Rešenje Ustavnog suda o neprihvatanju inicijativa za ocenu zakonitosti pravilnika o tehničkoj dokumentaciji

Kratak pregled

Ustavni sud nije prihvatio inicijative za ocenu zakonitosti Pravilnika o tehničkoj dokumentaciji za objekte visokogradnje. Utvrđeno je da važeći Zakon o planiranju i izgradnji daje ovlašćenje ministru za donošenje takvog akta, te nema osnova za pokretanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Bratislav Đokić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Petrušića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Petrušića i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu I. 58/00, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 15067/10 (2000), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Nišu da u predmetu iz tačke 1. preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak što pre okončao.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Petrušić iz Beograda je 7. maja 2009. godine, preko punomoćnika Sonje Spasović, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu I. 58/00, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 15067/10 (2000).

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je 17. januara 2000. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo predlog za dozvolu izvršenja prodajom založene nepokretnosti dužnika, radi namirenja novčanog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 3236/98 od 19. oktobra 1998. godine; da je Opštinski sud u Nišu rešenje o izvršenju I. 58/00 doneo tek 14. marta 2001. godine; da je nakon višegodišnjeg trajanja izvršnog postupka, izvršni sud 28. marta 2006. godine doneo rešenje o predaji predmetne nepokretnosti izvršnom poveriocu, ali isto nije sprovedeno do dana podnošenja ustavne žalbe; da bi uvek kada je službeno lice izašlo na lice mesta izvršni dužnik preduzeo radnje koje su bile prepreka da Opštinski sud postupi po rešenju; da je 3. novembra 2008. godine službeno lice koje je izašlo na lice mesta radi sprovođenja iseljenja dužnika iz predmetne nepokretnosti i predaje ove poveriocu, naišlo na izmenjeno stanje u građevinskom smislu, te da je nakon toga Opštinski sud zaključkom od 7. aprila 2009. godine odredio veštačenje od strane veštaka građevinske struke i od tada do dana ponošenja ustavne žalbe nije ništa više preduzeto. Podnosilac ustavne žalbe ističe da zbog svih radnji koje je izvršni dužnik preduzimao kako bi se onemogućilo namirenje poverioca, kao i zbog neefikasnih izvršnih radnji suda, trpi veliku štetu i biva onemogućen da namiri svoje potraživanje, preuzme dosuđenu nepokretnost i njome nesmetano raspolaže kao vlasnik; da je dosadašnji tok sudskog postupka u suprotnosti sa članom 5. Zakona o izvršnom postupku; da je ovim povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i podnosiocu u konkretnom slučaju omogući ostvarenje Ustavom garantovanih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je dopisom od 22. oktobra 2010. godine od Osnovnog suda u Nišu zatražio da dostavi spise predmeta Osnovnog suda, ranije Opštinskog suda u Nišu I. 58/00 na uvid i da se izjasni u vezi sa dužinom trajanja postupka u navedenom predmetu. Osnovni sud u Nišu je tražene spise dostavio 1. novembra 2010. godine, a o ustavnoj žalbi se nije izjasnio. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. januara 2000. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu predlog za dozvolu izvršenja protiv dužnika Đulović Hranislava iz Niša, na osnovu pravosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Nišu P. 3236/98 od 19. oktobra 1998. godine, radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 39.5000 DEM u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate, sa kamatom po zakonu počev od 16. januara 1998. godine do isplate, prodajom založene nepokretnosti - 1/2 stambene zgrade u Nišu u ul. Palih boraca br. 8 na k.p. broj 8396/20 od 428m2 KO Niš Ćele Kula. Opštinski sud u Nišu (u daljem tekstu: izvršni sud) je rešenje o izvršenju I. 58/00 doneo 14. marta 2001. godine, a rešenje o utvrđenju vrednosti nepokretnosti, na osnovu nalaza veštaka od 26. oktobra 2000. godine, doneo je 27. marta 2001. godine.

Zaključak o prodaji nepokretnosti izvršni sud je doneo 26. aprila 2001. godine, a posle održana tri neuspela ročišta za javnu prodaju (15. juna 2001, 29. avgusta 2001 i 20. februara 2002. godine), na ročištu održanom 29. marta 2002. godine doneo je rešenje o dosuđenju nepokretnosti poveriocu. Po prigovoru izvršnog dužnika od 19. aprila 2002. godine veće izvršnog suda je, rešenjem Ipv. (I) 150/2002 od 23. septembra 2002. godine, ukinulo rešenje o dosuđenju nepokretnosti i predmet vratilo na ponovno odlučivanje. Prigovor dužnika od 22. oktobra 2002. godine protiv rešenja o izvršenju I. 58/00 od 14. marta 2001. godine, veće izvršnog suda je odbilo rešenjem Ipv (I) 398/02 od 11. decembra 2002. godine.

Izvršni sud je 8. januara 2003. godine doneo novi zaključak o prodaji nepokretnosti i na trećem ročištu 22. aprila 2004. (prethodna ročišta su održana 13. februara i 30. septembra 2003. godine) doneo rešenje kojim poveriocu dosuđuje nepokretnost za iznos od 3.618.517 dinara i obavezuje ga da uplati razliku između ove vrednosti i njegovog potraživanja. Prigovor dužnika protiv ovoa rešenja od 24. maja 2004. godine veće izvršnog suda je odbilo rešenjem Ipv (I) 238/04 od 4. novembra 2004. godine.

Izvršni sud je 22. aprila 2004. godine odredio veštačenje radi utvrđivanja dinarske protivvrednosti potraživanja poverioca, po kome je nalaz sa mišljenjem veštaka dostavljen izvršnom sudu 28. februara 2005. godine, a izvršni sud je 18. jula 2005. godine doneo zaključak kojim se obavezuje poverilac da u sudski depozit uplati razliku između izlicitirane cene i njegovog potraživanja, u roku od osam dana od prijema zaključka. Zaključak je 21. decembra 2005. godine dostavljen punomoćniku poverioca, koji je odbio prijem zbog opoziva punomoćja, a novi punomoćnik poverioca je pristupio u sud 15. marta 2006. godine, kada mu je uručen zaključak. Poverilac je izvršnom sudu dostavio dokaz o izvršenoj uplati 22. marta 2006. godine.

Rešenje o predaji predmetne nepokretnosti poveriocu (prizemlje u kome se nalazi lokal i prvi sprat zgrade na kome se nalazi stan) izvršni sud je doneo 28. marta 2006. godine. Dužnik je 4. aprila 2006. godine izjavio prigovor protiv rešenja o predaji nepokretnosti poveriocu, a veće izvršnog suda je odbilo prigovor dužnika rešenjem Ipv (I) 76/06 od 7. septembra 2006. godine. Ovome je usledila žalba dužnika protiv rešenja veća od 7. septembra, koja je odbačena kao nedozvoljena 10. oktobra 2006. godine.

Poverilac je 26. januara 2007. godine podneo predlog da izvršni sud, na osnovu izvršnog rešenja I. 58/00 od 28. marta 2006. godine o predaji nepokretnosti, naloži zaključkom dužniku da preda nepokretnost izvršnom poveriocu. Izvršni sud je 29. januara 2007. godine doneo rešenje o izvršenju I. 243/07 kojim je predlog usvojio. Rešavajući po žalbi dužnika na ovo rešenje od 9. marta 2007. godine, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1664/07 od 24. aprila, koje je primljeno u izvršnom sudu 27. aprila 2007. godine, ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak, sa nalogom da prvostepeni sud u ponovnom postupku ovaj predmet združi spisima I. 58/00 i zavisno od činjeničnog stanja donese odgovarajuću odluku po zahtevu, odnosno predlogu kupca - izvršnog poverioca.

U toku 2007. godine zakazana su tri neuspela ročišta (22. februara, 6. marta i 20. marta 2007. godine), nakon čega je dužnik 26. marta 2007. godine podneo predlog za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen kao nedopušen rešenjem izvršnog suda od 16. maja 2007. godine. Treće lice - brat dužnika je 30. marta 2007. godine podneo prigovor protiv rešenja o predaji nepokretnosti, koji je odbačen kao nedozvoljen rešenjem izvršnog sudije od 27. juna 2007. godine; prigovor trećeg lica protiv navedenog rešenja o odbacivanju je odbijen rešenjem veća izvršnog suda Ipv (I) 57/07d 19. jula 2007. godine. Nakon neuspelog ročišta zakazanog za 30. avgust 2007. godine, na ročištu od 10. septembra izvršni sud je doneo zaključak kojim nalaže dužniku da nepokretnost isprazni od svih lica i stvari i preda kupcu, a na ročištu 12. septembra 2007. godine je doneo rešenje o namirenju poverioca u smislu člana 174. Zakona o izvršnom postupku.

Izvršni sud je 22. oktobra 2007. godine naložio dužniku da preda nepokretnost poveriocu kao kupcu i zakazao prinudno izvršenje za 20. novembar 2007. godine. Nakon neuspelog izvršenja na ovom ročištu, izvršni sud je ponovio nalog i prinudno izvršenje zakazao za 12. decembar 2007. godine (uz asistenciju MUP-a), koje nije održano, jer je 21. novembra 2007. godine Republički javni tužilac tražio spise predmeta zbog predloga za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv više rešenja donetih u ovom izvršnom postupku. Republički javni tužilac je našao da nema osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, a spisi su vraćeni izvršnom sudu 21. januara 2008. godine.

Dužnik je 29. januara 2008. godine podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja o namirenju poverioca, koji je Vrhovni sud Srbije odbacio kao nedozvoljen rešenjem od 19. marta 2008. godine, primljenim u izvršnom sudu 23. aprila 2008. godine. Nakon toga, izvršni sud je 1. septembra 2008. godine zakazao prinudno izvršenje za 24. septembar 2008. godine koje je neuspelo; sledeće ročište je održano 3. novembra, kada je brat dužnika predao ključ prostorije u prizemlju kuće u sudski depozit, ali na prvi sprat kuće koji je takođe predmet izvršenja nije bilo moguće ući.

Dužnik je 4. decembra 2008. godine predložio veštačenje veštaka građevinske struke, s obzirom da je predmetna nepokretnost izmenjena, pa je sporno šta predstavlja predmet izvršenja. Izvršni sud je rešenjem od 11. decembra 2008. godine odbio predlog dužnika za veštačenje, a po njegovoj žalbi veće izvršnog suda je rešenjem Ipv (I) 5/09 od 5. februara 2009. godine ukinulo ožalbeno rešenje i predmet vratilo izvršnom sudiji na ponovni postupak i odlučivanje.

Izvršni sud je 7. aprila 2009. godine doneo zaključak kojim je odredio veštačenje, kako bi veštak na licu mesta izvršio identifikaciju prostora koji treba predati poveriocu, a prema nalazu i mišljenju veštaka od 26. oktobra 2000. godine. Dužnik je 16. aprila 2009. godine tražio od izvršnog suda da mu se ključevi poslovnog prostora vrate, kako bi se izvidelo stanje zbog mogućeg curenja instalacija u toj prostoriji i otklonio eventualni kvar.

U periodu nakon podnošenja ustavne žalbe 7. maja 2009. godine, u izvršnom postupku preduzeto je sledeće: 30. septembra 2009. godine sud je naložio veštaku da dostavi nalaz u roku od 15 dana; službeno lice izvršnog suda je 2. oktobra 2009. godine izašlo na lice mesta, ali je dužnik izjavio da su kvarovi otklonjeni, te nema potrebe da se vraća ključ iz depozita suda i izvršni sud je zakazao izlazak na lice mesta za 9. decembar 2009. godine, koji je odložen zbog zauzetosti punomoćnika stranaka. U 2010. godini, i pored pet pismenih urgenicija poverioca, izvršni sud je proveo samo dve radnje: izlazak na lice mesta 24. februara 2010. godine, na kome je prisutni veštak, određen zaključkom izvršnog suda 7. aprila 2009. godine, izvršio uvid u predmetnu nepokretnost, a 5. marta 2010. godine je dostavio izvršnom sudu svoj pismeni nalaz i izlazak sudskog izvršitelja na lice mesta 28. septembra 2010. godine, kada je u zapisniku navedeno da je dužnik izjavio da predmetna prostorija ne postoji, da uz prisustvo dužnika izvršitelj nije mogao da identifikuje prostoriju - nepokretnost koja bi se predala poveriocu i konstatovano da je potrebno prisustvo poverioca, kao i veštaka građevinske struke kako bi se identifikovala nepokretnost i predala poveriocu.

4. Za ocenu navoda ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjuje u ovom postupku, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da izvršni postupak u prvom stepenu vodi i odluke donosi sudija pojedinac, a o prigovoru odlučuje veće trojice sudija istog suda (član 6. stav 1.); da se po pravilima o ličnom dostavljanju iz Zakona o parničnom postupku dostavlja samo rešenje po predlogu za izvršenje i rešenje po prigovoru na rešenje o izvršenju; a da se sva ostala dostavljanja vrše preko oglasne table suda (član 7. st. 1. i 2.); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora (član 10. st. 1. i 2.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi upisom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 135.); da će sud pristupiti utvrđivanju vrednosti nepokretnosti po donošenju rešenja o izvršenju (član 144. stav 1.); da se vrednost nepokretnosti utvrđuje na osnovu procene veštaka i drugih činjenica, u visini njene tržišne cene na dan procene (član 144. stav 2.); da će sud, na predlog stranke, koji mora biti podnesen najdocnije osam dana pre ročišta za prodaju, na ročištu za prodaju zaključkom ponovo utvrditi vrednost nepokretnosti, ako stranka učini verovatnim da se ta vrednost znatno izmenila od dana prethodnog utvrđivanja vrednosti do dana prodaje (član 144. stav 4.); da po pravnosnažnosti rešenja o izvršenju i rešenja o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, sud donosi zaključak o prodaji nepokretnosti kojim se određuju način i uslovi prodaje, kao i vreme i mesto prodaje ako se prodaja vrši putem nadmetanja (član 147. stav 1.); da se zaključak o prodaji objavljuje na sudskoj tabli i na drugi uobičajeni način, a da od objavljivanja zaključka o prodaji na sudskoj tabli do dana prodaje mora proteći najmanje 30 dana (član 147. st. 3. i 4.); da se na prvom ročištu za prodaju nepokretnost ne može prodati ispod utvrđene vrednosti (član 154. stav 1.); da će ako se nepokretnost nije mogla prodati na prvom ročištu, sud zakazati drugo ročište na kome se nepokretnost može prodati ispod utvrđene vrednosti, ali ne ispod dve trećine te vrednosti (član 154. stav 2.); da od prvog do drugog ročišta mora proteći najmanje 30 dana (član 154. stav 3.); da je kupac dužan da položi cenu u roku određenom u zaključku o prodaji, a da će ako kupac u određenom roku ne položi cenu, sud rešenjem prodaju oglasiti nevažećom i odrediti novu prodaju (član 157. st. 1. i 3.); da će po polaganju cene u slučaju prodaje nepokretnosti javnim nadmetanjem, odnosno po polaganju cene i pravnosnažnosti rešenja o dosuđenju u slučaju prodaje neposrednom pogodbom, sud doneti rešenje da se nepokretnost preda kupcu i da se, po pravnosnažnosti tog rešenja, u javnu knjigu upiše u njegovu korist pravo svojine (član 158. stav 1.); da ako se nepokretnost nije mogla prodati na drugom ročištu, sud će naredna ročišta odrediti samo na predlog poverioca (član 160. stav 1.); da predlog za određivanje novog ročišta za prodaju poverilac ne može staviti pre isteka tri meseca od dana prethodnog ročišta, niti po isteku jedne godine od tog dana (član 160. stav 2.); da će sud obustaviti izvršenje ako poverilac ne stavi predlog u roku određenom u stavu 2. ovog člana (član 160. stav 3.); da sud pristupa namirenju po pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti kupcu (član 161.), da o namirenju poverilaa i drugih lica koja polažu pravo na namirenje, sud odlučuje rešenjem posle održanog ročišta, uzimajući u obzir stanje koje proizlazi iz spisa i javne knjige, kao i stanje utvrđeno na ročištu (član 174. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak 17. januara 2000. godine, podnošenjem predloga za izvršenje i da ovaj izvršni postupak još uvek nije okončan.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja izvršnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja predloga podnosioca za dozvolu izvršenja do podnošenja ustavne žalbe proteklo osam godina, tri meseca i 20 dana, a izvršni postupak ni do danas nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja odnosnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako je izvršni sud u osporenom postupku imao da odluči o većem broju podnesaka izvršnog dužnika, kao i trećeg lica, činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u ovoj pravnoj stvari nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je ostvarivanje novčanog potraživanja podnosioca utvrđenog pravnosnažnom i izvršnom presudom u dosuđenom iznosu nesumnjivo imalo materijalni značaj za podnosioca koji je imao opravdani interes za efikasno odvijanje izvršnog postupka, kao i da poverilac ima nesumnjiv interes za što brže okončanje postupka, s obzirom na to da mu je nepokretnost koja je bila predmet izvršenja predata rešenjem postupajućeg suda, a on za nju uplatio razliku između izlicitirane cene i svog potraživanja. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije na bitan način doprineo dužem trajanju izvršnog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom izvršnom postupku u periodu od podnošenja predloga za izvršenje podnosioca do podnošenja ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje izvršnog postupka u predmetu I. 58/00 uzrokovano, pre svega, neažurnim i nedelotvornim postupanjem Opštinskog suda u Nišu. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Nišu rešenje o izvršenju, kao i rešenje o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti doneo posle četrnaest meseci od podnošenja predloga za izvršenje, da je u većem broju slučajeva u toku postupka kada je Opštinski sud trebalo da odluči o prigovorima dužnika, kao i trećeg lica, postupanje po ovim pravnim lekovima trajalo po više od pet meseci, bez obzira na odredbu člana 10. tada važaćeg Zakona o izvršnom postupku koja je propisivala da je o prigovoru sud dužan da odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora, ili su neke druge radnje preduzimane u neprimereno dugim rokovima, što je znatno dopirnelo suviše dugom ukupnom trajanju ovog izvršnog postupka. Tako je veće izvršnog suda o prigovoru izvršnog dužnika od 19. aprila 2002. godine protiv rešenja o dosuđenju nepokretnosti od 29. marta 2002. godine odlučilo posle pet meseci i četiri dana od njegovog podnošenja, a o prigovoru od 24. maja 2009. godine protiv rešenja o dosuđenju napokretnosti od 22. aprila 2004. godine-posle pet meseci i petnaest dana; o prigovoru dužnika od 4. aprila 2006. godine protiv rešenja o predaji nepokretnosti poveriocu od 28. marta 2006. godine je odlučeno posle pet meseci i tri dana; od dostavljanja izvršnom sudu odluke Okružnog suda u Nišu kojom je po žalbi dužnika ukinuto rešenje izvršnog suda I. 243/07 od 29. januara 2007. godine do donošenja nove odluke - zaključka kojim se nalaže dužniku da predmetnu nepokretnosti preda kupcu, prošlo je četiri meseca i 13 dana; o prigovoru trećeg lica od 30. marta 2007. godine protiv rešenja o predaji nepokretnosti kupcu od 28. marta 2006. godine je odlučeno posle skoro tri puna meseca; zaključak kojim se određuje veštačenje je donet posle više od dva meseca od odluke veća izvršnog suda kojim je usvojen prigovor dužnika i ukinuto rešenje I. 58/00 od 11. decembra 2008. godine. Ovakvo ponašanje izvršnog suda ima tim veću težinu, što je dužnik podnosio veći broj pravnih sredstava, koje je izvršni sud uglavnom odbacivao ili odbijao, što je ukazivalo na zloupotrebu procesnih prava od strane dužnika i, u skladu sa načelom hitnosti izvršnog postupka, zahtevalo pojačanu efikasnost izvršnog suda u postupanju, kako bi se omogućila realizacija prava poverioca iz pravnosnažne i izvršne sudske presude.

Iako Ustavni sud u postupku ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe razmatra period od pokretanja osporenog postupka do momenta podnošenja ustavne žalbe, Sud ukazuje da i postupanje izvršnog suda u periodu koji je protekao nakon izjavljivanja ustavne žalbe karakteriše krajnje neefikasno i nedelotvorne postupanje, što ima za posledicu da izvršni postupak još uvek nije okončan.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Opštinskog suda u Nišu I. 58/00, a sada Osnovnog suda u Nišu I. 15067/10 (2000), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Nišu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak što pre okončao. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio da mu se zbog neprimereno dugog trajanja izvršnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se štetne posledice povrede podnosiočevog prava otklone objavljivanjem Odluke Suda u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o neprihvatanju inicijativa za ocenu zakonitosti pravilnika o tehničkoj dokumentaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti