Odluka Ustavnog suda o prigovoru presuđene stvari i suđenju u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu privrednog društva, nalazeći da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno u složenom privrednom sporu. Takođe, odbacuje navode o povredi načela presuđene stvari, jer se novi zahtev odnosio na drugi vremenski period.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „U. k.“, d.o.o. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba preduzeća „U. k.“ d.o.o. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu P. 66/10 (inicijalno predmet Trgovinskog suda u Požarevcu P. 657/05).

2. Odbacuje se ustavna žalba preduzeća „U. k.“ d.o.o. izjavljena protiv presude Privrednog suda u Požarevcu P. 66/10 od 6. decembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1138/12 od 14. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „U. k.“, d.o.o. iz V. je 17. avgusta 2012. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Požarevcu P. 66/10 od 6. decembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1138/12 od 14. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu P. 66/10.

U ustavnoj žalbi je detaljno i hronološki obrazloženo činjenično stanje i tok predmetnog postupka, kao i dokazi koji su u njemu izvedeni. Podnosilac je, između ostalog, naveo: da je predmetni postupak započeo 23. septembra 2005. godine, kada je podneo tužbu protiv tuženog HK „G. – F. d. v.“ iz S. P, radi naknade štete; da je u ranije vođenom privrednom sporu između istih stranaka u predmetu Trgovinskog suda u Požarevcu P. 578/97, radi ispunjenja ugovora i naknade štete zbog neizvršene popravke i predaje tužiočeve prikolice, već pravnosnažno presuđeno u korist tužioca, te da je u novom sporu samo tražio naknadu štete u daljem vremenskom periodu; da je sud ponovo cenio kao sporne činjenice koje su već raspravljene u ranijoj parnici stranaka i na te okolnosti iznova izvodio dokaze; da je prvostepenom presudom P. 66/10 od 6. decembra 2011. godine odbijen tužbeni zahtev podnosioca jer je sud našao da je raskinut ugovor o popravci prikolice, koji je bio osnov donošenja presude P. 578/97 od 17. februara 2000. godine da nije prihvaćeno isticanje tužioca da je u pogledu postojanja ugovora o popravci prikolice, te nastanka štete i obaveze tuženog da je naknadi, stvar već pravnosnažno rešena presudom P. 578/97 od 17. februara 2000. godine i da je u novom postupku trebalo samo utvrditi dalju visinu štete jer tuženi ne želi da izvrši ugovor i obavezu iz ranije presude; da je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepene presude, pri čemu je naveo da je postojanje ugovora o popravci prikolice i obaveza tuženog da postupi po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi istog suda koja je prethodila ovom sporu, presuđena stvar, ističući da je u toku i postupak prinudnog izvršenja ranije presude, te da sud novom odlukom ne može da menja prethodnu pravnosnažnu i izvršnu presudu P. 578/97 od 17. februara 2000. godine; da je Privredni apelacioni sud presudom Pž. 1138/12 od 14. juna 2012. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu; da su osporene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava i uz bitne povrede postupka, posebno zbog činjenice da su postupajući sudovi povredili princip presuđene stvari i prekršili zakon, te mu je iz tih razloga povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da mu je zbog dužine trajanja postupka od skoro sedam godina, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporene presude i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu, ali drugom sudiji pojedincu. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identičan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Požarevcu P. 66/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. septembra 2005. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Požarevcu protiv tuženog HK „G. – F. d. v.“ iz S. P, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 657/05. U tužbi je navedeno: da je pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Požarevcu P. 578/97 od 17. februara 2000. godine tuženi obavezan da izvrši popravku konkretne prikolice koja je vlasništvo tužioca, shodno zaključenom ugovoru, kao i da je tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu zbog nemogućnosti korišćenja prikolice u periodu od 1. novembra 1994. godine do 17. februara 2000. godine u iznosu od 216.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; da je rešenjem Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci I. 539/01 od 7. septembra 2005. godine, a na osnovu navedene izvršne isprave, određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde tuženog, radi popravke prikolice izvršnog poverioca, ovde tužioca, shodno ugovoru o radu zaključenom između stranaka 1. novembra 1994. godine; da do pozitivnog ishoda u ovom izvršnom postupku nije došlo; da s obzirom na zaključeni ugovor o radu i neizvršenje presude, odnosno izostanak predaje prikolice tužiocu koji se bavi prevozničkom delatnošću, tužilac trpi štetu zbog nekorišćenja prikolice u periodu od 18. februara 2000. do 31. avgusta 2006. godine, pa po tom osnovu potražuje naknadu štete u vidu izgubljene dobiti u iznosu od 2.065.440,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Tužbeni zahtev je preciziran 14. septembra 2006. godine.

Pred Trgovinskim sudom u Požarevcu održano je sedam ročišta, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog nedolaska tuženog, dva zbog mogućnosti mirnog rešenja spora, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva jer veštak nije vratio spise sudu.

Tokom postupka izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, izvršen je uvid u spise ranije vođenog postupka u predmetu P. 578/97, kao i u određenu dokumentaciju, saslušane su parnične stranke i svedoci.

Tuženi je 14. septembra 2007. godine podneo protivtužbu radi utvrđenja raskida ugovora i isplate, koja je zavedena pod brojem P. 930/07. Rešenjem Trgovinskog suda u Požarevcu P. 644/06 od 18. septembra 2007. godine, spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi i određeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 644/06.

Presudom Trgovinskog suda u Požarevcu P. 644/06 od 18. septembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati iznos od 1.130.025,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. juna 2007. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev za iznos od 935.415,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. septembra 2006. godine pa do isplate, kao i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 1.130.026,60 dinara počev od 1. septembra 2006. do 28. juna 2007. godine; u stavu trećem izreke odbačena je protivtužba u delu kojim je tuženi tražio utvrđenje raskida ugovora; u stavu četvrtom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je tuženi tražio isplatu iznosa od 7.083,00 dinara na ime troškova povodom popravke prikolice, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. februara 1995. godine pa do isplate; u stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 228.050,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 368/08 od 9. marta 2009. godine ukinuta je ožalbena presuda Trgovinskog suda u Požarevcu P. 644/06 od 18. septembra 2007. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom i petom izreke, i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je odbačena kao nedozvoljena žalba tuženog izjavljena protiv stava drugog izreke iste prvostepene presude.

U ponovnom postupku pred Trgovinskim sudom u Požarevcu predmet je dobio broj P. 260/09 i održano je osam ročišta, dok pet ročišta nije bilo održano, i to - jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva jer su se spisi nalazili kod sudskog veštaka, dva zbog neprisustva tuženog.

Na ročištima su pročitani celokupni spisi predmeta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka mašinske struke i veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, te su saslušani svedoci. Od 2010. godine predmet je vođen pred Privrednim sudom u Požarevcu pod brojem P. 66/10. Tužbeni zahtev je preciziran 7. septembra 2010. godine.

Osporenom presudom Privrednog suda u Požarevcu P. 66/10 od 6. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se tuženi-protivtužilac obaveže da mu na ime naknade štete isplati iznos od 1.332.954,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. jula 2010. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da je raskinut ugovor o popravci prikolice zaključen između tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca, kao i u delu kojim je tražio da se tužilac-protivtuženi obaveže da mu za uloženi rad plati iznos od 7.083,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. februara 1995. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1138/12 od 14. juna 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Požarevcu P. 66/10 od 6. decembra 2011. godine u stavovima prvom i trećem izreke.

U obrazloženju te presude je, između ostalog, navedeno: da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u predmetu P. 578/97, jer se ne radi o identičnim parnicama; da je za postojanje presuđene stvari potrebno da se ispune tri uslova, i to identitet stranaka u istoj ili obrnutoj ulozi, identitet zahteva i identitet činjeničnog osnova, a da u konkretnom slučaju postoji identitet stranaka kao u predmetu P. 578/97 i identitet zahteva jer je predmet tužbenog zahteva u obe parnice zahtev tužioca za naknadu štete, u vidu izgubljene zarade, ali nije ispunjen treći uslov - identitet činjeničnog stanja, jer tužilac u ovom sporu traži naknadu štete za drugi period iz istog osnova; da se u konkretnom slučaju radi o dvostrano teretnom ugovoru, da je tuženi-protivtužilac ispunio svoju obavezu i izvršio popravku i remont havarisane prikolice, a sa druge strane tužilac-protivtuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu i nije isplatio navedenu uslugu iako je u više navrata pozivan da preuzme prikolicu nakon što plati naknadu, obrazlažući da je popravka previše skupa, nakon čega je tuženi skinuo ugrađene delove sa prikolice i montirao ih na drugu prikolicu, čime je došlo do jednostranog raskida ugovora od strane tuženog-protivtužioca; da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, i to odredbe čl. 122, 124, 127, 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, kada je našao da tužbeni zahtev nije osnovan, a dato obrazloženje za odbijanje tužbenog zahteva, prihvata i drugostepeni sud; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da je na osnovu pravnosnažne i izvršne presude P. 578/97 od 17. februara 2000. godine stekao pravo na naknadu štete, jer je u toku postupka utvrđeno da tužilac poseduje pravnosnažnu i izvršnu presudu kojom je tuženi obavezan da izvrši popravku prikolice, vlasništvo tužioca, shodno zaključenom ugovoru, i da je rešenjem Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci Iv. 539/01 od 7. septembra 2005. godine, na osnovu izvršne presude Trgovinskog suda u Požarevcu P. 578/97 od 17. februara 2000. godine određeno izvršenje protiv ovde tuženog i istim rešenjem tuženi je novčano kažnjen zbog neispunjenja svoje obaveze; da i pored toga što je tuženi u ranijem sporu obavezan da tužiocu naknadi štetu u vidu izmakle dobiti, zbog nekorišćenja prikolice, prvostepeni sud je pravilno zaključio da tuženi nije odgovoran za eventualno nastalu štetu; da je ovo stoga što je parnični sud, shodno odredbi člana 13. Zakona o parničnom postupku, vezan samo presudom krivičnog suda u pogledu krivičnog dela i krivične odgovornosti, a ne i presudom parničnog suda u pogledu osnova i visine tužbenog zahteva, pa je stoga prvostepeni sud, ceneći u dokaznom postupku osnovanost tužbenog zahteva, pravilno zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan; da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud utvrdio da je tuženi izvršio svoju ugovornu obavezu i popravio tužiočevu prikolicu, te ispostavio tužiocu fakturu na iznos od 25.983,36 dinara 31. maja 1995. godine, a da tužilac ni nakon više poziva nije izvršio svoju obavezu plaćanja naknade i da su stoga neosnovani žalbeni navodi tužioca da je pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti zbog nekorišćenja prikolice i da je šteta nastala krivicom tuženog; da tužilac nije dokazao da je u spornom periodu pretrpeo štetu, za koju bi bio odgovoran tuženi, jer je odgovornost uslov za naknadu eventualno pretrpljene štete; da je tužilac u spornom obligaciono-pravnom odnosu morao da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, da bude aktivan i da vodi računa o blagovremenosti ispunjenja preuzete obaveze, što u konkretnom slučaju podrazumeva plaćanje naknade za izvršeni rad, ili da odmah po raskidu ugovora od strane tuženog preuzme prikolicu i popravku izvrši preko drugog lica, čime bi otklonio eventualno nastalu štetu u kasnijem periodu.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 22/77, 29/78, 12/85, 39/85, 2/89, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (15/95, 12/98, 15/98, 22/99, 23/99, 35/99, 31/01 i 17/02)) propisano je: da su strane u obligacionom odnosu dužne da u izvršavanju svojih obaveza postupaju sa pažnjom, koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (član 18.); da u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili ako što drugo proističe iz prirode posla (član 122. stav 1.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da poverilac može raskinuti ugovor bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje ako iz dužnikovog držanja proizlazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku (član 127.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu – 23. septembra 2005. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da iako je predmetni postupak trajao šest godina i devet meseci, postupajući sudovi su u konkretnom postupku delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučivalo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, prvostepena presuda je doneta nakon dve godine od podnošenja tužbe, a drugostepeni sud je posle godinu i po dana ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dalje, u ponovnom postupku, prvostepena presuda je doneta nakon dve godine i devet meseci, a drugostepena, kojom je pravnosnažno okončan postupak, doneta je za manje od šest meseci . Dakle, postupajući sudovi su dovoljno efikasno i u kratkim vremenskim periodima zakazivali ročišta, izvodili neophodne dokaze i odlučivali. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak bio relativno složen, i materijalnopravno i procesno, da je odlučivano o tužbi i protivtužbi, sa više postavljenih zahteva, te da je radi potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja i zakonitog presuđenja bilo potrebno izvesti veći broj dokaza, između ostalog, i veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane sudskih veštaka različitih struka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu P. 66/10 (inicijalno predmet Trgovinskog suda u Požarevcu P. 657/05), zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u tački 1. izreke.

6. U vezi osporavanja presude Privrednog suda u Požarevcu P. 66/10 od 6. decembra 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1138/12 od 14. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog privrednog spora, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon prvostepenog i drugostepenog suda, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilnim tumačenjem i pogrešnom primenom materijalnog i procesnog prava od strane postupajućih sudova, a što su ponovljeni navodi iz žalbe koju je podneo protiv prvostepene presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odlci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava. U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti razloge za prihvatanje ili neprihvatanje pojedinih dokaza od strane postupajućih sudova, već je nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda.

Ustavni sud je ocenio da su Privredni sud u Požarevcu i Privredni apelacioni sud dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnosioca. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom na razumljiv način objašnjeno da je tuženi ispunio svoju preuzetu obavezu remonta havarisane prikolice, a da sa druge strane tužilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu plaćanja zbog nezadovoljstva visinom cene usluge, te je tuženi faktičkim putem jednostrano rasknuo ugovor u skladu sa svojom zakonom ustanovljenom dispozicijom. Takođe, postupajući sudovi su na ustavnopravno prihvatljiv način, argumentovano i nearbitrerno obrazložili zašto se u konkretnom sporu nije radilo o "presuđenoj stvari", imajući u vidu da ne postoji identitet činjeničnog stanja sa onim koje je bilo osnov za presuđenje u sporu koji je pravnosnažno okončan između istih stranaka pred istim sudom u predmetu P. 578/97. Prigovor presuđene stvari (res iudicata), po logici stvari, nije ni ustanovljen u korist tužioca u parnici, jer njegovo prihvatanje vodi odbacivanju tužbe, već je to jedan od načina odbrane tuženog od tužbenog zahteva koji je prema njemu postavljen.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Privrednog suda u Požarevcu P. 66/10 od 6. decembra 2011. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 1138/12 od 14. juna 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.