Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine upravnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko četiri godine. Sud je zaključio da podnositeljka nije koristila pravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, čime je doprinela dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. R. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. R. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 182.4-1 04593/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. R. iz Beograda je , 20. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika R. R, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu , a potom 29. oktobra 2012. godine i dopunu ustavne žalbe, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 182.4-1 04593/08. U ustavnoj žalbi je, takođe, navedeno da o njenom zahtevu za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje nije odlučeno u zakonom propisanoj formi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žal be povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 182.4-1 04593/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. maja 2008. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za negu i pomoć drugog lica, koji je rešenjem tog organa broj 182.4-1 04593/08 od 24. oktobra 2008. godine odbijen kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 1. decembra 2008. godine izjavila žalbu, a potom 23. jula 2010. godine i urgenciju drugostepenom organu zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 194025 od 29. juna 2011. godine žalba podnositeljka odbijena je kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 28. novembra 2011. godine podnela tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 12993/11 od 8. marta 2012. godine, poništeno je navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, drugostepeni upravni organ je rešenjem broj 194025 od 3. maja 2012. godine ponovo odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 24. oktobra 2008. godine. Protiv drugostepenog rešenja podnositeljka je 27. juna 2012. godine podnela tužbu, koja je presudom Upravnog suda U. 8418/12 od 31. januara 2013. godine odbijena kao neosnovana. Presuda je dostavljena podnositeljki ustavne žalbe 8. februara 2013. godine.

Podnositeljka je dopisom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje D. broj 181986 od 28. oktobra 2008. godine obaveštena da je, povodom njenog zahteva za ocenu telesnog oštećenja, prvostepeni organ veštačenja svojim nalazom i mišljenjem broj 943 od 7. oktobra 2008. godine utvrdio da telesno oštećenje postoji po glavi VII/B tačka 7/3 u visini od 30% od dana operacije – 17. aprila 2008. godine, kao posledica povrede, te da podnositeljka, s obzirom na to da nije bila osiguranik, već korisnik porodične penzije, ne ispunjava uslove iz člana 37. stav 1. Zakona za utvrđivanje telesnog oštećenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", br oj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.) .

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut 12. maja 2008. godine, podnošenjem zahteva podnositeljke za priznavanje prava na novčanu naknadu za negu i pomoć drugog lica, a pravnosnažno je okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 8418/12 od 31. januara 2013. godine , iz čega proizlazi da je predmetni postupak okončan za četiri godine i tri meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud najpre konstatuje da je prvostepeni upravni organ o zahtevu podnositeljke odlučio u roku od pet meseci, a da je drugostepeni organ uprave odlučio o njenoj žalbi protiv prvostepenog rešenja u roku od dve i po godine. Upravni sud je nakon tri meseca od podnošenja tužbe poništio konačni upravni akt, te je drugostepeni organ u ponovnom postupku u roku od mesec dana ponovo odlučio o žalbi podnositeljke. Upravni sud je o tužbi podnositeljke podnetoj protiv novog konačnog upravnog akta odlučio u roku od sedam meseci.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da nadležni organi o njenom zahtevu odluče u razumnom roku. Što se tiče ponašanja podnositeljke u predmetnom postupku, Ustavni sud je mišljenja da je ono u datim okolnostima bilo aktivno, pa u to m smislu treba tumačiti i njene procesne podneske k ojima je osporavala akte donošene u predmetnom upravnom postupku. Me đutim, podnositeljka nije blagovremeno koristila procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokuša la da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je 1. decembra 2008. godine podnela žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa je, imajući u vidu da drugostepeni organ nije o istoj odlučio, već nakon 60 dana imala pravo da podnese najpre urgenciju drugostepenom organu, a po isteku tog roka i tužbu zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi, saglasno navedenoj odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Međutim, podnositeljka je tek 23. jula 2010. godine podnela urgenciju drugostepenom organu, odnosno nakon jedne godine i sedam meseci od dana podnošenja žalbe. Nakon podnete urgencije, drugostepeni organ je odlučio o žalbi u roku nešto kraćem od godinu dana, iz čega proizlazi da podnositeljka nije koristila napred navedeno pravno sredstvo protiv „ćutanja uprave“, odnosno nije nakon isteka roka od sedam dana od podnete urgencije pokrenula upravni spor zbog neodlučivanja drugostepenog organa o žalbi.

Imajući u vidu sve izneto, posebno činjenicu da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom i Upravnim sudom za nešto više od četiri godine, a posmatrajući osporeni postupak kao jedinstvenu celinu, kao i činjenicu da podnositeljka ustavne žalbe nije koristila sva procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ kojima bi pokuša la da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka , Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnositeljka, takođe, ističe da joj je u predmetnom postupku povređeno i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije obavestila Ustavni sud da je Upravni sud doneo odluku o tužbi koju je izjavila protiv rešenja drugostepenog organa, niti je proširila ustavnu žalbu na presudu Upravnog suda U. 8418/12 od 31. januara 2013. godine, a koja je dostavljena podnositeljki 8. februara 2013. godine.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u vreme njenog podnošenja bila preuranjena, jer nisu bila iskorišćena propisana pravna sred stva za zaštitu prava podnositeljke ustavne žalbe. Imajući u vidu navede no, kao i činjenicu da podnositeljka nije proširila ustavnu žalbu na presudu Upravnog suda U. 8418/12 od 31. januara 2013. godine, kojom je meritorno odlučeno o njenoj tužbi, Ustavni sud je ocenio da je u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje nedopuštena ustavna žalba. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući navode podnositeljke da o njenom zahtevu za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje nije odlučeno u zakonom propisanoj formi, Ustavni sud ukazuje da se predmetno pravo ostvaruje u posebnom postupku, po posebnom zahtevu, te da, ukoliko je takav zahtev i podnet nadležnom organu, a o njemu nije odlučeno u zakonom propisanom roku i zakonom propisanoj formi, podnositeljka ima pravo da koristi sva prosecnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“ propisana navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 2325/2012: Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 9476/2017: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za porodičnu penziju
• Už 6143/2012: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 3972/2015: Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog višestrukog ukidanja odluka
• Už 8039/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 7397/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku