Povreda prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava drugostepeno rešenje. Odlučivanje o troškovima trećeg lica nakon pravnosnažnog okončanja izvršnog postupka i nedostatak obrazloženja o ključnim navodima iz prigovora predstavljaju povredu prava na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž . I . iz Ćuprije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Ž . I . i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Paraćinu I. 384/19 od 29. januara 2021. godine i IPV(I.). 22/21 od 18. marta 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Paraćinu IPV(I.). 22/21 od 18. marta 2021. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Osnovnog suda u Paraćinu I. 384/19 od 29. januara 2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ž . I . iz Ćuprije podnela je Ustavnom sudu, 17 . maja 2021. godine, preko punomoćnika M . Đ. K , advokata iz Ćuprije , ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Paraćinu I. 384/19 od 29. januara 2021. godine i IPV(I.). 22/21 od 18. marta 2021. godine , zbog po vrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja doneta u izvršno m postupku u kojem je podnositeljka imala svojs tvo izvršnog poverioca, a kojim je pravnosnažno proglašeno da je izvršenje nedopušteno na predmetu izvršenja (stanu) i kojim je podnositeljka obavezana da trećem licu nadoknadi troškove postupka.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je nakon šest meseci od pravnosnažne obustave izvršnog postupka izvršni sudija doneo osporeno prvostepeno rešenje kojim se proglašava nedopuštenim izvršenje na predmetu izvršenja (stanu) i kojim je podnositeljku obavezao da trećem licu nadoknadi troškove postupka; da je podnositeljka izjavila prigovor protiv navedenog rešenja , a koji pravni lek je odbijen ; da sud pravnog leka, u osporenom drugostepenom rešenju, nije uze o u razmatranje nijedan navod iz prigovora i da se u celom tekstu drugostepenog rešenja samo citiraju odluke donete u ovom izvršnom postupku ; da je nejasno i po kom osnovu je nakon pravnosnažnog okončanja postupka izvršni sudija meritorno odlučio o prigovoru trećeg lica i utvrdio da je izvršenje nedopušteno na predmetnom stanu; da Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, u članu 34. na koji se poziva izvršni sudija kao osnov donošenja odluke o troškovima, ne propisuje mogućnost da treće lice traži troškove postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povred u označenog ustavnog prava i po ništi osporeno rešenje Osnovnog suda u Paraćinu IPV(I.). 22/21 od 18. marta 2021. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac M. Ž . I, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je predlog za izvršenje, na osnovu izvršne isprave, Osnovnom sudu u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji, protiv izvršnog dužnika Preduzeća … „P.“ d.o.o, radi namirenja novčanog potraživanja. Osnovni sud u Paraćinu - Sudska jedinica u Ćupriji je rešenjem I. 52/13 od 11. januara 2013. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Zaključkom Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I. 52/13 od 2. novembra 2016. godine usvojen je predlog za promenu sredstva izvršenja tako što je određeno izvršenje na stanu br. … u ulici I. u Ćupriji (u daljem tekstu: predmetni stan).

Treće lice S. R. Z. R. „P.“ vlasnika P. S . iz Vlasotinca je podneskom od 25. avgusta 2017. godine istaklo prigovor u kome je naveo da na predmetnom stanu imao pravo svojine i kao dokaz uz prigovor je dostavio , pored ostalog, pravnosnažnu presudu zbog propuštanja Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji P. 557/17 od 29. maja 2017. godine kojom je utvrđeno pra vo svojine u korist trećeg lica na predmetnom stanu.

Osnovni sud u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji je rešenjem I. 1462/13 od 2. oktobra 2017. godine uputio navedeno treće lice da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja pokrene parnični postupak radi proglašenja da je nedopustivo izvršenje na predmetnom stanu i to lice je 25. decembra 2017. godine navedenom sudu podnelo tužbu radi proglašenja da je izvršenje nedopušteno izvršenje na predmetnom stanu. Po ovoj tužbi je formiran predmet P. 1239/17 od 12. juna 2018. godine. Osnovni sud u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji je rešenjem P. 1239/17 od 12. juna 2018. godine preki nuo predmetni parnični postupak.

Izvršni predmet je kasnije dobio novi broj I. 384/19.

Osnovni sud u Paraćinu je pravnosnažnim rešenjem I. 384/19 od 19. juna 2020. godine usvojio zahtev za otklanjanje nepravilnosti izvršnog dužnika, utvrdio nepravilnosti vezane i predmetni stan, te je u celosti obustavio izvršni postupak. U obrazloženju tog rešenja se izričito utvrđuje da je samo izvršni dužnik u više navrata podnosio zahtev za otklanjanje nepravilnosti.

Osnovni sud u Paraćinu je osporenim rešenjem I. 384/19 od 29. januara 2021. godine, u stavu jedan izreke, usvojio prigovor trećeg lica P. S , „jer je postupak izvršenja okončan pravnosnažnim rešenjem I. 384/19 od 19. juna 2020. godine, a izvršenje na stanu „br. … .“ (greška suda: treba br. … – predmetni stan) se smatra nedopuštenim“, dok je, u stavu dva izreke, obavezao podnositeljku da trećem licu naknadi troškove postupka u iznosu od 125.000,00 dinara.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je punomoćnik trećeg lica, advokat D. M, dostavio sudu podnesak kojim tr aži troškove postupka izvršenja; da se isti punomoćnik u ime ovog učesnika u postupku prvi put pojavio u ovom postupku 11. juna 2018. godine, dostavljajući zameničko punomoćje; da je isti punomoćnik bio prisutan na licu mesta prilikom sprovođenja izvršenja – predaje predmetnog stana koje je održano 22. juna 2018. godine, a da na drugo m ročištu koje je održano na licu mesta nije bio prisutan; da je isti punomoćnik sudu dostavio prigovore od 9. avgusta 2019. godine, od 21. januara i 30. juna 2020. godine; da je sudu dostavio i tri obrazložena podneska od 2. novembra 2018. godine, 12. aprila 2019. godine i 1. jula 2020. godine; da je, takođe, dostavio i dva neobrazložena podneska od 3. jula i 23. decembra 2020. godine; da punomoćniku trećeg lica prema vrednosti spora za izlazak na ročište na licu mesta pripada iznos od 12.500,00 dinara, za sastav prigovora od po 22.500,00 dinara, za tri obrazložena podneska od po 11.250,00 dinara i dva neobrazložena od po 5.625,00 dinara, što ukupno iznos i 125.000,00 dinara, te je obavezao podnositeljku da mu ove troškove naknadi, u smislu člana 34. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine , iz razloga što je sud ovo lice tret irao kao učesnika u postupku, koji je, u smislu člana 74. istog zakona, kao učesnik mogao podnositi zahtev sudu radi otklanjanja nepravilnosti učinjene u t oku i povodom sprovođenja izvršenja; da ovo posebno imajući u vidu jer je izvršni postupak obustavljen iz drugih razloga (unapred pripremljen plan reorganizacije), te da samim tim izvršenje prodajom i predajom predmetnog stana br. … kao nije bilo moguće u ovom postupku, te su navodi punomoćnika trećeg lica u potpunosti osnovani; da sud ovo treće lice nije upućivao na parnicu, a zaključio je da su njegovi navodi osnovani sa svega napred navedenog , posebno imajući u vidu da isti poseduje izvršnu sudsku odluku - presudu P. 337/19 od 29. maja 2017. godine kojom je utvrđeno njegovo pravo svojine na predmetnom stanu.

Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja podnela prigovor u kojem je, pored ostalog, navela da izvršni sudija nije mogao da proglasi izvršenje nedopuštenim, jer je pravnosnažnim rešenjem izvršni postupak već obustavljen, kao i to da Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, u članu 34. na koji se poziva izvršni sudija kao osnov donošenja odluke o troškovima, ne propisuje mogućnost da treće lice traži troškove postupka.

Osnovni sud u Paraćinu je osporenim rešenjem IPV(I.). 22/21 od 18. marta 2021. godine odbio kao neosnovan prigovor podnositeljke ustavne žalbe i potvrdio prvostepeno rešenje.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe podnela predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Preduzeća … „P.“ d.o.o, radi namirenja novčanog potraživanja; da je izvršni sud rešenjem od 11. januara 2013. godine usvojio predlog za izvršenje; da je zaključkom suda od 2. novembra 2016. godine usvojen predlog za promenu sredstva izvršenja tako što je odrđeno izvršenje na predmetnom stanu; da je treće lice S. R. Z. R. „P.“ vlasnika P. S . izjavilo prigovor i da je sud rešenjem od 2. oktobra 2017. godine uputio navededno treće lice da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja pokrene parnični postupak radi proglašenja da je nedopustivo izvršenje na predmetnom stanu; da je zaključkom suda od 26. marta 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe dodeljen predmetni stan; da je treće lice tražilo odlaganje izvršenja na predmetnom stanu, koji zahtev je odbačen kao nedozvoljen rešenjem suda od 3. aprila 2018. godine; da je rešenjem suda od 12. aprila 2018. godine odlučeno da se stavljaju van snage zaključak o dodeljivanju predmetnog stana od 26. marta 2018. godine i sve preduzete izvršne radnje; da je izvršni dužnik podneo zahtev za otklanjanje nepravilnosti i tražio obustavu izvršnog postupka, a koji zahtev je odbijen kao neosnovan rešenjem od 19. aprila 2018. godine; da je zaključkom suda od 30. aprila 2018. godine predmetni stan dodeljen kupcu I. S, a zaključkom suda od 7. maja 2018. godine predmetni stan je predat u svojinu i državinu navedenom kupcu; da je zaključkom suda od 8. maja 2018. godine odlučeno da se vrši namirenje podnositeljke ustavne žalbe; da je rešenjem suda od 8. maja 2018. godine odlučeno da se obustavi izvršni postupak u odnosu na nepokretnosti izvršnog dužnika koje su bile predmet prve javne prodaje, a koje rešenje je ukinuto rešenjem od 12. juna 2018. godine; da je rešenjem suda od 30. maja 2018. godine odbijen kao neosnovan zahtev izvršnog dužnika za otklanjanje nepravilnosti i obustavu izvršnog postupka, a ovo rešenje je ukinuto rešenjem suda od 24. jula 2018. godine; da je rešenjem suda od 14. marta 2019. godine usvojen zahtev izvršnog dužnika za otklanjanje nepravilnosti, a koje rešenje je ukinuto rešenjem suda od 14. juna 2019. godine; da je sud rešenjem od 31. jula 2019. godine usvojio zahtev izvršnog dužnika za otklanjanje nepravilnosti i obustavio izvršni postupak, a protiv kog rešenja su izvršni dužnik, podnositeljka ustavne žalbe i treće lice izjavili prigovor; da su rešenjem od 27. septembra 2019. godine usvojeni prigovori podnositeljke i izvršnog dužnika, te je navedeno rešenje od 31. jula 2019. godine ukinuto ; da je rešenjem suda od 19. juna 2020. godine usvojen zahtev izvršnog dužnika za otklanjanje nepravilnosti i obustavljen postupak izvršenja, a koje rešenje je potvrđeno drugostepenim rešenjem od 19. novembra 2020. godine; da je nakon donošenja ovog rešenja treće lice podnelo ponovljeni zahtev za naknadu troškova i zahtev za donošenje dopunskog rešenja, o kojima je odlučeno prvostepenim rešenjem koje podnosilac prigovorom pobija; da se iz napred izloženog utvrđuje da navodi iz prigovora izvršnog poverioca nisu osnovani i da je prvostepeni sudija u pobijenom rešenju jasno dao obrazloženje za donošenje svoje odluke, koje veće ovog suda prihvata u potpunosti, jer je odluka zasnovana na odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji se u konkretnom slučaju primenjuje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao u izvršnom postupku, bilo je propisano: da je treće lice lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje (član 11. tačka 6)); da troškove postupka u vezi sa određivanjem i sprovođenjem izvršenja snosi izvršni dužnik (član 34. stav 1.); da je izvršni dužnik dužan da izvršnom poveriocu nadoknadi troškove postupka koji su bili potrebni (član 34. stav 4.); da je izvršni poverilac dužan da izvršnom dužniku na njegov zahtev nadoknadi troškove postupka koje mu je neosnovano prouzrokovao (član 34. stav 5.); da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim (član 50. stav 1.); da stranka i učesnik mogu podneskom zahtevati od suda, odnosno izvršitelja da otklone nepravilnosti učinjene u toku i povodom sprovođenja izvršenja (član 74. stav 1.); da ako izvršitelj ne postupi po zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od pet radnih dana, stranka ili učesnik u postupku obratiće se nadležnom sudu. Zahtev za otklanjanje nepravilnosti ne zadržava sprovođenje izvršenja (član 74. stav 2.); da troškovi u vezi sa postupanjem po zahtevu iz stava 2. ovog člana su troškovi izvršnog postupka (član 74. stav 4.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.).

5. Ustavni sud najpre ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti: predmet Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, presuda od 19. decembra 1997. godine, st. 55. i 60; predmet Kuznetsov i drugi protiv Rusije, predstavka broj 184/02, presuda od 11. januara 2007. godine, stav 83; i predmet Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29).

Ustavni sud najpre ukazuje da je posebna kategorija učesnika u izvršnom postupku treće lice. U smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, treće lice je lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje (član 11. tačka 6)) i pravno sredstvo koje mu st oji na raspolaganju jeste prigovor kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim (član 50. stav 1.).

Kada je reč o licu S. R. Z. R. „P.“ vlasnika P. S . iz Vlasotinca po čijem podnesku su doneti osporeni akti, Ustavni sud ukazuje da je u sporenom drugostepenom rešenju utvrđeno da je navedeno lice podnelo prigovor radi proglašenja nedopuštenosti na predmetnom stanu, da je izvršni sud njega uputio da pokrene parnični postupak radi utvrđenja nedopuštenosti na predmetnom stanu, a iz druge dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, proizlazi da je to lice i pok renulo predmetni parnični postupak (koji je po zahtevu tog lica prekinut). Ustavni sud, stoga, zaključuje da je činjenično netačan zaključak u osporenom prvostepenom rešenju „ da sud ovo treće lice nije upućivao na parnicu“. Vezano za pravni stav koji je zauzet u osporenom prvostepenom rešenju „da je sud ovo lice tretirao kao učesnika u postupku, a koji je, u smislu člana 74. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, kao učesnik mogao podnositi zahtev sudu radi otklanjanja nepravilnosti učinjene u toku i povodom sprovođenja izvršenja“ , Ustavni sud ukazuje da je u izreci osporenog prvostepenog rešenja, koje je potvrđeno osporenim drugostepenim rešenjem, formalno rešeno o prigovoru trećeg lica P. S , te je izvršenje na predmetnom stanu proglašeno nedopuštenim, a ne o njegovom zahtevu za otklanjanje nepravilnosti. Takođe, u obrazloženju osporenih akata navedeno lice se označava jedino kao treće lice . Stoga je standard pravičnosti i obrazloženosti odluke u konkretnom slučaju uslovljavao obavezu izvršnog suda da konstatuje na osnovu čega je zauzet navedeni pravni stav, da li je navedeno lice u toku trajanja postupka uopšte podnosilo zahtev za otklanjanje nepravilnosti, da li je o tom zahtevu pravnosnažno odlučeno u korist tog lica, a što bi eventualno predstavljao zakonski osnov za naknadu tro škova postupka. Ovo posebno stoga što je u osporenom drugostepenom rešenju konstatovano, a što proizlazi iz druge dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, da je to lice koristilo pravna sredstva koja su propisana za treće lice i da je samo izvršni dužnik podnosio zahteve za otklanjanje nepravilnosti i da je po njegovom zahtevu, na kraju, obustavljen izvršni postupak.

Ustavni sud ukazuje da je u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja utvrđeno da je nakon donošenja rešenja o obustavi izvršnog postupka navedeno treće lice podnelo ponovljeni zahtev za naknadu troškova i zahtev za donošenje dopunskog rešenja. S tim u vezi, kada bi se navedeni podnesci eventualno tretirali kao zahtev za otklanjanje nepravilnosti, Ustavni sud ukazuje na svoj raniji pravni stav zauzet u Odluci Už-6010/2018 od 4. marta 2021. godine da izvršnim zakonom nije data mogućnost da se zahtev za otklanjanje nepravilnosti podnese nakon okončanja izvršnog postupka, a što može biti obustavom ili zaključenjem, u smislu člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine , i da svaka procesna radnja preduzeta u izvršnom postupku proizvodi svoje zakonsko pravno dejstvo do pravnosnažno g okončanja izvršnog postupka, te da vi meritorno odlučivanje o zahtevu za otklanjanje nepravilnosti nakon pravnosnažnog okončanja izvršnog postupka značilo da se zahtevu suštinski daje dejstvo jednog vanrednog pravnog sredstva, a što je isključeno u izvršnom postupku (u konkrenom slučaju izvršni postupak je pravnosnažno okončan 19. novembra 2020. godine, a osporeni akti su doneti 29. januara 2021. godine i 18. marta 2021. godine). Stoga, Ustavni sud ocenjuje da je standard pravičnosti i obra zloženosti odluke uslovljao obavezu izvršnog suda da se u konkretnom slučaju izjasni o pravnoprocesnom pitanju da li izvršni sud može nakon pravnosnažno g okončanja izvršnog postupka da odluči o zahtevu za otklanjanje nepravilnosti (ako smatra da je takav zahtev suštinski izjavljen) , bez obzira na to što je eventualno izjavljen u toku trajanja izvršnog postupka. Od navedenog odgovora zavisi i to da li tom licu pripadaju troškovi postupka, kao sporedno potraživanje.

Zatim, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe kao izvršni poverilac podnela prigovor protiv osporenog prvostepenog rešenja kojim je proglašeno kao nedopušteno izvršenje na predmetnom stanu i kojim je obavezana da trećem licu naknadi troškove postupka. U tom pravnom sredstvu podnositeljka je, pored ostalog, navela da izvršni sudija nije mogao da proglasi izvršenje nedopuštenim, jer je pravnosnažnim rešenjem postupak već obustavljen, kao i da član 34. Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine ne propisuje mogućnost da treće lice traži troškove postupka. Međutim, sud pravog leka u svom osporenom drugostepenom rešenju je samo interpretirao činjenično stanje u predmetnom izvršnom postupku i naveo neobrazložene konstatacije da navodi iz prigovora nisu osnovani i da je prvostepeni sudija u pobijenom rešenju jasno dao obrazloženje za donošenje svoje odluke, koje veće ovog suda prihvata u potpunosti, jer je odluka zasnovana na odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pri čemu se sud pravnog leka nije izjasnio o predmetnim pravno relevantnim navodima iz prigovora . Preciznije rečeno, sud pravnog leka, nije uzeo u razmatranje nijedan navod iz prigovora.

Ustavni sud nalazi da je predmetni izvršni postupak pravnosnažno obustavljen, a obustava izvršnog postupka predstavlja jedan od načina okončanja izvršnog postupka, u smislu člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Stoga standard pravičnosti i obrazloženosti odluke redovnog suda nalaže da se u konkretnom slučaju odgovori na pravno-procesno pitanje da li izvršni sud može nakon okončanja izvršnog postupka da odluči o prigovoru trećeg lica radi proglašenja nedopuštenosti izvršenja na predmetu izvršenja, bez obzira na to što je izjavljen u toku trajanja izvršnog postupka, u smislu člana 50. stav 1. navedenog zakona (ako smatra da je to pravno sredstvo izjavljeno, a o kom pravnom sredstvu je i formalno odlučeno) . Vezano za troškove postupka dosuđenih u korist trećeg lica a čiji obveznik je podnositeljka , Ustavni sud ukazuje da član 34. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011 . godine, koji nosi naslov „troškovi postupka“, propisuje isključivo da izvršni poverilac ima pravo da zahteva troškove od izvršnog dužnika i obrnuto (st. 4. i 5.) i ovaj član Zakona se odnosi na troškove izvršnog poverioca i izvršnog dužnika, a ne i na ostala lica koja učestvuju u postupku izvršenja. Ukoliko im je u postupku izvršenja prouzrokovana šteta umanjenjem imovine koje se može manifestovati i kroz nastale troškove, treće lice svoje pravo može ostvariti u parničnom postupku ( Bilten PAS 3/17, str. 168-169.).

Imajući u vidu da se izvršni sud u osporenim drugostepenom rešenju nije bavio predmetnim pravno relevatnim navodima iz prigovora podnositeljke ( ali ni drugim navodima iz prigovora), kao i da nisu razjašnjene okolnosti na osnovu kojih bi se utvrdilo koje pravno sredstvo je podneto povodom kojeg su doneti osporeni akti (da li prigovor ili zahtev), Ustavni sud je ocenio da osporeno drugostepeno rešenje nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava , te da je tim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje.

Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Paraćinu I. 384/19 od 29. januara 2021. godine i IPV(I.). 22/21 od 18. marta 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava , u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Paraćinu IPV(I.). 22/21 od 18. marta 2021. godine i određenjem da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Osnovnog suda u Paraćinu I. 384/19 od 29. januara 2021. godine , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti