presudom K. 1021/05 odbio optužbu protiv podnosioca ustavne žalbe za krivična dela uvreda i laka telesna povreda, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za ova krivična dela. Stoga bi se u ovom slučaju mogla razmatrati povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i sa aspekta okrivljenog i sa aspekta oštećenog u krivičnom postupku. Međutim, imajući u vidu da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog okončan 2006. godine presudom kojom se optužba protiv njega za krivična dela uvreda i laka telesna povreda odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, Ustavni sud se ograničio na utvrđivanje postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe kao oštećenog u krivičnom postupku, koji je takođe okončan pravnosnažnom presudom kojom se optužba odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Stoga je Ustavni sud cenio da li je opravdano utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje oštećenog u krivičnom postupku koji je obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, što za posledicu ima ne samo gubljenje prava države na krivično gonjenje učinioca, već i izostanak mogućnosti da se u krivičnom postupku utvrdi pravni osnov za naknadu štete koju je učinilac krivičnog dela pričinio oštećenom.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da bi utvrđivanje krivice okrivljenih u krivičnom postupku predstavljalo oštećenom pravni osnov za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u parničnom postupku, kao i činjenicu da je oštećeni u konkretnom krivičnom postupku odštetni zahtev istakao još u fazi istrage, Ustavni sud je ocenio da je oštećeni u konkretnom krivičnom postupku imao pravni interes (odnosno neposredan materijalnopravni interes) da se krivični postupak pokrenut od strane ovlašćenog javnog tužioca sprovede i okonča meritornom presudom suda, odnosno oštećeni je imao legitimno pravo da se o krivičnoj optužbi odluči u krivičnom postupku pre nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja, posebno imajuću u vidu i odredbu člana 13. Zakona o parničnom postupku. Stoga je podnosilac ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, ovlašćen za podnošenje ustavne žalbe u cilju zaštite Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

7. Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba u konkretnom slučaju uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 13. maja 2002. godine, kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage, do 19. maja 2008. godine, kada je postupak pravnosnažno okončan. U odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak je trajao preko šest godine i poklapa se sa rokom apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja propisanim za krivično delo koje je okrivljenom (okrivljenima) stavljeno na teret.

Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja ne zavisi samo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i priroda postavljenog zahteva, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

U konkretnom slučaju, sud je izvršio spajanje dva krivična postupka, jednog koji je pokrenut po službenoj dužnosti i u kome je okrivljeno pet lica i drugog, pokrenutog privatnom krivičnom tužbom dvojice saokrivljenih protiv podnosioca ustavne žalbe. U ovako kombinovanom postupku, prvenstveno je bila sporna pravna kvalifikacija krivičnih dela za koja se postupak vodio (teška telesna povreda iz člana 53. stav 1. KZ RS ili laka telesna povreda opasnim oruđem iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS). Pored toga, utvrđivanje činjeničnog stanja u događaju u kome je učestvovalo više lica predstavljalo je primarnu teškoću postupajućem sudu, koja je i uzrokovala donošenje tri različite presude u istoj pravnoj stvari. Za krivično delo iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS, koje je optužnim predlogom petorici okrivljenih stavljeno na teret postupajući sud je prvom presudom utvrdio krivicu trojice, dok su preostala dvojica okrivljenih oslobođena od optužbe, drugom presudom sud je utvrdio krivicu jednog okrivljenog a ostalu četvoricu oslobodio od optužbe (presudu je prvostepeni sud ispravljao dva puta pre dostavljanja drugostepenom sudu), dok je trećom presudom i poslednjeg okrivljenog sud oslobodio od optužbe. U odnosu na ovo delo postupak se okončao četvrtom (pravnosnažnom) presudom kojom je sud optužbu odbio zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. U odnosu na krivična dela iz člana 93. stav 1. i člana 54. stav 1. KZ RS, prvom presudom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za njihovo izvršenje, dok je drugom presudom optužba protiv njega za ova dela odbijena, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za njih. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja zahtevaju određeno vreme i angažovanje za njihovo rešavanje.

Navedeni sled događaja u konkretnom slučaju govori o složenosti samog predmeta, ali i o tome da postupajući sudovi nisu primenili procesne odredbe i Zakonikom o krivičnom postupku propisane mehanizme koji su im bili na raspolaganju kako bi krivični postupak okončali meritornom odlukom u razumnom roku. Time što je tri puta ukidao prvostepene presude, drugostepeni sud je takođe doprineo nastupanju apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Okružni sud je imao mogućnost, ukoliko je našao da činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da bi to bio osnov za ukidanje prvostepene presude, da sam otvori glavni pretres, da izvede dokaze i da na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja donese presudu. Po oceni Ustavnog suda, sama činjenica da je ovaj predmet više puta vraćan sudu niže instance na ponovno odlučivanje ukazuje na sistemske nedostatke u postupanju sudova.

Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je konstatovao i značajne periode neaktivnosti Opštinskog suda u Valjevu, i to: od podizanja optužnog predloga 14. novembra 2002. godine do zakazivanja glavnog pretresa 3. marta 2004. godine; od izrade pismenog otpravka presude K. 78/02 donete 14. maja 2004. godine do njene ekspedicije 11. maja 2005. godine; od glavnog pretresa 21. decembar 2005. godine do njegovog nastavka 3. maja 2006. godine. Opštinski sud u Valjevu, u navedenim periodima, nije uopšte sprovodio redovnu sudsku aktivnost u ovom predmetu, odnosno nije se aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica značajnih za efikasno presuđenje.

Podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama u postupku nije prouzrokovao neopravdana zakašnjenja i trajanje postupka preko razumne mere.

S obzirom na odredbu člana 13. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, značaj utvrđivanja krivične odgovornosti učinioca, u konkretnom slučaju, za podnosioca ustavne žalbe kao oštećenog u krivičnom postupku svakako predstavlja važno pitanje za čije brzo rešavanje ima opravdan interes.

Ustavni sud nalazi da je do obustave krivičnog postupka zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja došlo usled odugovlačenja postupka od strane postupajućih sudova, zbog čega Ustavni sud nalazi da se njihovo postupanje ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda, i kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog krivičnog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku, i to kako radnjama nečinjenja Opštinskog suda u Valjevu koje se sastoje u povremenoj pasivnosti i nedelotvornom postupanju toga suda, tako i u činjenici da sud nije primenio procesne odredbe i propisane mehanizme koji su mu bili na raspolaganju kako bi krivični postupak okončao meritornom odlukom u razumnom roku.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu K. 1135/07 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, saglasno odredbi člana 89. stav 2. istog Zakona.

8. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti