Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu makedonskog preduzeća, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su proizvoljno odbili zahtev za naknadu izmakle koristi zbog nedokazanosti visine štete, iako je osnov bio nesporan i postojala je mogućnost primene slobodne ocene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća "N . M ." d.o.o. iz S, Republika Makedonija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba preduzeća "N. M ." d.o.o. i utvrđuje da je presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1140/10 od 3. juna 2010. godine i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 485/11 od 9. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 485/11 od 9. novembra 2011. godine i određuje da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 1140/10 od 3. juna 2010. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće "N. M ." d.o.o. iz S, Republika Makedonija, podnelo je 28. decembra 2011. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1140/10 od 3. juna 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 485/11 od 9. novembra 2011. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenim presudama odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izmakle koristi koju je pretrpeo usled nezakonitog otuđenja robe od strane tužene Republike Srbije, sa obrazloženjem da nije uspeo da dokaže visinu pretrpljene štete i uzročno-posledičnu vezu između radnje tužene i nastupele posledice. Po mišljenju podnosioca, dato obrazloženje je neprihvatljivo, s obzirom na to da je u toku postupka izveden dokaz finansijskim veštačenjem na osnovu bilansa stanja i uspeha - završnih računa, koji su sadržavali podatke o prosečnoj dobiti koju je ostvario u godini koja je prethodila oduzimanju i godini u kojoj je roba nezakonito prodata. Takođe smatra neprihvatljivim stav suda da se visina izmakle koristi mogla utvrditi jedino na osnovu knjigovodstvene dokumentacije koju on nije mogao da dostavi iz razloga što obaveza čuvanja ove dokumentacije, prema propisima Republike Makedonije, iznosi pet godina. S tim u vezi, posebno je naglasio da tužena tokom postupka nije osporavala njegovo pravo na naknadu štete, niti je insistirala na dostavljanju knjigovodstvene dokumentacije, već je predlagala da se visina štete utvrdi drugom metodologijom, odnosno da se isplati pravična naknada. Iz iznetih razloga, podnosilac smatra da je primena merodavnog prava bila proizvoljna na njegovu štetu, tj. da merodavno pravo nije primenjeno, te da je sud, u konkretnom slučaju, bio u obavezi da primeni član 224. Zakona o parničnom postupku. U prilog tvrdnji o povredi načela zabrane diskriminacije, podnosilac je istakao da je imao drugačiji tretman pred sudovima u odnosu na domaća pravna i fizička lica s obzirom na činjenicu da je nerezident, dostavljajući za svoje tvrdnje više sudskih odluka u kojima je naknada štete u vidu izmakle koristi utvrđivana na osnovu podataka iz završnih računa i izveštaja poreskih organa. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1140/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je sa još dva preduzeća, 31. jula 2008. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade obične štete i izmakle koristi. Tužbeni zahtev se zasnivao na tvrdnji da je tužena nezakonito oduzela i prodala robu tužilaca.

Tužena je u odgovoru na tužbu osporila tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izmakle koristi sa obrazloženjem da nisu dostavljeni dokazi na osnovu kojih bi se mogla utvrditi visina te štete, predloživši da sud naloži tužiocima da u tom cilju dostave finansijske izveštaje za 1997. i 1998. godinu.

Parnične stranke su 24. decembra 2008. godine zaključile sudsko poravnanje za običnu štetu, nakon čega je tužilac dostavio sudu završne račune za 1997. i 1998. godinu. Na predlog tužioca određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem na okolnost visine izmakle koristi.

Veštak je visinu izmakle koristi izračunao tako što je vrednost oduzete robe u spornom periodu od 6. marta 1998. godine do 31. jula 2008. godine na godišnjem nivou uvećavao za 20,45% koliko iznosi prosečno ostvarena ukupna dobit tužioca u 1997. i 1998. godini.

Na nalaz veštaka tužena je stavila primedbe, istakavši da je, s obzirom na nemogućnost dostavljanja poslovnih knjiga, visina dobiti trebalo da bude utvrđena kao razlika između dobiti ostvarene prodajom proizvoda u 1997. i 1998. godini, jer se zarada koju je tužilac ostvario u 1997. godini mogla realno očekivati i u 1998. godini. Ove primedbe veštak je ocenio kao neosnovane, jer po njegovom mišljenju, takvim obračunom ne bi bila iskazana realno očekivana dobit saglasno članu 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužena je u podnesku od 4. februara 2010. godine, ponovo ukazujući na nemogućnost tužioca da iz objektivnih razloga dostavi poslovnu dokumentacju za 1997. i 1998. godinu, ostala pri predlogu da veštak sačini drugu varijantu nalaza, dok je u podnesku od 15. marta 2010. godine istakla da smatra da je jedino pravično rešenje da se umanjena dobit koju je tužilac ostvario u 1998. godini u iznosu od oko 25.000 evra okamati sa 2% godišnje za sporni period.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1140/10 od 3. juna 2010. godine je: odbijen glavni tužbeni zahtev tužioca preduzeća "N. M .", kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo finasija, Uprava carina da mu na ime izmakle koristi zbog nekorišćenja oduzete robe i nemogućnosti trgovanja robom i obrtom novca od planirane prodaje, u periodu od 6. marta 1998. godine do 31. jula 2008. godine, isplati 258.287,39 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa domicilnom kamatom (stav 1. izreke); odbijen eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime izmakle koristi zbog nekorišćenja oduzete robe i nemogućnosti trgovanja robom i obrtom novca od planirane prodaje, u periodu od 6. marta 1998. godine do 31. jula 2008. godine isplati 19.886.553,36 dinara sa zateznom kamatom (stav 2. izreke); konstatovano da je tužba povučena u delu zahteva za isplatu 141.712,61 evra, sa domicilnom kamatom (stav 3. izreke). U obrazloženju presude je navedeno da je: rešenjem Carinarnice Beograd R 844/98 od 18. marta 1998. godine odlučeno da se tužiocu vraća 954 koleta razne vrste robe u ukupnoj vrednosti 207.901,00 DEM jer istom nije izvršen prekršaj, kako bi roba bila izvezena u smislu pozitivnih zakonskih propisa; da je presudom Saveznog suda broj 202/99 od 15. novembra 2000. godine uvažena žalba tužioca i još dva preduzeća, te poništeno rešenje Savezne uprave carina broj 01/1 U/II od 21. januara 1999. godine i utvrđeno da tužiocima nakon donošenja rešenja o vraćanju robe nije omogućeno preuzimanje robe kako bi se otpremila u inostranstvo, te da je povređen zakon na štetu tužioca; da je rešenjem Carinarnice Beograd od 4. februara 2002. godine obustavljen postupak oduzimanja robe od tužioca u ukupnoj vrednosti od 207.901,00 DEM; da je Carinarnica Beograd dopisom od 12. februara 2002. godine obavestila Saveznu upravu carina da je obustavljen postupak oduzimanja predmetne robe, jer je utvrđeno da je ista prodata na licitaciji, te da se tužiočev zahtev smatra osnovanim s obzirom na to da je roba neopravdano oduzeta; da je veštak utvrdio da je u 1997. godini tužilac ostvario dobit u visini od 35% ostvarenog prihoda, a u 1998. godini u visini od 5,9% ostvarenog prihoda; da je izgubljena dobit obračunata prema prosečnoj dobiti ostvarenoj u 1997. i 1998. godini, koja iznosi 20,45%, s obzirom na vrednost oduzete robe i da ista za sporni period iznosi 258.287,39 evra, odnosno 19.886.553,36 dinara; da je veštak istakao da se izgubljena dobit nije mogla utvrditi na drugi način jer tužilac nije dostavio kartice o prosečno ostvarenoj razlici između nabavne i prodajne cene iste ili slične vrste robe u godini koja prethodi godini u kojoj je roba oduzeta, te da se iz dostavljenih podataka nije mogla utvrditi struktura prometa, ali da se iskazana dobit odnosi na ceo promet jer je tužilac registrovan za trgovinu. Pozivajući se na odredbe čl. 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je zaključio da nije bilo dovoljno utvrditi visinu ukupne dobiti na kraju poslovne godine i njeno smanjenje u narednoj, već da je trebalo utvrditi strukturu prihoda i rashoda i eventualno smanjenje prihoda koje je prouzrokovano oduzimanjem robe. Ovaj zaključak sud je obrazložio time da se iz dostavljene dokumentacije u toku veštačenja nije moglo utvrditi da li je do smanjenja dobiti došlo isključivo zbog izostanka prihoda od prodaje oduzete robe ili eventualno i iz drugih razloga, kao npr. povećanja drugih troškova ili smanjenja drugih prihoda koji nisu u vezi sa smanjenjem ukupne dobiti. Pored toga je istaknuto da za prihvatanje nalaza i mišljenja veštaka koji je urađen na osnovu podataka iz bilansa stanja i uspeha nije dovoljno tužiočevo pozivanje na propise Republike Makedonije, prema kojima je obaveza čuvanja knjigovodstvene dokumentacije pet godina, jer se bez utvrđivanja tužiočeve pretežne delatnosti, analize vrste i strukture prihoda i rashoda ne može utvrditi uzročno-posledična veza između smanjene dobiti i nepravilnog oduzimanja robe od strane tužene. S tim u vezi, prvostepeni sud je ocenio da se tužilac nije ponašao sa dužnom pažnjom, budući da petogodišnji rok čuvanja knjigovodstvene dokumentacije nije protekao u trenutku donošenja konačnog upravnog akta 4. februara 2002. godine, kada je tužilac najkasnije imao saznanje da će imati pravo da pokrene postupak za naknadu štete, posebno naglasivši da pomenuti rok nije sprečavao tužioca da dokumentaciju čuva i po proteku roka, što je, po shvatanju suda, bio dužan učiniti da se ponašao sa dužnom pažnjom. Pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja iz čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, sud je zaključio da tužilac nije dokazao visinu pretrpljene štete u vidu izmakle koristi, kao ni to da iznos koji potražuje predstalja dobit koju je osnovano mogao očekivati u poslovanju, a samim tim ni uzročno-posledičnu vezu između radnje tužene i nastupele posledice.

Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 485/11 od 9. novembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepeni sud je, nakon što je ponovio činjenično stanje i pravnu ocenu prvostepenog suda, zaključio da taj sud, ne sporeći matematičko-računsku tačnost nalaza veštaka, nije prihvatio metodologiju obračuna izmakle koristi.

Uvidom u presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4902/10 od 10. juna 2011. godine koja je dostavljena kao dokaz o povredi načela zabrane diskriminacije, utvrđeno je da je navedenom presudom preinačena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1762/06 od 18. januara 2008. godine, tako što je usvojen prigovor prebijanja i obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu preduzeću "G. m ." iz B. na ime naknade štete zbog izgubljene koristi isplati određeni novčani iznos. Visina štete u vidu izmakle koristi, koja je opredeljena kao nemogućnost daljeg obrta kapitala dobijenog prodajom predmeta koje je tužena oduzela i u određenom periodu držala, utvrđena je na osnovu finansijskog veštačenja koje je sprovedeno tako što je valorizovana razlika u ceni množena sa koeficijentom obrta na godišnjem nivou.

Uvidom u dostavljenu presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 6940/01 od 26. septembra 2001. godine, utvrđeno je da je istom potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1325/99 od 12. aprila 2001. godine doneta u postupku koji je vođen između tužioca preduzeća "U." iz N. i tužene SRJ, radi naknade štete u vidu izmakle koristi zbog zabrane rada tužiočeve carinske prodavnice, te da je visina štete utvrđena na osnovu nalaza veštaka, a na bazi podataka o dobiti iz završnog računa tužioca.

Iz dostavljenih rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 515/04 od 31. marta 2005. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž. 8868/06 od 27. septembra 2006. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 335/10 od 10. februara 2010. godine, utvrđeno je da su istima ukinute odluke nižestepenih sudova u postupcima koji su vođeni između preduzeća iz Republike Makedonije, preduzeća iz Republike Srbije i fizičkog lica iz Crne Gore protiv Republike Srbije, radi naknade štete u vidu izmakle koristi.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99), propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 2. i 3.); da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni (član 224.)

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaže tvrdnjom o neprihvatljivosti stava redovnih sudova da mu ne pripada pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi iz razloga nedokazanosti visine iste, u situaciji kada suprotna strana nije sporila osnov potraživanja, već je čak predlagala da se dosudi pravična naknada. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog prava bila proizvoljna ili kada je došlo do povrede procesnih garancija na štetu podnosioca, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine.

Pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored procesnih garancija, podrazumeva i obavezu suda da, nakon što sagleda i u obzir uzme sve okolnosti bitne za odlučivanje, za svoje zaključke i odluku dâ argumentovane i jasne razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava. Ustavni sud naglašava da je posebno važno da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ispituje da li su redovni sudovi ne samo poštovali procesne garancije prava na pravično suđenje, već i da li su, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede ustavnog prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud, načelno razmatrajući pravilo o teretu dokazivanja na kojem su redovni sudovi zasnovali osporene presude, konstatuje da pomenuto pravilo obavezuje stranu koja tvrdi da ima neko pravo, da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, dok je na suprotnoj strani teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje tog prava. S druge strane, prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, postojanje krivice za nastalu štetu je osnov naknade, a na štetnikovoj strani je zakonska pretpostavka o krivici. Dakle, na štetniku je teret dokazivanja da je isključena odgovornost za događaj iz kog je šteta proistekla. Nadalje, prema raspravnom načelu, dokazuju se samo one činjenice koje su među strankama sporne, a takođe postoje i slučajevi kada se ne izvode dokazi o spornim činjenicama. Naime, prema članu 224. Zakona o parničnom postupku, sud ne izvodi dokaze na okolnost utvrđivanja visine štete u slučaju nedostatka dokaza, već visinu štete odmerava po slobodnoj oceni. Primeni pomenutog pravila ima mesta samo u pogledu iznosa štete, a ne po pitanju prava na njenu naknadu koje mora biti nesporno utvrđeno, jer su visina i osnov dve različite stvari. Po shvatanju Ustavnog suda, rešenje sadržano u pomenutoj zakonskoj odredbi se može objasniti time da pravičnost nalaže da stranka kojoj pripada pravo na naknadu ne bude odbijena samo zbog teškoće u dokazivanju obima nesporno utvrđenog prava na naknadu.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je, i pored toga što je "u postupku nesumnjivo utvrđeno da je nepravilnim radom državnih organa podnosiocu načinjena šteta", njegov zahtev za naknadu štete u vidu izmakle koristi odbijen, jer sud na osnovu izvedenih dokaza - nalaza veštaka, nije mogao da utvrdi visinu štete. Polazeći od toga da visina štete nije dokazana, postupajući sud je dalje zaključio da podnosilac nije dokazao ni uzročno-posledičnu vezu između radnje tužene i nastupele posledice. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da navedeni sud uopšte nije razmatrao, odnosno cenio značaj navoda tužene o mogućnosti da se podnosiocu prizna određeni novčani iznos na ime pravične naknade. Štaviše, prvostepeni sud je smatrao da se visina izmakle koristi može jedino utvrditi na osnovu dokumentacije koju podnosilac nije mogao da dostavi, a iz kog razloga je tužena, uvažavajući ovu okolnost kao objektivan razlog za nemogućnost utvrđivanja visine štete putem veštačenja, upravo iskazala spremnost da podnosiocu bude priznata pravična naknada. Po shvatanju Ustavnog suda, prvostepeni sud je na ovaj način, nalazeći da se visina štete može i mora isključivo utvrditi na bazi jednog određenog dokaza, na podnosioca stavio teret dostavljanja dokaza na kom tužena nije ni insistirala.

Kod ovakvog stanja stvari, Ustavni sud je ocenio da je propust prvostepenog suda, koji nije otklonjen ni u žalbenom postupku, da razmotri i ispita značaj navoda i predloga tužene u pogledu mogućnosti utvrđivanja visine štete u skladu sa članom 224. Zakona o parničnom postupku, za posledicu imao zaključak da podnosilac nije dokazao ni osnov potraživanja, što je u konačnom dovelo do nepravičnog ishoda. Naime, sa aspekta zaštite prava na pravično suđenje, odlučivanje suda u konkretnom slučaju zahtevalo je pažljivo razmatranje rezultata celokupnog postupka, a posebno uzimanje u obzir i ocenu navoda i predloga tužene. Ovo tim pre što je i sam prvostepeni sud konstatovao da je nesporno utvrđeno da je nepravilnim radom državnih organa podnosiocu pričinjena šteta.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Privrednog suda u Beogradu P. 1140/10 od 3. juna 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 485/11 od 9. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti nalaganjem nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv osporene prvostepene presude, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ceneći navode o povredi načela zabrane diskriminacije, koje podnosilac zasniva na tvrdnji je imao drugačiji tretman pred sudovima u odnosu na domaća pravna i fizička lica s obzirom na činjenicu da je nerezident, Ustavni sud, pre svega nalazi da se kao dokazi za iznetu tvrnju ne mogu prihvatiti rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 515/04 od 31. marta 2005. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 335/10 od 10. februara 2010. godine jer su doneta u postupcima koji su vođeni po tužbama lica koja koja su, kao i podnosilac, nerezidenti. Takođe, po oceni Ustavnog suda, u prilog iznetom ne mogu se prihvatiti ni presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4902/10 od 10. juna 2011. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. 6940/01 od 26. septembra 2001. godine, jer je u prvom slučaju izgubljena dobit tražena zbog nemogućnosti obrta kapitala, a u drugom zbog zabrane rada radnje, dok je podnosilac izmaklu korist tražio radi nemogućnosti trgovanja konkretno oduzetom robom, pa su stoga i dokazi na osnovu kojih su sprovedena veštačenja različiti. Iz istih razloga ne može se prihvatiti ni rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 8868/06 od 27. septembra 2006. iz koga proizlazi da je izmakla korist tražena zbog nemogućnosti korišćenja vozila koje je oduzela Republika Srbija. Kako se ne radi o podudarnim situacijama, to nema osnova za tvrdnju o postojanju diskriminacije podnosioca ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknut u povred u načela iz člana 21. stav Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravično suđenje dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe , pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona,ovaj zahtev odbio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti