Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu stambene zadruge u stečaju, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 23 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra, uzimajući u obzir i njegov doprinos dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2409/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu, 22. avgusta 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2409/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje 17 godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2409/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 25. avgusta 1992 . godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog L. K iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 628.379 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8504/92 od 26. novembra 1993. godine kojim je utvrđeno mirovanje postupka u ovoj parnici, (jer ročištu nisu pristupili punomoćnici parničnih stranaka), održana su tri ročišta, izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Povodom podneska punomoćnika tužioca od 28. februara 1994. godine za nastavak postupka, Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu održanom 18. aprila 1994. godine, najpre utvrdio da je tužba tužioca povučena, ali je na istom po naknadnom pristupanju punomoćnika tužioca dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem.

Do prekida postupka, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1884/94 od 27. oktobra 2004. godine, na predlog punomoćnika tužioca , iz razloga celishodnosti, a radi pribavljanja nacrta delova zgrade od ovlašćene institucije, kao dokaza o veličini stana koji je predmet spora , održano je devet ročišta i izvedeni su dokazi ekonomskim i građevinskim veštačenjem, dopunskim veštačenj ima i saslušanjem sudskih veštaka, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Na predlog punomoćnika tužioca od 30. januara 2008. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu od 24. marta 2008. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

U nastavku postupka održano je šest ročišta i ponovo je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem, dopunskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok četiri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 722/10 od 3. decembra 2010. godine prekinuo postupak zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Nakon jednog neodržanog ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, postupajući po predlogu punomoćnika tužioca iz podneska od 21. februara 2011. godine kojim je obavestio sud o preuzimanju parnice od strane stečajnog upravnika tužioca, rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 722/10 od 7. marta 2011. godine je nastavljen postupak.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 4077/11 od 21. aprila 2011. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Nakon dva održana ročišta, na ročištu od 21. juna 2012. godine Privredni sud u Novom Sadu je na predlog punomoćnika parničnih stranaka, prekinuo postupak do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti.

Postupajući po podnesku punomoćnika tužioca od 16. oktobra 2012. godine, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1250/11 od 1. novembra 2012. godine nastavio postupak.

U daljem toku postupka je održano pet ročišta, na kojima su izvedeni dokazi dopunskim ekonomskim veštačenjem, saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke i svedoka.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2409/12 od 6. decembra 2013. godine je, u stavu prvom izreke, obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 1.904.083,66 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. jula 2013. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 1.021.224,00 dinara. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 13.209.211,05 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. maja 2010. godine pa do isplate, a stavom trećim izreke je odbijen, kao neosnovan, prvi eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 12.940,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine pa do isplate.

Odlučujući o žalbama, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 1359/14 od 5. marta 2014. godine usvojio žalbu tuženog i preinačio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2409/12 od 6. decembra 2013. godine, tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati dinarsku protivvrednost po srednjem kursu Narodne banke Srbije važećem na dan isplate iznos od 6.616,46 evra i kamate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije važećem na dan isplate, i to: na iznos od 12.940,68 DEM, 6% kamate na godišnjem nivou počev od 24. januara 1994. do 2. marta 2001. godine, od 3. marta 2001. do 31. decembra 2001. godine, domicilnu kamatu zemlje porekla valute (DEM), počev od 1. januara 2002. do 25. decembra 2012. godine, kamatu na iznos od 6.616,46 evra po stopi Centralne evropske banke, a od 25. decembra 2012. godine pa do isplate kamatu po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati. Preko dosuđenog iznosa tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni kasacioni sud je presudom Prev. 125/14 od 4. decembra 2014. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1359/14 od 5. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti: ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) i ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 215.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1 )-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine , da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak i da će se u svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida (član 217. st. 1 , 2. i 3.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 25. avgusta 1992. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 125/14 od 4. decembra 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 23 godine i četiri meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8504/92 od 26. novembra 1993. godine (donetim na ročištu kome nisu pristupili punomoćnici parničnih stranaka) utvrđeno je mirovanje postupka, koje je trajalo do podnošenja predloga tužioca od 28. februara 1994. godine za nastavak postupka, čime je parnični postupak produžen za tri meseca. Pored navedenog, Ustavni sud primećuje da je na predlog punomoćnika tužioca, a radi pribavljanja dokumentacije, postupak bio u prekidu od 27. oktobra 2004. godine do podnošenja predloga za nastavak postupka 30. januara 2008. godine, čime je isti doprineo dužini trajanja postupka za tri godine i dva meseca.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je, ipak , nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je pred Opštinskim, odnosno Osnovnim sudom u Novom Sadu do oglašavanja stvarno i mesno nenadležnim za postupanje, održano 20 ročišta na kojima su izedeni dokazi ekonomskim i građevinskim veštačenjem, kao i dopunskim veštačenjima i saslušanjem sudskih veštaka. Ustavni sud nalazi da je opravdanost prekida postupka postojala za period od 3. decembra 2010. godine do 21. februara 2011. godine koji je određen zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku. U nastavku postupka nakon odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti i pet održanih ročišta doneta je presuda, koja je u postupku po žalbi preinačena, a u postupku po reviziji je potvrđena drugostepena presuda i konačno je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku o četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odre daba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić