Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od bekstva

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su nadležni sudovi dali relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora zbog opasnosti od bekstva, čime nisu povređena ustavna prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. K. iz Kosovske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. K. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 661/19 – Kv. 1980/20 od 22. maja 2020. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1173/20 od 10. juna 2020. godine, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. K. iz Kosovske Mitrovice podneo je Ustavnom sudu, 13. jula 2020. godine, preko punomoćnika A. Z, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžen pritvor nakon podizanja optužnice, na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da rešenje o produženju pritvora ne sadrži jasne i individualizovane razloge koji ukazuju da je pritvor i dalje nužna i neophodna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka; da su u osporenom prvostepenom rešenju ponovljeni stereotipni razlozi za produženje pritvora prema podnosiocu; da prvostepeni sud ne navodi razloge zašto nije razmotrio primenu blaže mere imajući u vidu da u spisu još od 30. decembra 2019. godine postoji saglasnost D.K. da se blaža mera realizuje u njenoj porodičnoj kući; da je nadležno javno tužilaštvo još 3. decembra 2019. godine, nakon samo dva meseca, prvi put podiglo optužnicu, ali je 3. marta 2020. godine Viši sud u Beogradu optužnicu vratio na dopunu istrage, koja traje već četiri meseca; da je počev od 12. marta 2020. godine, pa sve do zamene pritvora merom zabrane napuštanja stana 7. jula 2020. godine, povređeno pravo podnosioca na ograničeno trajanje pritvora; da u odnosu na podnosioca nije sprovedena nijedna istražna radnja koja se ticala njegove krivičnopravne odgovornosti, već je pritvor bio sam sebi svrha, što nije u skladu sa načelom hitnosti; da je sud u osporenim rešenjima propustio da razmotri mogućnost primene mere blaže od pritvora, te je drugostepeno rešenje zasnovano na povredi prava na obrazloženu sudsku odluku; da je preispitivanje jedne očigledno manjkave optužnice u sudu trajalo puna tri meseca, nakon čega je vraćena na dopunu istrage koja traje već više od četiri meseca, na koji način je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, da dosudi troškove za sastav ustavne žalbe, kao i da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i podatke objavljene na Portalu pravosuđa Srbije: www.portal.sud.rs i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 661/19 je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u toku krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog okrivljenog po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kto. 608/19 od 2. decembra 2019. godine, kojom im je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 437/19 od 7. oktobra 2019. godine, iz razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19), a koji mu se računao od 6. oktobra 2019. godine, kada je lišen slobode.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 589/20 od 12. marta 2020. godine, stavom II, delimično je uvažena žalba branioca okrivljenog, pa je preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu K. 661/19 – Kv. 822/20 od 25. februara 2020. godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu otklonio zakonski osnov za produženje pritvora prema okrivljenom, propisan odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP.

Pritvor je prema okrivljenom do donošenja osporenih rešenja poslednji put produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 661/19 – Kv. 1653/20 od 23. aprila 2020. godine, iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 661/19 – Kv. 1980/20 od 22. maja 2020. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu, i još jednom licu, produžen je pritvor koji je po ovom rešenju mogao trajati najduže 30 dana, i to po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da po nalaženju krivičnog veća i dalje stoje zakonski razlozi za zadržavanje u pritvoru okrivljenih F. K. i Nj.V. propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP; da imajući u vidu da iz spisa predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da su okrivljeni izvršili krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. KZ, na način bliže opisan u dispozitivu optužnog akta, da okrivljeni Nj.V. i F. K. ne žive na adresi prebivališta, već da okrivljeni Nj.V. ima prijavljeno prebivalište u Kosovskoj Mitrovici u ulici K. …, a da prema sopstvenom kazivanju neprijavljeno živi u Obrenovcu u ulici U. …, dok okrivljeni F. K. ima prijavljeno prebivalište u Kosovskoj Mitrovici u ulici B. …, da neprijavljeno boravi na adresi F. V. broj …/3 u Kosovskoj Mitrovici, dakle, da okrivljeni nisu prijavili nadležnim organima adrese na kojima borava, pri činjenici da su okrivljeni lica bez imovine i bez zaposlenja, bez ličnih, imovinskih ili poslovnih interesa koji bi ih pouzdano vezivali za određeno mesto boravišta, to po oceni veća, navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da će se okrivljeni ukoliko budu pušteni na slobodu, kriti, odnosno dati u bekstvo i tako postati nedostupni pravosudnim organima, zbog čega se njihovo dalje zadržavanje u pritvoru po ovom zakonskom osnovu pokazuje kao nužna i neophodna mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka; da je prilikom donošenja odluke veće imalo u vidu odredbu člana 189. stav 1. ZKP, kojom je propisano da će organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, odredbu člana 210. ZKP, kojoj je propisana obaveza suda da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme i da u toku celog postupka pritvor ukine čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen, kao i da pritvor predstavlja najstrožu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, pa je s tim u vezi cenio i ličnost okrivljenog, svakog ponaosob, njihovu životnu dob i vreme koje su proveli u pritvoru, pri činjenici da su okrivljena lica bez imovine i zaposlenja, bez ličnih, imovinskih ili poslovnih interesa koji bi ih pouzdano vezivali za određeno mesto boravišta, iz čega se izvlači zaključak da će se okrivljeni u slučaju boravka na slobodi kriti, odnosno dati u bekstvo, te da su navedene okolnosti po svojoj težini i značaju i dalje takvog inteziteta da opravdavaju dalje trajanje mere pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno, da se svrha nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka za sada može obezbediti jedino merom pritvora, a ne i nekom drugom, blažom merom.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1173/20 od 10. juna 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i potvrđeno je prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je prema okrivljenom produžen pritvor iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP; da je Apelacioni sud u Beogradu cenio iznete žalbene navode branioca okrivljenog F. K, ali nalazi da se istima ne dovodi u pitanje pravilnost odluke prvostepenog suda u ovoj krivičnopravnoj stvari u pogledu razloga za produženje pritvora prema okrivljenom iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, obzirom da su razlozi koje je dao prvostepeni sud u potpunosti jasni, argumentovani i iscrpni; da je, nadalje, ovaj sud imao u vidu i žalbene navode branioca kojima se predlaže da se pritvor prema okrivljenom zameni blažom merom i to merom zabrane napuštanja stana iz člana 208. ZKP kod D.K, vlasnika porodične stambene zgrade na kojoj bi okrivljeni mogao da izdržava eventualno izrečenu meru, ali da, međutim, i po oceni ovog suda, prvostepeni sud pravilno zaključuje da je intezitet okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva okrivljenog takav da se ciljevi nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka i njegovo obezbeđenje prisustva za sada mogu ostvariti jedino merom pritvora, iako najtežom merom, a ne nekom drugom blažom merom, o čemu su takođe dati razlozi kojima se ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane odluke suda u ovoj krivičnopravnoj stvari.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 2673/20 od 7. jula 2020. godine prema okrivljenim je ukinut pritvor i ova mera zamenjena je merom zabrane napuštanja stana.

Podnosilac ustavne žalbe se do 7. jula 2020. godine, kada je mera pritvora zamenjena blažom merom, nalazio u pritvoru devet meseci.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu prava iz člana 27. stav 3. Ustava ne obrazlaže navodima koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom navedenog prava, kao i da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su tom odredbom utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivično – procesna mera lišenja slobode, tako da se ova odredba odnosi na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora nakon podizanja optužnice, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (vid. Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine).

Polazeći od navedenog Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje o istaknutim povredama prava iz člana 27. stav 3. i člana 30. stav 1. Ustava, pa je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Ustavni sud dalje konstatuje da se suština navoda o povredi prava iz člana 27. stav 1, člana 32. stav 1, člana 31. st. 1. i 2. i člana 36. stav 2. Ustava zasniva na tvrdnjama da osporena rešenja sadrže ponovljene i stereotipne razloge za produženje pritvora, kao i da nadležni sudovi nisu razmotrili primenu blaže mere – mere zabrane napuštanja stana, iako je postojala saglasnost D.K. da se blaža mera realizuje u njenoj kući.

Ustavni sud je, prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, ceneći citirane odredbe Ustava i Zakonika, pošao od činjenice da je pravo na slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno je da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega se nameću dva merila zakonitosti lišenja slobode. Prvo, da lišenje slobode mora biti samo iz razloga predviđenih zakonom, i drugo, u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Dalje, Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i ZKP postupku nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. ZKP, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima.

Polazeći od navedenih opštih principa, a imajući u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 27. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

7. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe do 7. jula 2020. godine, kada je mera pritvora zamenjena blažom merom, nalazio u pritvoru devet meseci.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi blagovremeno ispitivali opravdanost produženja pritvora, odnosno, utvrdili i naveli dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih su smatrali da je produženje pritvora opravdano. Dakle, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi za svoju odluku da prema podnosiocu ustavne žalbe produže pritvor dali relevantne i dovoljne razloge. Tačnije, nadležni sudovi su opravdanost i zakonitost produženja mere pritvora obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja, pri čemu su jasno i detaljno obrazložili postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP. Naime, pored postojanja osnovane sumnje da je podnosilac izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, Viši i Apelacioni sud u Beogradu su u osporenim rešenjima utvrdili da podnosilac nije prijavio nadležnim organima adresu na kojoj boravi, da je lice bez imovine i zaposlenja, bez ličnih, imovinskih ili poslovnih interesa koji bi ga pouzdano vezivali za određeno mesto boravišta, te su ocenili da navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da će se podnosilac, ukoliko bude pušten na slobodu kriti, odnosno dati u bekstvo i tako postati nedostupan pravosudnim organima. Dalje, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima ocenili da se pritvor, u konkretnom slučaju u datom trenutku, pokazuje kao jedina adekvatna mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka i da se ista svrha ne bi mogla postići blažom merom – merom zabrane napuštanja stana. Ustavni sud napominje da iz navoda ustavne žalbe i podatke objavljene na Portalu pravosuđa Srbije proizlazi da je 7. jula 2020. godine mera pritvora zamenjena blažom merom, upravo merom zabrane napuštanja stana, koju je branilac podnosioca i predložila.

Konačno, kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se trajanje pritvora u konkretnom slučaju objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca da mu je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu K. 661/19 – Kv. 1980/20 od 22. maja 2020. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1173/20 od 10. juna 2020. godine povređeno pravo zajemčeno odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga i pružanja dokaza na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od bekstva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti