Prestanak radnog odnosa policijskog službenika po sili zakona zbog nespojivih delatnosti nije povreda načela ne bis in idem
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu policijskog službenika kome je prestao radni odnos zbog osnivanja privrednog društva. Sud je utvrdio da prestanak radnog odnosa po sili zakona nije kazna, već zakonska posledica, te nema povrede načela ne bis in idem.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-6815/2011
11.07.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz O, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 4. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. J. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 260/11 od 16. septembra 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. J. iz O. podneo je 28. decembra 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp . 260/11 od 16. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je protiv podnosioca vođen disciplinski postupak koji je okončan rešenjem Policijske uprave za grad Beograd od 14. jula 2010. godine; da je tim rešenjem utvrđena disciplinska odgovornost podnosioca zbog toga što je 3. oktobra 2008. godine osnovao privredno društvo „Z. d.“, d.o.o. B. i izrečena mu je novčana kazna u iznosu od 50% od mesečne plate u trajanju od tri meseca; da se podnosilac nije žalio na to rešenje.
U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je nakon okončanog disciplinskog postupka podnosilac premešten na drugo radno mesto i da je drugostepeni organ poništio to rešenje, ali da je u toku postupka po njegovoj žalbi doneto rešenje kojim prestaje radni odnos, i to „na radnom mestu sa koga je premešten“. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, na taj način je „za isto delo ponovo kažnjen, protivno načelu ne bis in idem, a cela stvar bi izgledala mnogo drugačije, da mu je odmah po saznanju da je postao suosnivač firme uručen otkaz“.
Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi: da je obrazloženje presude Upravnog suda vrlo kratko i da se svodi, uglavnom, na citiranje odredaba Zakona o policiji; da je Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene presude ocenio da ostali navodi nisu od uticaja na zakonitost pobijane presude, jer je „istrgnuo samo ono što opravdava takvu presudu, a sve one razloge koji bi sprečili njeno donošenje je zanemario“.
Ustavnom žalbom se traži od Ustavnog suda da utvrdi da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na rad, zajemčena Ustavom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravn a sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Rešenjem Policijske uprave za grad Beograd D.S. broj 116-1/261 od 14. jula 2010. godine utvrđena je disciplinska odgovornost policijskog službenika M. J, ovde podnosioca ustavne žalbe, što je 3. oktobra 2008. godine osnovao privredni subjekt „Z. d.“ d.o.o. B. i što je izdao profakturu na osnovu koje je S.J. podigao subvencionisani kredit i 9. septembra 2009. godine uplatio iznos naveden u rešenju na račun preduzeća čiji je vlasnik podnosilac ustavne žalbe, koji navedenom licu nije isplatio razliku između iznosa navedenog u profakturi i vrednosti isporučenog građevinskog materijala, čime je učinio težu povredu službene dužnosti iz radnog odnosa – osnivanje privrednog društva, javne službe i bavljenje preduzetništvom iz člana 109. stav 1. tačka 9) Zakona o državnim službenicima i težu povredu službene dužnosti – ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima iz člana 157. stav 1. tačka 7) Zakona o policiji. Podnosiocu ustavne žalbe je za navedene povrede službene dužnosti izrečena novčana kazna u iznosu od 50% od mesečne plate u trajanju od tri meseca.
Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova 01 broj 118-1-66/10 od 31. avgusta 2010. godine utvrđeno je da M . J, policijskom službeniku Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijska uprava za Grad Beograd, prestaje radni odnos sa 31. avgustom 20 10. godine, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 3 ) Zakona o policiji. U obrazloženju rešenja je konstatovano da je uz predlog za prestanak radnog odnosa podneta dokumentacija iz koje su utvrđene sledeće činjenice: da je imenovani potpisao ugovor o osnivanju privrednog društva „Z . d.“ d.o.o. B, uplatio osnivački ulog i da je navedeno privredno društvo osnovano 3. oktobra 2008. godine, da je imenovani potpisao odluku navedenog privrednog subjekta o izvođenju građevinskih radova od 27. marta 2009. godine, kao i račune br. 1/09 i 4/09 od 3. jula, odnosno 7. avgusta 2009. godine, te da se u izjavi kupca fiskalne registar kase od 21. avgusta 2009. godine navodi kao „vlasnik – odgovorno lice“; da je imenovani u kartonu deponovanih potpisa naveden kao jedno od ovlašćenih lica za raspolaganje novčanim sredstvima i da je kod suda overen njegov potpis kao lica ovlašćenog za zastupanje tog privrednog društva. U obrazloženju je dalje navedeno da je na osnovu tih činjenica utvrđeno da je imenovani policijski službenik nakon 3. avgusta 2008. godine, kada je doneto rešenje Agencije za privredne registre BD 133563/2008 o registraciji „Z. d.“ d.o.o. B, obavljao samostalnu privrednu delatnost odnosno profesionalnu delatnost, tako što je navedenim rešenjem upisan kao osnivač privrednog društva, kao i da je kao odgovorno lice u privrednom društvu vodio poslovanje istog. Ministarstvo je stoga ocenilo da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa imenovanom na osnovu člana 167. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 133. Zakona o policiji, kojim su propisane nespojive delatnosti sa poslom u policiji, te mu je prestao radni odnos danom saznanja za obavljanje privredne delatnosti.
Podnosilac ustavne žalbe je 27. septembra 2010. godine protiv navedenog rešenja podneo tužbu Upravnom sudu, u kojoj je naveo: da je on suosnivač privrednog društva „Z. d.“ d.o.o. B. sa Z. Z. koji je bio direktor i „nosilac manje-više svih poslova i pregovarač u ime firme“; da to privredno društvo nije imalo značajniji promet, o čemu je priložio kao dokaz zapisnik o kontroli poslovanja izvršen od strane Poreske uprave; da je podnosilac „krajem maja ove godine izašao iz te firme“, te da „u momentu donošenja rešenja nije posedovao privatnu firmu i nije obavljao nikakvu drugu delatnost koja je nespojiva sa službenom dužnošću u policiji“; da je za navedeno „delo“ već kažnjen novčanom kaznom u disciplinskom postupku.
Presudom Upravnog suda U. 27213/10 od 23. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog konačnog rešenja. Upravni sud je u obrazloženju presude ocenio da je, na osnovu dokumentacije navedene u obrazloženju pobijanog rešenja, nesporno utvrđeno da je podnosilac nakon 3. avgusta 2008. godine obavljao samostalnu privrednu delatnost odnosno profesionalnu delatnost, tako što je u registru nadležnog organa upisan kao osnivač privrednog društva „Z. d.“ d.o.o. Beograd, kao i da je kao odgovorno lice u privrednom društvu vodio poslovanje istog. Upravni sud je, ceneći ostale navode iznete u tužbi, našao da isti ne dovode u sumnju zakonitost osporenog rešenja.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 260/11 od 16. septembra 2011. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke - presude Upravnog suda U. 27213/10 od 23. marta 2011. godine. Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je našao da je presuda doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a iz razloga navedenih u obrazloženju presude, koje je kao pravilne i na zakonu zasnovane u svemu prihvatio i taj sud. Vrhovni kasacioni sud je, ceneći navode zahteva da podnosilac nije bio osnivač već suosnivač privrednog subjekta, da je krajem maja 2010. godine izašao iz istog kao i da je kao policijski službenik za istu radnju kažnjen u disciplinskom postupku, „zbog čega to ne može da bude zakonit osnov i za prestanak radnog odnosa“, našao da ti navodi nisu osnovani. Taj sud je, naime, istakao da je podnosiocu zahteva radni odnos prestao na osnovu člana 167. stav 1. tačka 3 ) Zakona o policiji, pri čemu se iz dostavljenih spisa i priloženih dokaza vidi da je u sprovedenom postupku nesumnjivo utvrđeno, a ni u podnetom zahtevu se ne osporava, da je rešenjem Agencije za privredne registre od 3. oktobra 2008. godine podnosilac zahteva upisan kao osnivač privrednog društva „Z . d.“ d.o.o. B. i da je kao odgovorno lice u tom privrednom društvu vodio poslovanje istog – dakle, kao policijski službenik obavljao je samostalnu privrednu odnosno profesionalnu delatnost. Stoga su i po oceni ovoga suda, ispunjeni uslovi izričito propisani navedenim odredbama Zakona o policiji, da podnosiocu zahteva kao policijskom službeniku prestane radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova, te kod iznetog činjeničnog i pravnog stanja, navodi podnosioca zahteva nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude. Nalazeći da ni ostali navodi zahteva nisu osnovani i da ne mogu dovesti do drugačije odluke suda po ovom zahtevu, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude.
Prema zvaničnim podacima Agencije za privredne registre na dan 17. jun 2014. godine član d.o.o. „Z. d.“ iz B. je M. J. sa udelom od 100% , novčani kapital u iznosu od 19.149,30 dinara uplaćen je 30. septembra 2008. godine, a društvo je osnovano 3. oktobra 2008. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).
Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosiocu ustavne žalbe, bilo je propisano: da policijski službenik i drugi zaposleni u policiji ne mogu obavljati samostalnu privrednu ili profesionalnu delatnost (član 133 .). Članom 155. Zakona propisano je da za lake i teške povrede službene dužnosti policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu odgovaraju disciplinski. Odredbama člana 157. predviđena su postupanja koja se smatraju težom povredom službene dužnosti, pored ostalog – bavljenje poslovima koji su nespojivi sa službenom dužnošću (tačka 16). Članom 167. tačka 3) propisano je: da, pored slučajeva prestanka radnog odnosa po sili zakona utvrđenih drugim propisima, policijskom službeniku, odnosno drugom zaposlenom radni odnos u Ministarstvu prestaje kad se sazna da je postupio suprotno odredbi člana 133. ovog zakona - danom saznanja o obavljanju delatnosti. Saglasno odredbi člana 169. istog zakona, na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno.
Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05 i 83/05) , na čiju primenu upućuje Zakon o policiji, pr opisano je: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika, a da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1.); da d ržavni službenik ne sme da osnuje privredno društvo, javnu službu, niti da se bavi reduzetništvom (član 28. stav 1.); da se na prenos upravljačkih prava u privrednom subjektu na drugo lice primenjuju propisi kojima se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija (član 28. stav 1.); Odredbama člana 109. ovog zakona određene su t eže povred e dužnosti iz radnog odnosa, pored ostalog – dodatni rad mimo uslova određenih ovim zakonom (tačka 7) i osnivanje privrednog društva, javne službe i bavljenje preduzetništvom (tačka 9).
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je „za isto delo ponovo kažnjen, protivno načelu ne bis in idem“, jer je zbog osnivanja privrednog društva u svojstvu policijskog službenika najpre utvrđena njegova odgovornost u disciplinskom postupku, a potom je doneto rešenje da mu prestaje radni odnos, i to na radnom mestu sa koga je već bio premešten. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe da je obrazloženje presude Upravnog suda vrlo kratko, a da je Vrhovni kasacioni sud u razlozima za donošenje osporene presude „istrgnuo samo ono što opravdava takvu presudu, a sve one razloge koji bi sprečili njeno donošenje je zanemario“.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju „Van de Hurk protiv Holandije“, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.
Ustavni sud, takođe, naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku i dr.) ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.
Ispitujući da li je u postupku odlučivanja o prestanku radnog odnosa podnosiocu ustavne žalbe, koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da u slučajevima prestanka radnog odnosa po sili zakona, dakle, nezavisno od volje zaposlenog ili volje poslodavca, rešenje kojim se konstatuje prestanak radnog odnosa ima samo deklarativno dejstvo i nema uticaja na sam radni odnos. Takvim rešenjem se samo konstatuje da državnom službeniku prestaje radni odnos određenog datuma po samom zakonu i služi za sprovođenje određenih administrativnih radnji vezanih za ostvarivanje prava državnog službenika po osnovu rada.
Ustavni sud je, takođe, konstatovao da, saglasno Zakonu o državnim službenicima , osnivanje privrednog društva, javne službe i bavljenje preduzetništvom nije predviđeno kao razlog za prestanak radnog odnosa državnom službeniku po sili zakona, već takvo postupanje predstavlja težu povredu dužnosti iz radnog odnosa , koje može imati za posledicu prestanak radnog odnosa, ukoliko ta mera bude izrečena u disciplinskom postupku. Ustavni sud, međutim, ukazuje da je Zakonom o policiji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o državnim službenicima, u potpunosti uređena disciplinska odgovornost zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, iz čega sledi da policijski službenik može disciplinski odgovarati samo za povrede službene dužnosti propisane Zakonom o policiji. Ovaj sud je, na osnovu navedenih odredaba Zakona o policiji, koje su bile na snazi u vreme donošenja predmetnog rešenja o prestanku radnog odnosa, utvrdio da policijski službenici nisu mogli obavljati samostalnu privrednu ili profesionalnu delatnost i da je postupanje suprotno navedenoj odredbi imalo za posledicu prestanak radnog odnosa po sili zakona, i to danom saznanja o obavljanju delatnosti , dok se samo obavljanje poslova koji su nespojivi sa službenom dužnošću, smatralo težom povredom službene dužnosti.
Ne ulazeći u ocenu usklađenosti odredaba Zakona o policiji o posebnim slučajevima prestanka radnog odnosa sa Zakonom o državnim službenicima, niti u celishodnost navedenog zakonskog rešenja, Ustavni sud ukazuje da ranije važećom odredbom člana 133. Zakona o policiji nije bilo određeno koje su samostalne delatnosti nespojive sa poslom u policiji, iz čega sledi da zaposleni u Mi nistarstvu nije mogao da obavlja nijednu samostalnu privrednu ili profesionalnu delatnost. Ustavni sud, takođe, ukazuje da u slučaju prestanka radnog odnosa zaposlenog po sili zakona poslodavac nema diskreciona ovlašćenja, već je u obavezi da donese akt o prestanku radnog odnosa zaposlenom bez sprovođenja bilo kakvog prethodnog postupka. Iz svega izloženog , po oceni Ustavnog suda, sledi da je za primenu ranije važeće odredbe člana 167. tačka 3) Zakona o policiji bilo dovoljno da nadležni organ utvrdi da je zaposleni u ministarstvu osnovao privredno društvo, javnu službu, ili da je postao preduzetni k. S druge strane, u disciplinskom postupku pokrenutom zbog teže povrede službene dužnosti – bavljenje poslovima koji su nespojivi sa službenom dužnošću, neophodno je utvrditi da je zaposleni u ministarstvu zaista obavljao poslove koji su nespojivi sa poslom u policiji, iako nije samostalno obavljao delatnost iz člana 133. Zakona.
Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe neosnovano ukazuje na povredu prava na obrazloženu odluku, imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud istakao da se u konkretnom slučaju radi o nastupanju razloga za prestanak radnog odnosa po sili zakona, zbog čega ostali razlozi i navodi podnosioca ne mogu dovesti do drugačije odluke. Polazeći od odredbe člana 2. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 ), prema kojoj se privredno društvo osniva radi obavljanja delatnosti u cilju sticanja dobiti, a imajući u vidu nespornu činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe bio policijski službenik u vreme osn ivanja privredno g društva, Ustavni sud nalazi da je time podnosilac ustavne žalbe postupio suprotno odredbi ranije važećoj člana 133. Zakona o policiji, što je imalo za posledicu primenu odredbe člana 167. tačka 3) tog zakona.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenim aktom nije po vređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljeni sud u granicama svoje nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava koje je primenjeno na utvrđeno činjenično stanje. Vrhovni kasacioni sud je dao jasne razloge prilikom obrazlaganja svog pravnog stanovišta zauzetog povodom odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne sudske presude donete u upravnom sporu.
U vezi sa navodima ustavne žalbe da je podnosilac „za isto delo ponovo kažnjen, protivno načelu ne bis in idem“, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 33. stav 8. Ustava utvrđeno da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo, ima shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo, dok iz odredbe člana 34. stav 4. Ustava nedvosmisleno proizlazi da se načelom ne bis in idem garantuje zabrana dvostruke ugroženosti pojedinca kako u krivičnom, tako i u postupcima za svako drugo kažnjivo delo. Ustavni sud , takođe, ukazuje da se, prilikom ispitivanja postojanja povrede navedenog načela, mora utvrditi da li su oba postupka koja su vođena protiv istog lica vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi bila kaznenopravna, da li su dela zbog kojih se to lice kazneno goni ista (idem) i da li je postojala dvostrukost postupka ( bis).
Ustavni sud ističe da je u konkretnom slučaju u disciplinskom postupku utvrđena odgovornost podnosioca ustavne žalbe za težu povredu službene dužnosti iz radnog odnosa – osnivanje privrednog društva, javne službe i bavljenje preduzetništvom iz člana 109. stav 1. tačka 9) Zakona o državnim službenicima i težu povredu službene dužnosti – ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima iz člana 157. stav 1. tačka 7) Zakona o policiji, te da mu je za navedene povrede službene dužnosti izrečena novčana kazna. Nakon toga, nadležni organ je doneo rešenje kojim je utvrđeno da podnosiocu ustavne žalbe prestaje radni odnos po sili zakona, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 133. Zakona o policiji, kojim su propisane nespojive delatnosti sa poslom u policiji. Iz navedenog sledi da nakon okončanog disciplinskog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe nije vođen postupak povodom istog životnog događaja koji bi imao obeležja kaznenog postupka, odnosno u kome je utvrđivana njegova o dgovornost za neko kažnjivo dleo. Štaviše, donošenju upravnog akta kojim je konstatovano da je nastupila činjenica koja ima za posledicu prestanak radnog odnosa po sili zakona, prethodilo je samo utvrđenje te činjenice uvidom u registar nadležne organizacije. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da prestanak radnog odnosa po svojoj prirodi ne predstavlja kaznenu sankciju, Ustavni sud zaključuje da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi mogli ukazivati na povredu načela „ne bis in idem“, niti je pravnosnažna odluka doneta u predmetnom disciplinskom postupku bila zakonska smetnja da nadležni organ spornom odlukom konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe radni odnos prestao po sili zakona.
Ustavni sud napominje da je pravnosnažnim rešenjem disciplinskog organa prethodno utvrđena odgovornost podnosioca ustavne žalbe za težu povredu dužnosti iz radnog odnosa propisanu Zakonom o državnim službenicima, koji se u ovom delu ne primenjuje na zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovaj sud, međutim, ocenjuje da pogrešna primena materijalnog prava u tom postupku nije mogla uticati na odlučivanje nadležnih sudova u upravnom sporu o zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa podnosiocu ustavne žalbe, niti dovesti do drugačije ocene Ustavnog suda o osnovanosti ustavne žalbe.
Kako je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktom nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da ni navodi o povredi prava na rad, zajemčenog odredbama člana 60 1. Ustava, ne mogu biti osnovani.
6. Polazeći od navedenog, U stavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio u celini kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 260/11 od 16. septembra 2011. godine.
7. Na osnovu iznetog i odredaba 42b stav 1 . tačka) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.