Kratak pregled

Sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko sedam godina. Iako su podnosioci delimično doprineli dužini, neaktivnost Višeg suda u žalbenom postupku bila je presudna. Dosuđena je naknada od 400 evra po podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6819/2018
14.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V. i B. V, oboje iz Drena kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba V. V. i B. V. i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Lazarevcu P. 1187/13 (ranije predmet Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu P. 882/11), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. V. i B. V. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 400 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. V. V. i B. V, oboje iz Drena kod Beograda, podneli su, 6. juna 2018. godine, preko punomoćnika J. V, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1154/16 od 22. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu Iv. 30962/10 i u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Lazarevcu P. 1187/13 (ranije predmet Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu P. 882/11).

Ustavna žalba je dopunjena podnescima od 26. juna 2018. godine, od 25. februara, 18. marta, 20. maja, 29. maja, 4. jula, 30. avgusta, 9. oktobra i 27. novembra 2019. godine, 7. februara i 28. avgusta 2020. godine.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpretirano činjenično stanje u predmetnom postupku, istaknuto da je pogrešno primenjeno materijalno pravo i ukazano na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu. Tražili su naknadu nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P. 1187/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac „K. B.“ a.d. Beograd podneo je 17. decembra 2010. godine predlog za izvršenje Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu protiv izvršnih dužnika V. V. i B. V, ovde podnosilaca ustavne žalbe, na osnovu verodostojne isprave – menice. Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu je rešenjem Iv. 30962/10 od 1. marta 2011. godine usvojio predloženo izvršenje.

Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu je rešenjem Iv. 30962/10 od 24. marta 2011. godine stavio van snage rešenje o izvršenju i odredio da se postupak nastavlja kao parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga. U parničnom postupku je formiran predmet P. 882/11.

Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu je doneo rešenje P. 882/11 od 23. novembra 2011. godine kojim se smatra da je tužba povučena, jer su na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostali podnosioci ustavne žalbe i tužilac.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 128/12 od 5. septembra 2012. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, jer prethodno nije odlučio o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje od 23. novembra 2011. godine.

Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu je rešenjem P. 882/11 od 8. februara 2013. godine usvojio predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Prvo naredno ročište je zakazano za 19. novembar 2013. godine.

Postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Lazarevcu P. 1187/13.

Na ročištima od 19. novembra 2013. godine i 18. marta 2014. godine stranke su predlagale da se spor reši mirnim putem, a sledeće ročište je zakano za 9. septembar 2014. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka ekonomske struke je dostavljen sudu 27. novembra 2014. godine, a dopunski nalaz sa mišljenjem je dostavljen sudu 11. marta 2015. godine.

Osnovni sud u Lazarevcu je presudom P. 1187/13 od 24. septembra 2015. godine obavezao podnosioce ustavne žalbe da solidarno isplate određeni novčani iznos banci.

Osnovni sud u Lazarevcu je doneo dopunsku presudu P. 1187/13 od 10. novembra 2015. godine kojim je rešio o troškovima postupka.

Podnosioci ustavne žalbe su 23. novembra 2015. godine podneli žalbu protiv prvostepene i dopunske presude.

Viši sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1154/16 od 22. marta 2018. godine potvrdio prvostepenu presudu.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu tri ročišta nisu održana (ročište zakazano za 23. novembar 2011. godine nije održano jer su sa ročišta neopravdano izostali podnosioci ustavne žalbe i tužilac, ročišta zakazana za 19. novembar 2013. godine i 18. mart 2014. godine nisu održana jer su stranke predlagale da se spor reši mirnim putem). U predmetnom parničnom postupku izvedeni su dokazi veštačenjem, uvidom u pismena i saslušanjem stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se primenjivao od 1. februara 2012. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.)

5. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom sudskom postupku relevantan period od podnošenja predloga za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave, protiv podnosilaca ustavne žalbe kao izvršnih dužnika, 17. decembra 2010. godine, a koji izvršni postupak je nastavljen kao parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga, do donošenja osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1154/16 od 22. marta 2018. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao sedam godina i tri meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da po svojoj pravnoj prirodi spor nije bio činjenično i pravno složen da bi opravdao ovako dugo trajanje postupka

U pogledu značaja prava za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe kao tuženi u postupku imali materijalni interes da sud pravnosnažno odluči o tome da li i u kom obimu postoji njihovo dugovanje prema banci po osnovu verodostojne isprave - menice.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ukazuje da su oni svojim ponašanjem doprenili dužini trajanja postupka. Za dužinu trajanja faze postupka od 23. novembra 2011. godine, kada je doneto rešenje kojim se smatra da je tužba povučena, do 8. februara 2013. godine, kada je prvostepeni sud usvojio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje od 23. novembra 2011. godine, postoji inicijalna odgovornost podnosilaca i odgovornost suda. Odgovornost podnosilaca postoji, jer je navedeno rešenje doneto zbog toga što su sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostali podnosioci ustavne žalbe i tužilac. Odgovornost suda ogleda se u tome da nije u razumnom roku odlučio o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, a razlog tome jeste da je prvostepeni sud spise predmeta dostavio drugostepenom sudu, a da prethodno nije rešio o predlogu za vraćanje o pređašnje stanje, zbog čega su spisi kasnije vraćeni prvostepenom sudu. Zatim, ročišta zakazana za 19. novembar 2013. godine i 18. mart 2014. godine nisu održana jer su stranke predlagale da se spor reši mirnim putem, a sledeće ročište je zakano za 9. septembar 2014. godine. Prema praksi Evropskog suda, a koju prihvata i Ustavni sud, pokušaj mirnog rešavanja spora predstavlja okolnost koja utiče na dužinu trajanja postupka za koju su odgovorne stranke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pizzetti protiv Italije, broj predstavke 8/1992/353/427, od 26. februara 1993, stav 18 i Odluku Ustavnog suda Už-185/2018 od 24. februara 2022. godine).

Po oceni Ustavnog suda, trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Najpre, Ustavni sud ukazuje na inicijalnu odgovornost podnosilaca i odgovornost suda za dužinu trajanja faze postupka od 23. novembra 2011. godine, kada je doneto rešenje kojim se smatra da je tužba povučena, do 8. februara 2013. godine, kada je prvostepeni sud usvojio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Zatim, nakon usvajanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje 8. februara 2013. godine, prvo naredno ročište je zakazano nakon devet meseci, 19. novembra 2013. godine. Dalje, o žalbi podnosilaca ustavne žalbe od 23. novembra 2015. godine protiv prvostepene i dopunske presude, Viši sud u Beogradu je odlučio nakon dve godine i četiri meseca i to osporenom presudom Gž. 1154/16 od 22. marta 2018. godine, pri čemu pred tim sudom nije bila zakazana rasprava. Ustavni sud je ocenio da je navedeno trajanje žalbenog postupka dovoljno za utvrđenje povreda prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju. Praksa Evropskog suda je sličnog stanovišta povodom trajanja žalbenog postupka, kao i drugih dužih perioda neaktivnosti suda u postupku (videti presudu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38 i presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj predstavke 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Lazarevcu P. 1187/13 (ranije predmet Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu P. 882/11), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koji su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, doprinos podnosilaca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosioci su ustavnom žalbom osporili i presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 1154/16 od 22. marta 2018. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio da se u ustavnoj žalbi, u osnovi, ponavljaju navodi koje su podnosioci isticali u žalbi protiv prvostepene presude i u toku parničnog postupka, a o kojima se Viši sud u Beogradu već izjasnio, dajući detaljno obrazložene razloge za donetu odluku kojom je potvrdio, takođe iscrpno obrazloženu prvostepenu presudu, a ovakvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu ESLjP Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 11462/2020: Usvajanje ustavne žalbe zbog nerazumno dugog trajanja parničnog postupka
• Už 13825/2022: Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 9306/2018: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom stambenom sporu
• Už 11572/2021: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu U. A. i D. S
• Už 10684/2021: Usvajanje žalbe D. Đ. zbog osmogodišnjeg parničnog postupka
• Už 3533/2020: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete S. O
• Už 7207/2021: Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku